…уснук чудан сан. Подвојен у души, учиње се ко да гледам неко указаније, па се осмјелих да упитам за оно што ме понајвише тишти:
„Куд несташе так’и архијереји, какав Палама бјеше, што са Богом живим говораше; што јасно разлученије свјетлости од таме проповједаше? Оћел’ бити опет неког Паламе, владике народнога а не моћника, који и почасти патријаршијске због Евангелија одбаци? Куд се дену, наше сербско Православље, благословени? Загуби ли се оно, ко што се карта лична Андрејева изгуби?“
Наше сербско Православље – вели он – прославише днес „три јарана“ (не узех му за зло ово „три јарана“, јербо горе би било да су четир ил’ не дај Боже, пет!)
Први, дакле, учаше, када Вучића разапињу, тогда и ми грешни са њиме васкрсавамо. Еда ли би се ко гођ’ на ученије ово дерзновао, боље би му било свога посла взирати. Питах указаније, није ли ово, буди Бог с нама, некаково идолскоје и манихејско смјешеније, благословени? Он оћута ко да га за настрешницу упитах.
Други, по сну митрополит у граду Лазареву, ђецу нашу крстијаше „усташама“. Будући да се с ума’шедши у народу приказа, за језик се одмах уједе. И то услиједи два пута! Но, трећи би гори од другог, а други пут бјеше пак бесраман. Сад он мастилом махнита, те се градијаше као да на браћу своју архијереје мјесто ђеце наше мишљаше. С браћом својом, он Жртву Господњу приносаше а притом им ко Јуда цијелив дариваше. За њих, дакле, глагољаше да су: „ајванли-паше, и нови злодуси“ и даље тако редом бесловесним. Ако ли њих тако зове – пренух се помало из сна – како ли ће онда неман ову звати што на голорук народ топовима адским удара? Јел то ко бива одвећ да из уста архијерејских так’е ријечи куљају? Оћута ми указаније, ко да га за Јовањицу упитах.
А трећи највећи међ’ нама и њима, што год да збори, ко да „стазу Вучићу приправља“. Еда ли би се ђеца наша хтјела јарма неправде, мрачнијех и скотнијех работа и друштвенијех трулежи ослободити, које тиранин и партијскије друзи његови начинише, Он највећи, у школу их враћаше. Кад год му прилика дала, Он их из великаго Храма „межде редах“ Евангелијем укораваше. А словце неко јасно а не тросмислено, да на моћнике баци, е то још не дочекасмо. Јер тада ко бива да мир са собом немамо, ко да ђеца Св. Саве нијесмо.
А ја најгријешнији од свих, опет се осмјелих да кажем: а шта је то нег’ идолскоје поклоњеније и суботарско мироученије?!
Умукни аспидо, овај сербски патријарх бјеше! – продра се утвара. Ако и јесте патријарх сербски –загрмих и ја, није папа римски на којем гријеха нема… или?
Опет оћута указаније, па се ка’но и намршти ко да га за Скај-сочињеније от Зицера и Бјеливука упитах.
Зар не видиш да је народ руља постао, нико им не одговара, те хоће и јајем да ударе? Е ту већ не отрпјех, па се дрекнух колико ме глас носи: То наш народ већ сада јајем Васкрс прославља! Е, то ти је наше сербскоје Православије.
У неђељу Паламину, уснук чудан сан.