Др Милан Ћирковић је научни саветник Астрономске опсерваторије у Београду, професор на Одељењу за физику Универзитета у Новом Саду и истраживачки сарадник Института за будућност човечанства при Филозофском факултету Оксфордског универзитета. Дипломирао је теоријску физику на Физичком факултету Универзитета у Београду, титулу магистра је стекао у области геонауке на Државном универзитету Њујорка у Стони Бруку, где је одбранио и докторат из астрофизике. Његови главни истраживачки интереси су у областима астрофизичке космологије, астробиологије, анализе ризика, философије и историје науке. Аутор је првог уџбеника вангалактичке астрономије на јужнословенским језицима, четири монографије, око 150 научних радова у истраживачким часописима и зборницима, преко стотину есеја, популарних и новинских текстова. Преводилац је и више књига из наведених области, укључујући дела Ричарда Фајнмена, сер Роџера Пенроуза, Пола Дејвиса, Дејвида Раупа и др. На Православном богословском факултету је 18. 4. 2018. одржао предавање под називом: „Тоталитаризам и наука: неке историјске поуке“. Говорило се о неколико историјских ситуација када је тоталитарни начин мишљења директно потиснуо научни и зашто су ова два начина мишљења у перманентном сукобу. Понајвише речи је било о два тоталитарна друштва ХХ века,наиме, Трећем рајху и СССР-у. Након предавања и дискусије са питањима из публике, поразговарали смо са др Ћирковићем још мало о овој теми, али и о темама које се тичу нашег друштва, медија, образовања и његовог виђења теологије.
Тема о којој си одлучио да вечерас говориш јесте она која се тиче тоталитаризма и историје његовог конфликта са науком. Који су то конкретни показатељи у данашњој Републици Србији на основу којих си закључио да је о овој теми потребно говорити?
Ја не бих наглашавао чисто локалне аспекте тог проблема јер они на неки начин представљају једну врсту фокуса и интензивирања нечега што, нажалост, представља глобални феномен. Али рецимо да се може илустровати на примерима које видимо код нас: на пример, видимо у којој мери је присутна тенденција да се људи оријентишу не у складу са научним чињеницама и емпиријским истраживањима, него у складу са изјавама познатих личности. Рецимо, по питањима вакцинације: испоставља се да врло често некакве личности из света естраде имају већи утицај на одлуке младих родитеља него што то имају добро утемељена медицинска истраживања. То је ствар која, у контексту ширења тог антивакцинацијског покрета који представља једну од манифестација псеудонауке, истовремено показује у којој мери смо ми спремни да, из разноразних разлога, скрајнемо и гурнемо под тепих ствари које су једноставно емпиријска истина, зарад оваквих или онаквих друштвених тенденција, трендова, моде (у крајњој инстанци) и других појава које су суштински ирационалне. У Србији је то, нажалост, најочигледније. С друге стране, имамо појаве које су потенцијално опасне: развијање различитих култова већих или мањих вођа (у зависности на ком нивоу и у којој области), почевши од свакодневне политике, па надаље; то још увек није опасно у оној мери у којој је то било у заиста великим тоталитарним системима прошлости, али постоји једна мера латентне опасности да се, мало по мало, склизне из овог садашњег система који бих ја окарактерисао као ауторитарни, у правцу система који би био много репресивнији и који би имао тоталитарне карактеристике. На сличан начин, проблеми које имамо, између осталог, са школским програмима на једној страни и, на другој страни, проблеми које имамо са појавама као што су, рекао бих, једна врста подсмешљивог и цинично омаловажавајућег става који се често у јавности, посебно у медијима, свесно протура у погледу неких релативно елементарних грађанских и људских права – такође је једна ствар која на неки начин еродира, пре свега, грађанске вредности и брану коју би демократске институције требало да чине према појавама ауторитаризма и тоталитаризма. Манипулација медијима је свакодневна чињеница. У Србији се људи мире са идејом да је нормално да, рецимо, страначке елите контролишу медије, што наравно није нормално и наравно да је за осуду где год се појави (потпуно независно од тога да ли могу да се пронађу лошији примери у другим земљама света). То је неспојиво са идејама просветитељства, критичке рационалности и, у крајњој инстанци, са идејама сазнавања и света и друштва кроз научни метод. Има тога још, али да се задржимо на овоме…
Један од друштвених феномена на чију погубност, чини се, често упозораваш јесте површна популарна наука и новинарство које такву популаризацију науке публикује. (у твојим текстовима се неретко појављују пежоративни називи као што су „неопозитивизам, „новинарска објективност“ итд.) Након што још једном објасниш зашто се залажеш против тог и таквог приступа науци (као и евентуалног приказа његове везе са феноменом тоталитаризма), да ли би могао да пружиш некакав практичан савет или узор младим новинарима преко кога ће моћи да избегну ову аберацију?
Пре свега, проблем се дестилује на то да – из разлога у које не успевам у потпуности да проникнем – постоји идеја међу новинарима (овде и у свету) да је нормално да се опуштеније и лабавије говори и пише о науци и научним садржајима него о неким другим; да је лакше бити научни новинар него, на пример, спортски новинар. Ми имамо разне примере спортских новинара: неке који су толико лоши да служе за спрдњу и неку врсту забаве, чак и међу својим колегама. С друге стране, имамо примере добрих новинара, чија je jедна од основних особина управо да је озбиљно упућен у материју и да није неко ко је нешто научио на основу три чланка, него неко се озбиљно бави, на пример, статистиком или познаје историју спорта и њене главне актере; неко ко, на крају крајева, разговара са тренерима, играчима и устању је да добије изјаве од свих релевантних актера када је реч о некој утакмици или спортском догађају. Дакле, потребна је велика количина знања и напора да би се постало добрим спортским новинаром. Ја не видим због чега би са науком ситуација била другачија… Али многи у медијима мисле де је сасвим ОК да о науци говоре и пишу људи којима не пада на памет да уложе заиста велики напор у то, и који сматрају да је то нешто много лакше, једноставније и тривијалније. Због тога су ти прикази најчеће крајње површни и пате од систематских проблема и грешака које је тешко уочити ако не уложите напор да уђете у материју и да обезбедите реалан увид у то о чему говорите. То је једна страна медаље. А друга страна медаље је чињеница да то пролази; и она говори да нам јепотребна циљна група медија која располаже неким нивоом научне писмености (исто као што је неопходно да располаже неким нивоом спортске писмености да би просудила ко је озбиљан спортски новинар, а ко приучени шегрт који лупета нешто на основу три чланка која је на интернету прочитао). Дакле, потребно је да развијамо научну писменост, пре свега код новинара, и за то постоје добри преседани. Постоје људи који се тиме озбиљно баве, исто као што у свету постоје озбиљне школе новинарства, кампови и семинари посвећени искључиво томе. То код нас, нажалост, не постоји. Сада можемо да спекулишемо зашто… Као што рекох, са тим нисам баш начисто. Проблем је делимично у томе што – а то је вечна тема од које се не да побећи – школски програми основног, а добрим делом и средњег и високог нивоа образовања, врло често не иду за стварањем научне писмености, него имају некакве бирократски постављене циљеве. Ови циљеви су формални, анализирају се као неки „скуп исхода образовног процеса“ и неким поприлично кафкијанским речником. А ми из тога не видимо да ли смо и у којој мери заиста допринели настанку и развоју научне писмености што је, на крају крајева, предуслов за даљи рад и усавршавање. Као и код свих других облика писмености… Узмимо рачунарску писменост. Људи који не користе рачунаре сигурно неће да купују часописе као што су PC Press и прате емисије које се односе на ту тему. Дакле ти људи не могу да направе никакву селекцију квалитета, да раздвоје „жито од кукоља“. То је оно што је нама најважније: да имамо једну врсту критичке дискриминације. А немамо је из разноразних разлога. Превасходни разлог је мањкава научна писменост генералне публике и самих медија.
У којој мери је, по твом мишљењу, философско образовање, као и познавање културе, историје и језика потребно у борби против тог и таквог популизма? Да ли је природнонаучно образовање самодовољно на таквом задатку?
Свакако да није. Без даљњег… То је сасвим јасно из многих углова. Поприлично је поражавајуће да ми истовремено имамо вербално инсистирање на свему томеу време када имамо поприлично велике синтезе различитих области знања и чак једну врсту врло значајних интердисциплинарних активности које више нису никакав луксуз (у смислу да се тиме баве људи који не знају шта ће да раде, па се повезују). Напротив. Ми имамо велике проблеме који се тичу врло озбиљних, неко ће рећи, алармантних питања као што су питања одрживог еколошког развоја, климатских промена, енергетске ефикасности, питања као што су: „шта ми и у којој мери остављамо нашој деци?“. Те ствари не могу да се реше на нивоу појединачних, уских дисциплина. Не могу да се реше без једног широког мултидисциплинарног, а ја бих рекао и мултикултурног (мада не у оном уобичајеном смислу у коме се та реч користи) приступа; ово значи да различити облици које поприма људска култура и тематски и географски морају да учествују у решавању тих питања. У неком смислу речи, та велика питања су заправо она где нам је највише потребан допринос најразличитијих актера, тј. актера који потичу свакако из науке и образовања, али исто тако и из уметности, религије, политике итд. Да бисмо то постигли морамо да имамо, у најмању руку, једну врсту најгрубљег разумевања онога шта су сви ти облици разноврсне људске делатности, чему служе, зашто су важни и, наравно, како се на њих гледа у, условно говорећи, различитим деловима света.
Ту је философско образовање нешто што је кључно и незаменљиво јер оно не само да нас учи да раздвојимо оно споменуто „жито од кукоља“, него нас учи и томе какву врсту и колико напора (интелектуалног, пре свега) морамо уложити да бисмо разумели различите теме, проблеме, њихов значај и да бисмо, на неки начин, били што спремнији да се носимо са проблемима које носи будућност. Ове проблеме можда не можемо да предвидимо у овом тренутку. Нажалост, тај вид философског образовања који је у најбољој традицији (помало идеалистички говорећи) идеја просветитељства, није претерано популаран, условно говорећи, и нешто је што се и сувише често, из различитих углова, тумачило као једна врста философске индоктринације, тј. подучавања „какве мисли су исправне, а какве нису.“ То је управо та лоша веза коју имамо са темом тоталитаризма зато што, пре него што се у пракси суочимо са тим најмрачнијим и најтежим аспектима тоталитарних режима, ми смо пре тога у заметку имали могућност да сагледамо све те негативне последице које су врло често (много више него што се то иначе сматра) нескривене и често их њихови протагонисти релативно отворено признају; овде је пример марксизма далеко најбоље проучен и најјаснији. Међутим, људи који кроз ту лошу врсту философског образовања пролазе су индоктринирани на тај начин да се одређене последице перципиране као добре истичу, а оне које су перципиране као лоше гурају под тепих и данас је та манипулација, нажалост, веома учестала. Право философско образовање мора управо да се бори против тога и да нас највише подучава, да тако кажем, рационалном и критичком мишљењу, а најмање да следи идеју индоктринације и наметања једне врсте философије, ма каква она била.
Из твојих чланака сам приметио да ти није сасвим непозната мисао како неких од знаменитијих личности из историје теологије (попут Августина, Николаја Фјодорова или Тејара де Шардена), тако и неких од истакнутијих делатника на том пољу данас (попут Ханса Кинга, Вилијема Лејн Крејга, Јована Зизјуласа или Ернеста Карденала). Ово су мислиоци о којима пишеш са извесним респектом, рекао бих. Дакле, заинтересован сам да чујем: шта је то у њиховом размишљању што налазиш занимљивим, оригиналним или чак важним? Шта видиш у теологији којом се људи баве на такав начин?
Oно што је важно јесте да су то људи који су својим стваралaчким радом досегли одређени висок ниво. У неком смислу речи би могло да се каже да заиста није важно постављати институцијалне и административне баријере пред те људе. Како ће ко да се назива и шта ће му писати на посетници или канцеларији је мање битно у крајњој инстанци… Ето, Тејар де Шарден није смео ништа да објави док је био жив и није се ни сматрао теологом (што је тек постхумно постао). У другим случајевима, пре или касније налазимо увиде којим су нам значајни. Сумњам да ту постоји некакав алгоритам. Као што је Еуклид, по легенди, рекао краљу Птолемеју кад се овај жалио да је геометрија тешка: ,,Нажалост, Ваше височанство, нема краљевског пута у геометрију.“ Исто је овде. Нема никаквог алгоритма преко кога би могли да кажемо шта је извесно значајно, а поготову не оно што ће бити дугорочно значајно. За један број споменутих људи је било потребно да прође доста времена, а нечија мисао није схваћена у потпуностини до данашњег дана (пример је Николај Фјодоров). Заиста није битна формална дисциплинарна опредељеност. Оно што је кључно јесте да видимо какви су то увиди, каква мисао и философија стоје иза тога. У неким случајевима, као што је то код Фјодорова, мисао има потенцијално револуционарни карактер, док у неким другим случајевима постоји један такође веома битан, али више технички аспект проблема: те контроверзе, на пример, у којима је учествовао Вилијам Лејн Крејг и остали који су се бавили питањем метафизичке космологије, тј. ,,у ком смислу речи ми можемо да говоримо о некаквим првим принципима који стоје иза настанка читавог свемира“. Њихова елаборација јесте врло корисна и драгоцена перспектива, али није нешто нарочито револуционарно. Дакле, нема општег правила… Cматрам да значајни мислиоци једноставно не долазе увек брзо (а често и мучно, тешко или постхумно) до изражаја. Поготову ако су њихове идеје испред свог времена. Оно што је мени занимљиво је у којој мери можемо да посматрамо те перспективе као нешто што је од врло практичне користи. Када кажем практичне, ја мислим на учествовање у изградњи погледа на свет – не само у смислу да се од тога, ето, нешто прави и да се ту генерише некаква материјална вредност – него да се тиме изграђује поглед на свет који ће довести до одржања и унапређења људских вредности, какве год оне да су по својој природи. Посебно у доба када имамо велике изазове као што су они које сам мало пре споменуо и који на неки начин прете самом опстанку човечанства (у случају климатских промена) и вредности које сматрамо битним и које су нам морална инспирација за сваку људску делатност (поготову интелектуалну). У том смислу, изградња таквог погледа на свет је нешто где има места за мислиоце свих оријентација. Зато не бих теолошке мислиоце посебно издвајао у односу на друге. Баш напротив. Као што рекох, ти проблеми су тако велики да захтевају једну врсту интеркултурне синтезе у којој ће свој допринос дати људи из разних области науке, философије, теологије, уметности, политике и, у крајњој линији, спорта. То је нешто око чега би могло да постоји оно што математичари зову најмањим заједничким садржаоцем који обезбеђује опстанак свих тих и (вероватно) неких будућих облика људске мисаоне – или било какве друге активности.
Шта као научник природословац очекујеш од теологије, а шта као универзитетски радник очекујеш од ПБФ-а на БУ? Шта мислиш да теологија може да понуди другим наукама, а шта ПБФ српској научној и широј друштвеној заједници?
С једне стране, ја сам, из разноразних теоријских и практичних разлога, добрим делом за то да наступи једна врста онога што се у дипломатији зове детантом, тј. смањење тензија које често постоје (попут ове контровезе „еволуција vs. креационизам“) и подижу се или без разлога, или из сензационалистичких медијских мотива. Тензије које постоје између једног дела религијских и једног дела секуларних мислилаца је потребно умањити. Постоје теоријски разлози: да ли и у којој мери верујемо да се те велике области сазнања које је Гулд звао „магистеријумима“ преклапају или не? Међутим, има и веома практичних разлога који су неопходни да би се обезбедили не само услови за један нормалан цивилизацијски дијалог, него и за једну врсту друштвене интеракције која треба да иде ка решавању проблема и смањењу тензија, уместо ка стварању нових проблема и интензивирању старих сукоба. Има и других питања где постоји готово очигледан повод за сарадњу између религијских и научних институција. Постоје ствари које су у тој мери на пресеку и у вези са којима и један и други начин мишљења могу да помогну. Један од императива те врсте је, на пример, тероризам. Нарочито варијанте као што је биотероризам… Примера ради, искуство са злогласном јапанском есхатолошком сектом као што је „Аум Шинрикјо“ која је прва покушала да искористи биолошке агенсе у терористичке сврхе и за коју се плашим да није последња. То је одличан пример где је могућа сарадња религијских институција главног тока које су на неки начин погођене дејством екстремних есхатолошких секти и потенцијалних терористичких организација са увидима из научних дисциплина као што су психологија, епидемиологија, анализа ризикa и свих оних које се дотичу превенције и умањења опасности у таквим случајевима које ћемо тешко избећи у будућности с обзиром на то колико деструктивна оружија и оруђа постају све јефтинија и доступнија малим и недржавним актерима. Дакле, то је ствар у којој можемо постићи врло широк консензус. Охрабрујуће је да један део људи то разуме и на неки начин позива на управо ту врсту приближавања ставова и разумевања. Актуелни папа Фрања је у више наврата истицао не само опасност од еколошке деструкције, него и опасност од тероризма, као једну од императивних ствари на којима сви елементи друштва треба да сарађују. Има још тих примера где сматрам да је врло прагматично да и теоријска, апстрактна и практична религијска мисао имају значајно место за превазилажење таквих проблема.
С друге стране, када је конкретни случају у питању, ја нисам толико упућен у проблематику која се тиче улоге коју, у принципу, Богословски факултет и сличне институције имају у образовању. Лично мислим да ту треба обезбедити апсолутну академску слободу и слободу организовања унутар академске заједнице која треба да буде руковођена једино критеријумима квалитета, а не некаквим екстерним и идеолошким критеријумима политичке подобности којих смо се нагледали у ранијим периодима. Требало би да нешто, за промену, научимо на сопственим грешкама, ако већ не учимо на грешкама других. То би могло да резултује у том, опет кажем, смањењу тензија и стварању услова да узмемо што озбиљнијег, што већег и што јачег учешћа у неким глобалним интелектуалним изазовима и дијалозима који се водеу савременимдруштвима, а које, нажалост, врло често прескачемо услед тога што имамо низ некаквих локалних, готово бих рекао племенских, свађа, задевица и сличних проблема.