μεταυάλλον ἀναπαύεται… (Хераклит, фраг. 84а)
Не треба оклевати. Мада је тешко одлучити се… Бити пред изазовом одлуке, није само због нечег или неког двоумити се. Уопште није довољно одлучити; неопходно је ту још нешто. Намерно нећу поменути веру. А притом не мислим ни на ризик. Мислим на нешто сасвим друго. На нешто, према чему ће свако одлучивање бити одмеравано. Нешто због чега (не)ће одлука задобити упориште непоновљиве специфичности човековог искуства. Оно што нечију одлуку чини непоновљивом подразумева заправо (и) некакво чекање. Тачније способност чекања. Способност да се на одлуку (при)чека. Да се одлука чекајући ослушне.
Бити, пре свега, у месту. Не околишати. За почетак (по)стајати…
Достојевски. Коцкар. Рулетенбург. Роман о страсти и неиздржу. О (не)способности да се (некако) сачека и надолазеће поднесе. Радикалност коцкарске ситуације која искушава саму радикалност темпоралности; радикалност да се одлуком у ризику опипа сама смрт. Да се на пародоксалан начин у смрти ужива.
Достојевски је, свима нам је познато, био (и) коцкар. Страствен коцкар. Међутим, озбиљан писац. Умео је да упркос радикалности склоног карактера продукује текст. И то не било какав текст, већ текст, чија ће несклоност актуелно живом добити обрисе специфичног темпоралитета. Задобиће трагове трајања. Био је од оних којима је полазило за руком да какво такво проживљено искуство посредује временитошћу живог, која ће метаболиком наративног продуковати токове оног у трајању непоновљивог. Другим речима, било му је могуће (животом) коцкати се и писати. Губио је, али је добијао. Коцка је била изазов и место провере. Била је место базичне провере логике сваког искуства. Типско место; топос актуалитета рискантног набоја могућности. Добио је, и то не мало. Данас га читамо и тумачимо. Биографи нам говоре да је и након написаног романа наставио са коцкањем. Са писањем до смрти није престајао.
Међутим, оно што би овде (мимо свих биографизујућих контраховања) било прегнантније је заправо логика самог његовог твораштва. Наизменичним ритмом ризику склоних ситуација, Достојевски је уједно оцртавао контуре сваке будуће сцене писања. Односно, искуство коцкарског ризика приближио је искуству творачког у тексту, док је логиком текстуалног опробавао логику тензијом натопљену ситуацију коцкара. Наравно – живог коцкара; од крви и меса. Управо ће сирова тензија ризика (пре)конфигурисати траг динамичког језгра (будуће) нарације. Исто тако, логика нивоа фабуле биће измештена у (какав такав) функционални склоп коцкарске ситуације. Оно темпорално рискантног набоја ће се подударати са дијахроно-линеаризованим током наративног. Хаотично је некако требало привести у ред. Како на другом месту Достојевски вели, било је неопходно напрегнути се да се догађај објасни, наиме, важно је „сабрати мисли у једну тачку“.[1]
***
Нимало случајно, идеја којом ће скицирати поље конституисања једне (у овом случају, али и не само, коцкарске) неизвесности, биће представљена метафором вртлога (вихора). Тамо где најсликовитије описује сцену коцкарске ситуације Достојевски бележи:
„У тренуцима ми се чини да се још увек вртим у оном вихору, и да ће сваки час поново налетети она олуја и захватити ме у пролазу својим крилом, па да ћу опет изгубити правац и осећање мере и почети да се вртим, вртим, вртим…“[2]
Какво је, дакле, феноменолошко залеђе једне наизглед безизлазне ситуације коцкара?
Метафоричко залеђе описа тензијом појачане ситуације приказано је речју вртлог. Метафори вртлога саприпадало би тополошко одређење круга, као аутистичне монаде која искључује сваку другост. Међутим, оно што заправо вртлог чини узбудљивијим, а у односу на геометријски одређен топос круга динамичнијим, била би векторна циркуларност тог истог круга. Вртлог заправо није само круг, већ концентришући конгломерат више испреплетаних кругова. Њихова су кретања кружна, али вишеслојна и наизменична. Од центра ка рубу и од руба ка центру. Отуд је слика вртлога уједно и језгро наративности (Коцкара), које скицирајући топологију коцкарске тензије оцртава трагове (будуће) приповести. Тако се логиком вртлога актуализује оно у наративу живо. Међутим, иста та логика не подразумева уобичајено схваћену временитост. Бити у вртлогу (времена) не подразумева бити у (физичком) времену. Наиме, бити у вртлогу подразумевало би (само) некако бити. Страницу раније писац нам казује још нешто:
„…а нарочито судећи по вртлогу у којем сам се тада нашао, за њих (догађаје) би се могло рећи тек толико да нису били сасвим обични. Али за мене је највеће чудо како сам се ја сам држао према свим тим догађајима“.[3]
Изгубити правац и осећај мере није само изгубити координантни регистар простора, већ просто напросто изгубити се. Међутим, и даље осећати. Односно и даље бити, и то бити парадоксално изван времена, или, (ако је могуће) тачније, на граници времена. Динамика вртлога је заправо динамика оног у времену граничног. Односно, ситуативност вртлога осликава стање душе, која ефектом те исте ситуације (ризика) пројављује своју граничност.[4]
Вртлог је, најкраће речено, слика (страсне) душе. Искушавајући се у вртлогу душа (се) губи. Губи „правац и осећање мере“. Сасвим је јасно да њено моћи изгубити се не подразумева нестати. Душа не може (макар у то веровали) нестати. Оно што је њој могуће је да пати, или да ужива; или (н)и једно (н)и друго; и то у исто време. Њено би могуће нестајање подразумевало одсуство временовања и самим тим њеног трајања. Међутим, темпоралност збивања искуства (ситуације вртложне страсти) бива битно изражена и самим тим подређена сликом и њеним актом. У игри вртложног догађања кључну улогу одиграва слика. Слика (са свим њеним могућим формацијама) је заправо та која душу коцкара преиграва. Тамо где царује слика, ту одсуствује свако мишљење. Другим речима, ту мишљење бива подвлашћено динамици и самим тим функцији акта. Тензији (у виду жеље) одговара акт који би исту жељу да задовољи. Оно што посредује сам акт је функционално специфично обликовани нуклеус рада саме слике (мисли). Достојевски ће на литераран начин покушати да разуме целу ствар:
„Да, каткад се и најлуђа мисао, наоко потпуно немогућа мисао, толико уврти човеку у главу да је најзад прихвата као нешто оствариво… Штавише, ако се та идеја удружи са снажном, жарком жељом, каткад је најзад прихвати као нешто кобно, нужно, неумитно, као нешто што мора да се догоди, што мора да се оствари!“[5]
У самом залеђу (или безнађу) конституисања поља коцкарског ризика лежи нешто циркуларно. Међутим, функција акта (растерећења) коцкарске тензије има једну за разлику од (на пример) еротске, донекле другачије тополошко устројство пулсирајућих вектора. Некакав еротоман би претендовао да (на пример) крајност своје задовољству жељне пулсације (утоливши) ситуира у самом (за њега каквом таквом идеалном еротском) акту. За такво растерећење би му било потребно (реално или не) нечије тело, или тачније некакво (често било какво) тело. Биће му неопходан други, тј. други чија се објектна другост суспендује еротској (хиперсубјективношћу задојеној) жељи. Други је ту само поље празног перформатива. Код коцкара ствар стоји мало другачије. Наиме, коцкару није неопходан други као статиста, чија би фигура само послужила као импулс спровођења (готово ритуално) еротизујућег процеса растерећења. Ситуацијом коју је сам одабрао, коцкар је довољан сам себи. Утолико ће у тренуцима у којима ће лик Коцкара уживати насладу успеха, лик вољене особе (Полине) бити углавном скрајнут, потиснут. Њен ће се лик (као праг реалности) пројављивати углавном по смирају страсти.[6]
Коцкарску душу ће узбудити управо сама могућност да се механизмом властитог (исто тако еротизујућег) тела овлада. У спрези жеље и ужитка кључни ће пренос одиграти механички акт који ће уживаоцу омогућити једно извођачко (на рачун тела) сведено осећање извесности. Успоставиће се присилни ритуал привида, при чему ће тело као базични израз егзистенције постепено постајати подређивано ефекту акта извесности. Наличју саме извесности саприпадаће владање, тачније осећај овладавања и доминације, а све заједно ће бити подведено под именитељем присиле. Сам Достојевски ће управо сам ефекат жеље разумети „…као нешто кобно, нужно, неумитно…“, као „нешто што се безусловно мора десити“.[7] У свему томе суделоваће ум.
Али да ствар буде узбудљивија, додаје Достојевски још нешто:
„Можда у томе има још нечег, нека комбинација слутњи, неки необичан напор воље, тровање самог себе властитом уобразиљом, или још нешто друго – не знам…“[8]
Уобразиља; Грци имају (познату) реч φαντάσια. Уобразиља као конститутивни део психизма, надолази увек са места другог. Пред-стављивост као у-ображујући ефекат преображавајуће другости одиграва улогу прогресивног конституисања сваког психизма. Међутим, не би ли појачао ефекат описа зачетка једне од епизода коцкарске акције, Достојевски ће нагласити и њен вољни (субјективни) учинак; и то, описом уобразиље као „властите“, односно као некакве већ утиснуте у-ображујуће представе, која као (претпостављамо) одомаћена форма знања (као „напор воље“ или „комбинација слутњи“) има функцију „отрова“. Тровање самог себе властитом уобразиљом. Уобразиља овде није отров; али она као отров може функционисати. Такође, уобразиља може бити (потенцијално попут отрова увек) излечујућа. Специфично посредована φαντάσια може отровати тело. Може га функционално (п)одредити, као што то може учинити и са умом. Уобразиље нема без тела, и обрнуто. Ум игра једнаку улогу. Питање је само како ће се њихов функционални вектор одиграти у конституисању субјекта. Первертирана уобличеност би била радикалност једне (исувише властите) уобразиље.
* Други део текста биће објављен 14.10.2018.
[1] Dostojevski, F. M., Krotka (fantastična priča), Rad, Beograd, 1979, str. 5.
[2] Dostojevski, F. M., Kockar, Bоок, Beograd, 2009, str. 122.
[3] Исто., стр. 121.
[4] Bahtin, M., Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 132.
[5] Kockar, str. 137.
[6] Исто, стр. 142–143.
[7] Исто, стр. 137.
[8] Исто.