Пол Сезан, Туга, 1868/69.
Ја спавам, а срце је моје будно (ПнП 5,2)
У Песми над песмама стоји овај чувени стих, који заокупља често наше умове и наша срца. Али још је лепше како овај мотив као једна јасна нит прелива се и протиче кроз много библијских стихова. У Посланици Римљанима (Рим 13,11-12), Апостол Павле позива на духовно буђење народа Божјег: „ И ово тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“, док у Посланици Ефесцима (Еф 5,14) он пак каже: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“. У овим стиховима, сан је изједначен са духовном смрћу, а буђење са животом – са васкрсењем и вечним животом. Непрестано позивање на буђење налазимо као императив и у Првој посланици Солуњанима: „Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо тријезни“ (1Сол 5,6).
Будност и спавање нису само мотиви, то је и дубоко богословско питање у вези са нашим разумевањем сопствене вере. Наиме, вера у долазак Царства Божјег директно је у вези са свакодневном будношћу, јер ово проистиче из саме структуре новозаветне есхатологије, коју увек обележава напетост између „већ“ и „још не“. Другим речима, Царство Божије нам се не даје тек на крају времена, искуство Царства имамо већ сада и овде, кроз конкретна дела ослобођења, исцељења и правде (Христос као присутност Божја у историји, на највидљивији начин, људе је ослобађао од греха, болести, проблема, неправди, смрти).
Отуда произилази да свакодневна равнодушност или успаваност није ништа друго него пропуштање сусрета са Христом у историји (Христом који твори правду и живот), сусрета који се управо и сада збива. Замишљати Царство Божје као неку пројекцију у далекој будућности има за последицу бекство – футуристичку илузију – илузију која постаје изговор за сан. Управо зато, будност није ништа друго него начин којим се есхатолошка нада свакодневно отеловљује у историји.
У јеванђељској причи о десет девојака (Мт 25, 1-13), пет девојака је било неразумно јер су заспале и нису биле спремне кад је требало деловати – тако се чини да је будност услов како се не би пропустио одсудни тренутак сусрета са Васкрслим Христом. У Јеванђељу по Марку (Мк 13, 35-37), Син Божји понавља: „ Стражите, дакле, јер не знате када ће доћи господар куће: увече или у поноћи или у пој пијетлова или ујутру, да не дође изненада и нађе вас да спавате. А што вама говорим, свима говорим: Стражите“!
Са своје стране, пророк Исаија упућује позив целом народу: „ Пробуди се, пробуди се, обуци се у силу своју, Сионе; обуци красне хаљине своје, Јерусалиме граде свети” (Ис 52, 1). Заједничка нит коју нам плете Библија кроз своје стихове јесте да сан у Библији није физиолошко стање, него духовна равнодушност и губитак будности у историји – духоклонуће. На крају, и стих са почетка овог текста управо о томе сведочи: „Ја спавам, а срце је моје будно“ (ПнП 5, 2).
Док неко чита овај текст, логично ће се запитати: Да ли је све ово на било који начин релевантно за наш живот? Да ли је релевантно за наш садашњи контекст и политичку ситуацију? Како?
Управо нас сва ова питања доводе до наше свакодневице показујући релевантност хришћанске вере. Наиме, скоро петнаест година Србијом влада један и исти човек. За време његове владавине смо, као друштво, заспали мирним сном, иако нам срца добро знају да нешто није у реду. Институције су удављене у свемоћи само једног човека, док нас са телевизије затрпавају свакодневним аферама и бесмисленим програмима, а идеологија у било којем облику нестала је у власти која влада по принципу: „све може“. Ово затрпавање и претрпавање, стосатни интервјуи и свеприсутност председника у сваком селу и засеоку, довели су до летаргичности у друштву – до сна и спавања, до вере да се више ништа не може променити и да једино важно јесте добити неку плату, пензију и сл.
Онда су дошли студенти. Њихови протести су почели да буде Србију, да разбуђују успавана срца. Студенти нису ни требали да донесу нову идеологију нити готове одговоре, јер оно што нам је требало било је пре свега „буђење“. Власт је имала само један мотив – да поново успава људе, да их слуди и учини да утрне њихова свест о свакодневици, животу, правди, истини. У тај задатак упрегнути су сви слојеви друштва, готово све институције – и ту долазимо до Цркве.
Сви медијски апарати Српске Патријаршије понављали су реторику власти према студентским протестима – против буђења народа! Гласови неистомишљеника у Цркви су угушени, а за две године на званичним црквеним сајтовима и порталима, подкастима и сл. није објављен ниједан уравнотежен текст о студентским и народним протестима. Утврђујући неповерење према „буђењу“, без икаквих доказа, Патријарх је саопштио да су протести „обојена револуција“, чиме је само ојачао ауторитет председника – успављујући народ до потпуне немоћи. Појединци пак који су се усудили да укажу на потребу буђења кажњени су или избачени из Цркве. И чини се да је успављивање било успешно, јер су одједном сви ћутке спремни да мирно прихвате и правдају избацивање из Цркве сваког ко позива на буђење. Летаргија и сан су одједном постали најбоље врлине православног хришћанина. Црква уместо да буде савест друштва, кроз њен садашњи црквени врх постала је јавна спаваоница по силним храмовима широм земље.
Ако је, ипак, читава интенција хришћанства управо будност срца, поставља се логично и болно питање: зашто онда управо носитељи те исте традиције — патријарх и црквени врх — постају они који успављују, уместо да буде? Зашто су црквени медији пуни разних гуруа, духовника, православних терапеута, мислилаца и сл. који говоре о свему – сем о буђењу! Црквени врх својим благословом допустио је да нас разни са интернета затрпавају темама које нису релевантне у садашњем тренутку и које се своде на питање ритуала и религијске побожности чиме само отупљују свесност и будност људи који их прате. Одговор као да лежи у старом искушењу које прати црквени врх кроз читаву историју: искушењу да ради сопственог опстанка, привилегија и мира са световном власти, замене пророчку будност Цркве са стабилократијом институције.
Пророк Јона у тренутку када је почела бура, био је позван да устане, да се пробуди из учмалости у коју је био утонуо – као сан. „Господ подиже велик вјетар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа. И лађари уплашивши се призваху сваки својега бога, и бацаху што бјеше у лађи у море да би била лакша; а Јона бјеше сишао на дно лађи, и легав спаваше тврдо. А управитељ од лађе приступи к њему и рече му: шта ти спаваш! Устани, призивај Бога својега, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо“ (Јона 1, 4-6).
Црква није позвана да спава, нити да успављује оне који су уплашени, уморни и обесхрабрени. Најопаснији сан није онај у којем наше материјално тело улази у смирај, већ онај сан у којем савест престане да се буни, а човек буде убеђен да ништа више не може да се промени – апатија. Али чак и онда када нам се телефон из неког разлога угаси тако да ни аларм више неће да нам звони – срце мора да звони и виче: Устани!
