Језик је чудновати и неухватљиви поклон човеку, дарован „у почетку“ (Јн 1, 1), и не служи само за означавање ствари, већ за ткање смисла, за изрицање истине, љубави, молитве и покајања. Његова природа је дуална. Он је и милост и мач, и благослов и одузимање, и епифанија и маска. Мартин Хајдегер пише да је језик кућа битка и да у његовом боравишту пребива човек (Хајдегер, „Писмо о хуманизму“). А уколико је језик кућа битка, онда је његов темељ истинитост, а злоупотреба језика је рушење те куће изнутра, замена истинитог за корисно, лепог за манипулативно, дубоког за површно.
У доба Софиста, које се зачудно подудара са нашим временом, говорило се да истина није оно што јесте, већ оно што можеш да убедиш друге да јесте. Јер Реч је моћнија од сваког оружја. Она продире у душу, мења уверења, подређује вољу. Када се језик повуче из сфере таштине, када престане да служи сујети и моћи, он се приближава светости. Док у свету „пројеката“, „ресурса“, „наратива“ и „протокола“, језик више не служи човеку, већ системима. Он више не осветљава лице, већ га брише у безличност.
Употреба језика је чин одговорности. Када говоримо, ми сведочимо. Када пишемо, ми обликујемо свет. Када ћутимо, припремамо реч да не буде узалудна. На нама је, дакле, да бирамо хоћемо ли речима служити истини или интересу, љубави или манипулацији, вечности или реклами. Свештеници, не сви, али многи, неретко бране „теолошки језик“ не као пут ка Тајни, већ као ауторитарну конструкцију, где истина не почива на садржају, већ на хијерархији. Њихова реч, једном изговорена „са амвона“, узима се као истина ipso facto, не због тога што носи истину, већ зато што је они изговарају. Тиме се теолошки језик претвара у самодовољни дискурс моћи, налик на оно што Мишел Фуко назива „дискурзивним режимима“, у којима се „истина производи, а не открива“ (Foucault, L’ordre du discours, 1971). Када теолошки језик постане хладна бирократија појмова, кад се претвори у правило, онда више не одражава Божје присуство, већ институционалну самодовољност.
Управо они који најчешће оптужују „лаике“ или „интелектуалце“ да кваре језик Цркве, често су ти који га највише тривијализују. Неуморно пишу, проповедају, извештавају, коментаришу, али без стварне бриге за унутрашњу логику светога језика. Њихов језик је често лишен молитве, зрења, и постаје опасан механизам који производи лојалност, не светост. Тако је „проблем црквеног језика данас његова потрошност и реторичност. Уместо да сведочи, он ограђује. Уместо да води, он одвраћа“ (А. Шмеман, За живот света). Зато су они који бране истинитост језика, његово право значење, његово богочовечанско порекло, често прогоњени као „модернисти“ или „непослушни“, иако је њихова борба заправо аскетска и светоотачка, а она је вратити реч у Логос.
Али оно што највише узнемирава у том расапу теолошког језика јесте чињеница да његово урушавање не долази од оних који га оспоравају, већ управо од оних који га, тобоже, бране. У црквеној јерархији језик и дискурс функционишу управо онако како их је Фуко описао – самореференцијално, затворено, исцрпљујуће. То је језик чији се смисао исцрпљује у бескрајном понављању истих појмова, у њиховом циркуларном повезивању које више не тежи према откривању Тајне, већ према очувању структуре, према утврђивању моћи кроз формалну побожност. У том бесмисленом loopu, који делује као ритуална мантра без присуства Духа, теолошки језик не осветљава, већ прикрива, не води, већ покорава.
То постаје нарочито јасно када покушамо да се тим језиком, макар у фрагментима, обратимо изван њега, као што се то дешавало у неким покушајима да се унесе дух савести и истине у простор који то више не препознаје као свој. Но, таква настојања често остају несхваћена, јер суштински више не припадају том затвореном систему знакова.
Тако, добронамерни текстови и када су прожети духом Цркве, Литургије, пророчке речи, бивају препознати као страни, као да немају никакве везе ни са Црквом, ни са теологијом, ни са „проповедањем истине“. Лако их је тада одбацити као „интелектуална мудровања“.
Али то је управо зато што је доминантна употреба језика унутар црквених кругова изгубила ону примарну, истинску, ослободитељску функцију, а то је функција откривања, сведочења, просветљења. И зато сматрам да је први задатак – не естетски, већ духовни, онтолошки – ослобађање језика, поготово теолошког језика, од његове злоупотребе. А то се не може учинити истим тим језиком, истим терминима, истом реториком која нас је и довела до границе неразумљивости и самодовољности. То се може учинити само другачијим језиком, језиком који се усуђује да ћути, да пита, да пропитује и плаче, језиком који зна када не треба да говори, а када мора да врисне.
Јер, да се не лажемо, огроман проценат такозваног теолошког језика Отаца заправо је реторичко прикривање, контрола наратива, суптилно или брутално разрачунавање с неистомишљеницима, обавијено у златне појмове побожности. А ми смо дужни, не да то понављамо, већ да из тога изађемо, не против њих, већ кроз њих, ка ономе што је у њима било живо и божанско. Можда је та слобода да се каже истина другим језиком једини прави знак да Дух Свети још говори у Цркви. Можда је то оно сунце под којим ум почиње да дише. И овде се враћамо на Хајдегерово упозорење: „Највећа опасност за језик не долази споља, већ из његове свакодневне банализације.“ У Цркви, та банализација долази кроз рутину и злоупотребу ауторитета.
