Крик, Осло
Страх од смрти.
Страх да ћу живети предуго.
Страх од смрти.
Ја то рекох.
Ни претходне строфе ове Карверове пјесме, чијим крајем започињем овај текст нису слабијег интензитета и ништа мање не погађају емоцију просјечног модерног неуротичара, са којим се сусрећемо (у огледалу) свакодневно. Набројао је доста тога, сјајни Карвер, и заокружио неописивим страхом од смрти који може бити и страх да ћу живјети предуго, тј. страх који је само страх а право лице, објашњење и узрок нема.
Моћно лебдеће чудовиште изнад наших глава, само постоји, стеже око врата или изједа утробу токсичним киселинама. И нема анксиолитика који га може ућуткати једном за свагда. У њему, који се непрестано враћа и удара све подмуклије, савремено доба се купа, смишљајући и гомилајући идеје и приручна средства да га заборави и потисне, увијек изнова, потписујући капитулацију пред њим.
Наравно, страха има од када је човјека, тј. пада. Адам се постидио, сакрио наготу своје беспомоћности, а затим се осврнуо око себе и све што га је дочекало након апокалиптичног бунта било је овјенчано страхом. Ни у чему није било Живота. Смрт и немоћ пред њом су завладали, а са њима као вјерни пратилац и страх.
„Почетак мудрости је страх Господњи“, каже псалмопојац, а Свети Максим Исповједник у истом тону говорећи о љубави наводи нас да се она постепено рађа од страха Божијег. За двомиленијумско искуство хришћана, страх никада није представљао нешто негативно. Представљан је као водећи педагог. Ко нема страха Божијег сматран је безумником и не само то, није се могао назвати хришћанином, јер није имао љубави. Љубави за коју се бојимо (пребивамо у страху) да ћемо је изгубити.
Страх који данас искушавамо дијаметрално је другачији. Он паралише недефинисаношћу, а Свети Јован Дамаскин га је називао неприродним (насупрот добром и природним кога је и сам Христос искусио на Крсту), описујући га „као када се плашимо ноћи због некаквог шума који се чује“. Ту је али не знамо му поријекло, јер боравимо у свијету без смрти. Смрт је табу. Непожељна, скоро па забрањена, тема. Производи потмули ужас о коме се не прича, није профитабилан, и нарушава удобност модерног подвижника здравља, који улаже у своју пропадљивост толико да би непристојно било порицати јој трајност.
У таквој атмосфери, вјерујући човјек, по инерцији, постаје човјек закона за којег себе убјеђује да га штити у његовој неприкосновеној зони комфора. Он испуњава правила, држи се свог склоништа, обраћајући пажњу на Другога, искључиво као на инцидент који склониште може да узурпира и наруши удобност. Ипак, крајња инстанца коју ни један закон не укида и од које склониште не постоји је и даље ту. Шум ноћи не престаје да се чује и вјерујући човјек данашњице ништа мање није човјек страха од било ког свог ближњег који се декларише као невјерујући.
Савршена љубав изгони страх. Близина вољеног јесте уточиште и збјег од свих недаћа. Не постоји ништа што и ова несавршена љубав не може да заклони и обоји у ружичасто, а шта тек може савршена?
Васкрсење свједочи да може да нас избави од смрти. Може да нас уведе у Заједницу у којој пропадљивост више нема посљедњу ријеч. А предукус може онај неприродни страх да конвертира у природни о коме су говорили Свети, а у коме нема ништа паралишуће, већ управо супротно. Има изграђујуће. Када се плашимо да ћемо изгубити заједницу са извором живота, са смислом, тада дјелујемо. Употребљавамо све своје моћи и откривамо таленте које нисмо ни знали да их имамо. И онда чувамо то што смо пронашли. Са страхом Божијим и вјером да га не изгубимо.
Страх престаје гдје нема смрти. А смрти нема гдје постоји савршена љубав. Све изван тога је само покушај да се утјешимо, да намиримо глад духовну или тјелесну, обичном водом.
Есхатолошка клима која је карактерисала живот светих од самих почетака хришћанства, подразумјевала је атмосферу природног страха. Хришћани су ишчекивали Други долазак врло брзо. Апостоли су били увјерени да ће Он доћи још за њиховог живота на земљи (1. Сол. 4, 15-17) и то их је уводило у једну перманентну атмосферу смрти. Али смрти која гута оно што је смртно. У том ишчекивању није било другог осим страха Божијег, бојазни да нас Он неће препознати када поново дође.
Са пресељењем из катакомби у храмове тај дух у Новом народу слаби. Слика могућег Царства на земљи добија на снази и обликује се у форми увјерења да нас Бог воли и чува нас ту гдје јесмо, а ми му за то узвраћамо испуњавањем заповијести. Али, ма колико утјешна, та девиза није постала општеприхваћена. Пустиња у којој живот почиње да буја баш паралелно са царским достојанством које овјенчава хришћанство, највише је свједочила у прилог томе да утјехе у закону нема.
Са удобношћу вјероисповједања које је доносила новонастала слобода, појављују се људи који све то ново добро одбацују, удаљују се од тог и таквог свијета и живе у осами, у оскудици, трпљењу и молитви. Живе ону добру пасивност, која значи прихватање и себесагледавање са свим ограничењима људскости у отворености пред Оним Који нас је саздао. Заправо, живе смрт.
Људи, лудаци или свеци (што се у модерној перцепцији човјека најчешће и поклапа), како год их посматрали, оставили су иза себе свједочанство специфичне мудрости пустиње коме се и након петнаест вијекова окрећемо у потрази за смислом, гледајући у лице ономе о чему ми данас више ни не проговарамо. Разријешени гордијевог чвора свакодневне егзистенције, њихов ум (и срце) пребивао је већ на мјесту будућности и она је за њих престајала бити мрачна непознаница. Смрт престаје да буде смрт. Љубав је претвара у Живот и у потпуности изгони страх.
У дерзновенију управо таквог непосредног суочавања, Свети Јован Лествичник је и могао да поучава: „Не оклевај да се у глуво доба појављујеш управо на оним местима на којима те обично хвата страх. Ако макар и мало попустиш тој детињастој смешној страсти, и она ће остарети са тобом.“
Савремена психологија учи да треба да се суочавамо са страховима.
Ако смо на онај свијет испратили некога до кога нам је стало, при томе свједочећи у болу да је отишао без страха, мало је и лакше.
Јер, ипак, стаза је утабана.
Драгим и познатим корацима.