Нарцис Алиспахић, Зона експеримента, 2020.
У једној својој причи из тридесетих годне прошлог века, руски емигрантски писац Георгиј Иванов (1894–1958), односно његов главни јунак, каже како не може да замисли да се неко данас расплаче над судбином Ане Карењине, а ако и има таквих, то су они који „још стоје на тлу које нестаје заједно са њима“, односно робови носталгије. Опште је место како се носталгија одлично слаже са кичастом уметношћу, и да је сентименталност њен медијум: ескапизам и повлађивање самом себи уместо живог доживљаја света и често болног дијалога са сопственом душом.
Наравно, Ивановљев протагониста признаје да је „Ана Карењина“ и даље можда значајно дело, али искључиво као „игра ума и талента, забавно штиво које не захтева да му се верује, нити више улива веру“. Па да ли је то уопште онда уметност, или је заправо баш то уметност, јер шта би ми више хтели од ње?
Руски књижевник ово говори после искуства Првог светског рата и Октобарске револуције, које су се и те како одразила на уметност и разумевање њеног смисла. Историја је донела „нове гвоздене законе, што развлаче свет као сирову кожу и не знају за утеху уметности“. Ово делује сурово и нихилистички, али уметност је исторична појава и њен смисао се мења у различитим епохама и друштвима, различитим идејно-вредносним системима. Из те перспективе и „крај уметности“ је сасвим легитимна идеја, макар и као прекид или довршење једног одређеног, у једној епохи октроисаног схватања уметности.
Ипак, Иванов овде промену у доживљају и разумевању уметности не сагледава са философске и естетичке, него са егзистенцијалне тачке гледишта: не као питање односа уметности и историје, него уметности за човека, сваког човека понаособ, као питање „шта значи уметност за мене као мене, какву улогу она игра у мом животу?“ Јер, примећује даље, постоји „неизбежна линија, граница иза које не постоји никаква утеха фиктивном лепотом, ниједна суза над фиктивном судбином“. Када пређете једну границу искуства, већина уметничких дела за вас постају пука играрија, шарена лажа у поређењу са непосредношћу, бруталношћу, сложеношћу, граничношћу, па и ужасом живота. Нешто попут питања о смислу, па и самој могућности уметности „посла Аушвица“.
Наравно, може се опет одговорити како смисао уметности и није у томе да нам пружа утеху ни враћа веру: то је област религије, идеологије, психологије, медицине или неких појединачних и непоновљивих животних искустава које је тешко па и немогуће уопштавати. Била она фина илузија или још финија разградња сваке илузије, уметност можда и нема шта да тражи у граничним ситуацијама. Можда добро памћење и рецитовање у себи поезије може да вам помогне да, попут Франкла или Штајнера, преживите логор смрти, али то је опет само врста мнемотехнике, која у основи спада у област психологије и неурологије, а не естетике и поетике.
У основи немамо одговор на то, нити ћемо га икад имати. Остаће само вера неких од оних који пишу и неких од оних читају да то што раде ипак има неког смисла и да може да промени, па следствено и спасе нечији живот, макар и (само) њихов сопствени.
Ипак, ја овде не могу да се не сетим речи Петера Хандкеа да треба певати управо „после Аушвица“, да је управо то време за песму, за уметност. Једно од одговора зашто би то могло бити тако даје и Георгиј Иванов у истој оној причи („Распад атома“, код нас преведеној у „Руском алманаху“ број 24), кроз питање: „Па одговори, кажи, о чему потајно машташ тамо, на самом дну своје самоће?“
Уметност може да додирне нашу самоћу, да јој се обрати, као оним делу нас о ком можда не зна нико па ни ми сами, омогућујући нам да заронимо у себе а другима постанемо огледало, како би макар на трен схватили да нису сами на свету. Једина форма сазнавања која не прави разлику између конкретности и апстракције, појединачности и уопштавања је уметност. Она се увек обраћа само једном човеку, она увек има у виду човекову непоновљиву (и трагичну! – како каже Жарко Видовић) појединачност, али тако да се тиче потенцијално свих људи на свету, где границе не постоје, већ постоји само „додир душа“, какав се тешко постиже у овом свету, често и међу најближима, јер „свет је затвор“, „стварност је затвор“, који смо себи саградили.
Е сад, наравно, кад кажем „уметност је то и то“, говорим о уметности каква је понекад и каква би могла бити, или каква бих ја желео да је, што свакако није правило, јер већина тога у уметности само ојачава решетке поменутог затвора.
А када је однос према свету-затвору у питању, уметност нам може помоћи у три смисла: указујући да у затвору нисмо сами; оцртавајући небо које постоји упркос решеткама и указујући на постојење решетака, како бисмо уопште схватили да смо у затвору, а на нама је да ли ћемо да се помиримо са тим. Попут оног мајмуна о ком пише Набоков у предговору „Лолите“: дали су му платно и боје, а он је пре свега другог насликао решетке сопственог кавеза.
Па ако је и толико, мало ли је?