Рембрант, Бег у Египат, 1627.
А кад они одоше, анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: Устани, узми дете и његову мајку па бежи у Египат и буди онде док ти не кажем. Јер ће Ирод тражити дете да га погуби. И он уставши ноћу узе дете и његову мајку и оде у Египат. И би тамо до Иродове смрти – да се испуни што је рекао Господ преко пророка који говори: Из Египта дозвах свога сина. Тада Ирод, видевши да су га мудраци преварили, веома се разгневи и посла те погуби сву децу по Витлејему и по свој његовој околини, од две године па наниже, по времену које је тачно дознао од мудраца. Тада се испуни оно што је говорио пророк Јеремија говорећи: Чу се глас у Рами, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује своју децу и неће [не жели] да се утеши, јер их нема. А по Иродовој смрти, гле анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту. И рече: Устани, узми дете и његову мајку и иди у Израелову земљу, јер су они који су тражили душу детета помрли. А он уставши узе дете и његову мајку и дође у Израелову земљу. Али чувши да у Јудеји уместо Ирода, свога оца, краљује Архелај, побоја се ићи онамо, него примивши заповест у сну оде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни оно што су рекли пророци да ће се назвати Назарећанином.
Јеванђелист Матеј, који је Јеврејин и пише за јеврејске читаоце, заинтересован је пре свега да направи мост између Старог и Новог Завета. Зато се он труди да покаже да се у Исусу испуњавају старозаветна пророчанства (он их у свом јеванђељу набраја шеснаест, дупло више него што их има у сва три остала заједно). Својим честим указивањем на пророке он нам јасно показује да се Исус можда појавио неочекивано али не и ненајављено. Све време је Бог припремао стазу за појаву Месије. Све време је Бог говорио свом народу да очекује Месијин долазак. Изненађење није у томе што је Месија сада дошао у лику Исуса, него у томе што је дошао на тако скроман начин.
Постоје значајне разлике између Божијег поступања у Старом и Новом Завету. Када фараон одбије да пусти Израелце да оду из Египта, Бог убија египатске прворођенце, а онда и египатске војнике у Црвеном мору. Бог ту влада силом. Код Матеја Бог не убија ни Ирода ни његове војнике. Напротив, Ирод убија јудејску малу децу, а неки други људи ће три деценије касније убити и самог Исуса. У Старом Завету Бог влада својом моћи и силом, а у Новом, парадоксално, својом немоћи и рањивошћу.
Кад се маги нису вратили Ироду да му кажу где се налази новорођени краљ, према његовој извитопереној памети – претендент на његов престо, овај је полудео од беса и послао војску да побије све дечаке по Витлејему и околини млађе од две године (у нади да ће међу њима бити и Исус; да ли је то значило да је Исус у доба доласка мага са истока могао имати чак две године?). Да ће се будући Месија родити у Витлејему (чије име значи „Кућа хлеба“) рекли су му јудејски првосвештеници. То пророчанство су нашли код пророка Михеја. И вероватно није случајно да је „Хлеб живота“ који долази са небеса требало да се роди баш у „Кући хлеба“ (= у Витлејему). Али где ће се то тачно збити, то нико није знао. Открили су то пагански Маги, вођени самим Богом, тј. његовим гласником-анђелом у виду јаке светлости коју су ови држали за неку необичну звезду. Али ни јудејски архијереји, ни сам краљ Ирод нису знали тачно место рођења, и зато он шаље своје убице у цео крај око Витлејема.
О том покољу витлејемске деце говори само Библија. О њему нема сведочанства код других аутора тог доба. Због тога су многи закључили да тако нечега није ни било. Међутим, може бити да постоје други разлози због којих нико други о томе не сведочи. Највероватније је да је то због тога што је Ирод био толико суров и што је наредио толико убистава и смакнућа да се ово витлејемско није сматрало довољно значајним помена. Јер Витлејем је у то доба био омања варош са можда триста до највише хиљаду становника и могуће је да је у њему том приликом страдало десетак до највише двадесетак беба и то из породица које нису биле високо на друштвеној лествици (мада се у Цркви често претеривало са тим бројем). Уосталом, шта је десеторо деце човеку који је побио троје сопствене? Да не помињемо стотине и стотине других људи. Међу Иродовим чисткама ова се онда морала сматрати такорећи занемарљивом, и зато није привукла пажњу историчара. За њих она није била битна. Али за хришћанску причу о Исусу и Божићу јесте. И то је прави разлог због чега је налазимо само у јеванђељу. Матеј, цитирајући пророка Јеремију (31, 15), као аналогију овом покољу описује тугу Рахиље, Јаковљеве жене, за својом децом које више нема. Њена туга је толика да она одбија да буде утешена. То је једна од најпотреснијих сцена целокупне Библије.
У контексту овог покоља невине деце, Матеј представља Исусово спасавање врло драматично. Оно захтева интервенцију анђела (тј. самога Бога, јер анђели су ту да преносе Божије заповести) као и тренутно деловање. Опет анђео Господњи говори Јосифу, и опет у сну: „Устани [сместа], узми дете и његову мајку и бежи у Египат“. И Јосиф одмах тако и чини. До Египта су морали прећи око 250 километара. Дакле путовали су данима. Није Јосиф имао времена да се враћа у Назарет по новац и свој алат, него су морати бежати што пре. Ко зна, можда су морали продавати скупоцене дарове добијене од персијских мудраца да би преживели. Барем док Јосиф није почео да ради као столар. Не тако давно био је поштован грађанин средње класе, кога је убрзо очекивала женидба. Само неколико недеља касније постаће бегунац од крволочног краља и његових сурових војника. У међувремену се оженио, добио дете, доживео посету персијских Мага са њиховим чудним даровима, а и још чуднију посету анђела. Мора да су му те недеље протекле као у неком магновењу. О Јосифу иначе не знамо много, али чини се да је од његове спремности да сместа послуша Божију заповест зависио цео Божији план. Иако није знао чему који корак води, он га је с пуним поверењем спремно чинио само ако је Бог (преко свог анђела) био онај који му је говорио да га учини.
Иначе, Египат је током историје био место где су се Јевреји често склањали од опасности. За време глади патријарх Аврам тамо одводи своју породицу да преживи (Пост 12, 10). У време Јакова када је завладала глад, у Египат се ишло по жито. Када је Соломон хтео да убије Јеровоама, овај је побегао у Египат, а исто тако и пророк Урија, као и многи други. У Египту су колоније Јевреја доживљавале и просперитет. Јевреја је, према Филону, у Египту било око милион, тако да наши бегунци нису морали живети у језичкој и културној изолацији, него са својим саплеменицима. Повремено је Египат Јудејцима био гостољубив, па су се неки Египћани чак и дивили јудејском начину живота. Тако нпр. први превод Јеврејских светих списа (= Старог Завета) на грчки наручио је египатски владар Птоломеј Други. Зато је Бог хтео да свог Сина склони у сигурност Египта, као што је некада давно учинио са својим народом. Но, постојала је и друга, мрачнија, страна медаље. За време присилног рада у Египту многи су Израелци пали у идолопоклонство и почели поштовати египатске богове. И када су се ослободили египатске власти, идолопоклонство им се често враћало, тако да се сâмо име Египта почело међу Јудејцима користити као синоним за идолопоклонство, угњетавање и грех.
Из Египта је Израелце од ропства избавио Мојсије. Сада Матеј представља Исуса као новог и већег Мојсија који свој народ избавља такође од ропства, али овог пута од ропства греху. Тиме Мојсије постаје праслика Исуса. И он је као и Исус у раном детињству био у животној опасности. И он је као и Исус спасен интервенцијом једног члана породице. И он је као и Исус уточиште нашао у Египту. И он је као и Исус, после периода скривања, позван натраг у своју земљу. И он је као и Исус провео постећи у пустињи четрдесет дана и ноћи. И њега је као и Исуса Бог одредио да буде законодавац. Набројане сличности су сасвим довољне да Мојсије буде старозаветна праслика новорођеног Месије.
Кад је Ирод најзад умро (Исус је тада имао 2-3 године), анђео се и по трећи пут јавио Јосифу у сну и поручио му да се сада може, са дететом и његовом мајком, вратити у земљу Израела, јер су „они који су тражили дететову душу [= живот] помрли“. Множина „они“ упућује на то да није био у питању само Ирод, него више њих. Можда главни свештеници и тумачи Писма. И опет Јосиф без роптања и икаквог питања, узима своју породицу и са њима се враћа где им је анђео рекао.
Кад је Ирод умро његово краљевство су поделили његова три сина. Ирод Архелај је постао етнарх (то је титула нижа од краљевске) и владао је тако сурово и произвео толико проблема да су га Римљани после десетак година свргли са власти и протерали у област која данас припада Француској), а од тада је Јудејом владао римски прокуратор (осим касније за време Ирода Агрипе). Јосиф је био чуо за Архелајеву суровост и није хтео да своју породицу изложи могућој опасности па није ни отишао у Јудеју, него се уместо тога запутио у Галилеју којом је владао Архелајев брат Ирод Антипа, такође неморалан и насилан, али ипак не колико и Архелај. То је онај Ирод чију ће везу са Иродијадом, женом његовог полубрата Филипа, јавно осуђивати Јован Крститељ и код кога ће на саслушање Пилат послати Исуса. Тако се Јосифова породица, изабравши мање зло, скрасила у Назарету (практично вративши се тамо, јер се арханђел Гаврило Марији јавио управо у Назарету: Лк 1, 16). То њихово настањење у Назарету Матеј тумачи још једним испуњењем пророчанства: „да ће се назвати Назарећанином“. Међутим, проблем са овим наводним пророчанством је тај што се у Старом Завету нигде не помиње никакав Назарећанин. Чије је то онда пророчанство?
Можда би се решење зато могло тражити на другој страни. „Назарећанин“ би могла бити игра речи, јер звучи попут две старозаветне речи: „Назарит“ и „несер“. „Назарит“ је особа издвојена као света, која се заветовала да неће сећи своју косу и браду, да се неће дотицати мртвог тела и да неће пити вино и уопше алкохол, као нпр. Самсон (Бројеви 6; Судије 13, 3–7). Исус јесте издвојен као свет, али он ће додиривати мртва тела (Мт 9, 18–25) и пити вина (Мт 26, 26–29; Лк 7, 34), тако да он не би могао бити верни Назарит. А реч „несер“ се јавља у месијанском тексту код Исаије: „Изаћи ће младица из Јесејева пања и изникнуће Изданак [несер] из његовог корена“ (11, 1). Јасно је да Исус више одговара овом другом примеру – он сасвим лепо може бити ова младица или изданак који је изникао из тих корена.
С друге стране, многи истраживачи су приметили да је Матеј рекао: „да се испуни што је рекао Господ преко пророка“ (у једнини, ст. 15), и: „да се испуни оно што је говорио пророк Јеремија“ (такође у једнини, ст. 17), али и: „да се испуни оно што су рекли пророци“ (множина, ст. 23). Тако да када Матеј помиње Назарећанина он не говори о конкретном пророштву једног пророка, него пре о општијем низу пророштава која говоре о скромним околностима које ће искусити Месија када једном дође у овај свет. Тако нпр. пророк Исаија говори о „ономе кога презиру, кога народ одбацује, слуги господарâ“ (49, 7) и о оном ко „леђа своја подметаше онима који га удараху, и образе своје онима који му [браду] чупаху и лица свога не заклањаше од ругања [увреда] и од пљувања“ (50, 6). Исаија такође говори о ономе ко „беше презрен и одбачен од људи, човеку боли, вичном патњама“ (53, 3), а пророк Данило говори о „Помазанику [Христу] који ће бити погубљен и[ако] неће имати ничега [= суда = греха].“ Псалмист нам, опет, казује о ономе ко је „подсмех [ругло] људима и [за] презир народу“ (22, 6) и ко је искусио „поругу, стид и срамоту“ (69, 19). Сви ови старозаветни описи заиста одговарају Исусу.
А што се тиче места у коме ће одрастати – Назарет је био веома мали градић, вероватно са неколико стотина становника, што Јевреја што пагана, довољно безначајан да га Јосиф Флавије чак ни не помиње набрајајући тамошње градове. Скроман статус Назарета можемо назрети из Натанаиловог питања Филипу који му одушевљено приповеда да су пронашли онога о коме су говорили Мојсије и пророци, на шта га Натанаило пита: „Може ли ишта добро доћи из Назарета?“ (Јн 1, 46) Толико је то место било мало и безначајно.
Наравно, Исус се родио у Витлејему (= Кући хлеба), који је био сматран Давидовим градом (Лк 2, 4; 11), веома повољним местом за рођење. Међутим, одрастао је у Назарету и зато је касније био познат као Исус из Назарета, а не као Исус из Витлејема. Матеј је у безначајности Назарета видео испуњење старозаветних наговештаја о униженом и одбаченом Месији. Отуда завршне речи данашње перикопе: „да ће се назвати Назарећанином“ могу у ствари значити да ће угледници овога света „њега сматрати безначајним“, тј. да ће многи држати да је он у ствари „нико и ништа“. И заиста је колико неочекивано толико и величанствено Божије дело то што дела кроз оне који свету изгледају безначајнима не би ли онима који свету изгледају значајнима показао колико су у ствари безначајни (како то објашњава апостол Павле у 1Кор 1). Јер Божији путеви нису и наши путеви. Божански критеријуми нису и наши критеријуми. Зато, цитирајући Псалам (22, 23), Исус подсећа архијереје и тумаче Писма да је давно речено да „Камен који одбацише зидари постаде крајеугаони [= главни] камен“ грађевине (Мт, 21, 42). И заиста, он кога одбацише и тумачи Писма и поготово охоли, уображени и арогантни архијереји, постаде главни крајеугаони камен, а то је онај који обједињује грађевину повезујући је у једну чврсту целину, грађевину која је у овом случају Црква састављена од Јудејаца и незнабожаца када и једни и други Духом Светим схвате да је Исус у ствари Христос [Месија] и када пођу за њим. И охоли архијереји су прихватали да Месија треба да дође, али нису прихватали да он буде безначајни дрводеља из безначајног Назарета.
Не представља ли све ово довољан подстрек да се запитамо нисмо ли и ми у Цркви данас, као некада јудејски архијереји, оптерећени својим друштвеним и верским предрасудама о томе ко је значајан а ко безначајан. Зар не би било много боље да коначно схватимо да те наше предрасуде Бога нити обавезују нити га ограничавају? Он дела слободан од таквих предубеђења, неоптерећен богатством и друштвеним титулама, загледан у дубине људских срца и у унутрашње просторе њихове душе. Њега искључиво то интересује. А требало би и нас. Амин!
