Тумачење молитве Оче наш

Оче наш, који си на небесима

Он је наш Отац. Нема ничег стварног у нама што не долази од њега. Ми припадамо њему. Он воли нас, будући да воли себе а ми смо његови. Међутим, он је наш Отац који је на небесима – не на другом месту. Уколико сматрамо да оца имамо овде доле, то није он, то је лажни бог. Ми не можемо направити ни један корак ка њему. Ми не ходамо вертикално. Можемо једино да окренемо наше очи ка њему. Нема потребе да трагамо за њим, само треба да променимо правац у ком гледамо. На њему је да тражи нас. Морамо бити срећни у сазнању да је он бесконачно изнад нашег домашаја. Тако можемо бити сигурни да зло у нама, чак иако преплављује читаво наше биће, ни на који начин не каља божанску чистоту, блаженство и савршенство.

Да се свети име твоје

Бог једини има моћ да себе именује. Његово име је неизговорљиво за људске усне. Његово име је његова реч. А то је Реч Божија. Име било ког бића је посредовање између људског духа и тог бића; то је једино средство помоћу којег људски дух може да схвати нешто о бићу које је одсутно. Бог је одсутан. Он је на небесима. За човека једина могућност да оствари приступ к њему је кроз његово име. Оно је посредник. Човек има приступ овом имену, иако је оно такође и трансцендентно. Оно сија у лепоти и поретку света и оно сија у унутрашњој светлости људске душе. Ово име је светост сама; нема светости изван њега; зато нема потребе да се оно свети. Тражећи за њега да се свети ми тражимо нешто што (већ) постоји вечно, са пуном и потпуном стварношћу, тако да га ми не можемо нити увећати нити га смањити, чак ни бесконачним уситњавањем. Тражити да буде нешто што већ јесте, нешто што јесте реално, неизоставно, вечно, сасвим независно од наше молитве, то је савршена молба. Ми не можемо спречити себе да желимо. Ми смо направљени од жеље; али жеља која нас прикива доле за оно што је имагинарно, привремено, себично, уколико је натерамо да у потпуности пређе у ову молбу, може да постане полуга која нас истрже из имагинарног у реално и из времена у вечност, да би нас уздигла право из затвора сопства.

Да дође царство твоје

Ово се односи на нешто што треба да се оствари. На нешто што још увек није овде. Царство Божије значи потпуну испуњеност читаве душе интелигентног бића Духом Светим. Дух дише где хоће. Ми можемо само да га позовемо. Не смемо чак ни да покушамо да га позовемо на одређен и нарочит начин да посети нас или неког другог посебно, или чак уопштено све, морамо само да га позовемо чисто и једноставно, тако да је наша мисао о њему призив, чежњиви вапај. То је као кад је неко екстремно жедан, болестан од жеђи. Он тада више не мисли о акту пијења у односу на себе самог, нити чак о акту пијења уопште. Он мисли тек на воду, на стварну воду као такву, али слика воде је као вапај из целог нашег бића.

Нека буде воља твоја

Ми смо једино апсолутно, непогрешиво сигурни у погледу воље Божије која се тиче прошлости. Све што се догодило, шта год то било, у складу је са вољом свемогућег Оца. Појам свемогуће силе то подразумева. Будућност такође, шта год да би могла да садржи, једном када дође, доћи ће у сагласности са вољом Бога. Ми не можемо да нешто додамо нити да ишта одузмемо од ове усаглашености. У овом члану, зато, након узлета наше жеље ка могућем, ми опет поново тражимо оно што јесте. Овде се, међутим, не бринемо око једне вечне реалности као што је светост Речи, него око онога што се дешава у поретку времена. Ипак ми се молимо за непогрешиву и вечну усаглашеност свега у времену са вољом Бога. Након што смо, у својој првој молби, нашу жељу отргли из времена да би је приковали за вечност, преображавајући је тиме, враћамо се сада тој жељи која је и сама постала у извесној мери вечна, да бисмо је још једном применили на време. Након тога се наша жеља пробија кроз време да би пронашла вечност иза њега. То је оно до чега долази када знамо како да сваку остварену чињеницу, шта год она била, учинимо објектом жеље. Овде имамо нешто сасвим различито од резигнације. Чак је и реч прихватање сувише слаба. Ми морамо желети у погледу свега што се догодило да је требало да се догоди баш то и ништа друго. Тако треба да чинимо, не због тога што је оно што се десило добро у нашим очима, него због тога што је Бог то дозволио, и због тога што је покорност тока догађаја Богу, у себи апсолутно добро.

И на земљи као на небу

Удруживање наше жеље са свемогућом вољом Бога требало би да буде проширено на духовне ствари. Наши сопствени духовни успони и падови, као и оних бића која волимо, требало би, чини се, да имају везе са другим светом, али они су такође догађаји који се одигравају овде доле, у времену. Из тог разлога они су детаљи у огромном мору догађаја и изручени су у океан повинујући се на неки начин вољи Бога. Пошто су се наши неуспеси у прошлости догодили, требало би и да желимо (да се јесте догодило) то што је требало да се деси. Морамо да продужимо ову жељу у будућност, за дан када ће она постати прошлост. Ово је неопходна исправка молбе да дође царство Божије. Морамо одсећи све остале жеље ради наше жеље за вечним животом, али требало би да сам вечни живот желимо са одрицањем. Не смемо чак да постанемо ни везани за невезаност. Везаност за спасење је чак опаснија него (свака) друга. Морамо да мислимо о вечном животу као што неко мисли о води када умире од жеђи, и ипак у исто време морамо желети да ми и наши вољени радије будемо лишени ове воде него да је примимо у изобиљу упркос Божијој вољи, када би тако нешто било замисливо.

Три претходне молбе односе се на три личности Тројице, Сина, Духа и Оца, а такође и на три поделе времена, садашњост, будућност, и прошлост.

Хлеб наш насушни дај нам данас [хлеб који је натприродан – Пост 6, 5]

Христос је наш хлеб. Ми можемо да тражимо само да га имамо сад. Заправо он је увек ту на вратима наших душа, желећи да уђе унутра, премда не изнуђује нашу сагласност. Ако се ми сложимо са његовим уласком, он улази; непосредно чим смо престали да га желимо, он је отишао. Ми не можемо обавезати нашу вољу данас за сутра; не можемо направити са њим уговор по коме ће он сутра бити у нама, чак и упркос нама самима. Наш пристанак на његово присуство је исто што и његово присуство. Пристанак је акт; он може бити једино актуелан, а то значи у садашњости. Нама није дата воља која може бити примењена на будућност. Све што није ефективно у нашој вољи је имагинарно. Ефективни део наше воље истовремено има свој ефекат; његова ефективност не може бити раздвојена од њега самог. Ефективни део наше воље није напор, који је усмерен на будућност. Он је пристанак; он је брачно „да“. „Да“ изговорено у садашњем тренутку и за садашњи тренутак, али говорено као вечна реч, јер оно је пристанак на јединство Христа са вечним делом наше душе.

Хлеб је за нас неопходност. Ми смо бића која непрестано црпу своју енергију од споља, јер чим је примимо трошимо је кроз напор. Уколико наша енергија није обновљена свакодневно постајемо немоћни и неспособни за покрет. Поред стварне хране, у буквалном смислу речи, сви подстицаји су такође извор енергије за нас. Новац, амбиција, очекивања, украшавања, слава и знаменитост, моћ, наши вољени, све што нас поставља у способност за деловање је као хлеб. Уколико нека од ових везаности продре у нас довољно дубоко да би досегла витално корење наше телесне егзистенције, њен губитак би могао да нас сломи и да чак проузрокује нашу смрт. Ово се зове умирање од љубави. То је слично као умирање од глади. Сви ови објекти привезаности узети заједно са храном, у обичном смислу речи, чине свагдашњи хлеб овога света. Да ли ћемо га имати или не то у потпуности зависи од околности. У погледу околности ми не треба да тражимо ништа осим да буду у складу са вољом Бога. Не треба да се молимо за земаљски хлеб.

Постоји трансцендентна енергија чији је извор на небесима, и која се улива у нас чим ми то пожелимо. Ово је стварна енергија; она обавља радње посредством наших душа и наших тела.

За ову храну треба да се молимо. У моменту искања, и кроз саму чињеницу да је захтевамо, ми знамо да ће нам је Бог дати. Требало би да будемо неспособни да без ње прођемо и један дан, јер када наши поступци зависе једино од земаљских енергија, потчињених нужности овога света, ми смо неспособни да мислимо и чинимо ишта осим оног што (чине) и други. Инстикт самоочувања чини да ово настављање осећамо као нужност, и верујемо да је нужност исправна. Слични смо просјаку који је рекао Талирану: „Господине, морам да живим,“ и коме је Талиран одговорио: „Ја не увиђам да је то нужност.“ Наша личност у потпуности зависи од спољашњих околности које имају неограничену моћ да је сломе. Али ми бисмо пре умрли него да ово признамо. Са наше тачке гледишта равнотежа света је комбинација околности уређена тако да наша личност остане нетакнута и да се чини како припада нама. Све околности из прошлости које су раниле нашу личност изгледају нам као поремећаји равнотеже која неизоставно треба да буде поправљена једног или другог дана преко феномена који ће имати супротан ефекат. Ми живимо у ишчекивању таквих компензација. Близина смрти је застрашујућа углавном зато што нас присиљава да се суочимо са сазнањем да ове компензације неће доћи никад.

И опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим

Опростити дугове је (исто што и) одрећи се наше сопствене личности. То значи одрећи се свега што сачињава наш его, без икаквог изузетка. То значи знати да у егу нема ничега шта год то било, никакавог психолошког елемента или било чега што спољашње околности не би могле да пониште. То значи прихватити истину. То значи бити срећан због тога што ствари треба да стоје тако.

Речи „нека буде воља Твоја“ имплицирају ово прихватање, уколико их кажемо читавом нашом душом. То је разлог зашто неколико тренутака касније можемо рећи: „Опраштамо нашим дужницима.“

Опроштај дугова је духовно сиромаштво, духовна голотиња, смрт. Ако прихватимо смрт у потпуности, можемо тражити од Бога на нас опет оживи, прочишћене од зла у нама. Јер тражити од њега да нам опрости наше дугове је тражити од њега да избрише зло у нама. Опроштај је прочишћење. Сам Бог нема моћ да опрости зло које је у нама док оно остаје ту. Бог ће опростити наше дугове када нас буде довео у стање савршенства. До тада Бог опрашта наше дугове делимично у истој мери као што и ми опраштамо нашим дужницима.

И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога

Једино искушење за човека је да буде препуштен сопственим ресурсима у присуству зла. Његова ништавност је тада доказана експериментално. Иако је душа примила натприродни хлеб у тренутку када га је затражила, њена радост је помешана са страхом пошто једино може да га тражи за садашњост. Будућност је и даље застрашујућа. Душа нема право да тражи хлеб за следећи дан, али она своју стрепњу изражава у форми преклињања. Са тиме завршава. Молтва почиње речју „Отац“ а завршава се речју „зло“. Морамо ићи од поверења до страха. Једино поверење може да нас оснажи да не бисмо пали услед страха. Пошто смо сагледали име, царство и вољу Бога, пошто смо примили натприродни хлеб и били прочишћени од зла, душа је спремна за истинито смирење које крунише све врлине. Смирење се састоји у сазнању да у овом свету читава душа, не само оно што називамо егом у његовом тоталитету, него такође натприродни део душе, који јесте Бог присутан у њој, подлеже времену и несталности промене. Мора да постоји апсолутно прихватање могућности да све у нама природно треба да буде уништено. Али ми морамо истовремено и да прихватимо и да одбацимо могућност да би требало да натприродни део душе ишчезне. Ово мора бити прихваћено као један догађај који би могао да наступи само у сагласности са вољом Бога. То такође мора бити одбачено као нешто крајње ужасно. Морамо се бојати овога, али наш страх би, да тако кажемо, морао да буде довршетак поверења.

* * *

Шест молби одговарају једна другој у паровима. Хлеб који је трансцендентан је исто што и божанско име. То је оно што доводи до контакта човека са Богом. Царство Божије је иста ствар као и његова заштита која нас покрива од искушења; царска је функција да штити. Опраштање нашим дужницима њихових дугова је исто што и потпуно прихватање воље Божије. Разлика је у томе што је у прве три прозбе пажња усмерена искључиво на Бога. У последње пак три, обраћамо нашу пажњу назад на себе саме да бисмо се принудили да ове молбе учинимо реалним а не имагинарним актом.

У првој половини молитве, почели смо са прихватањем. Затим смо допустили себи жељу. Потом смо је исправили враћајући се опет на прихватање. У другом делу ред је промењен; завршавамо изражавајући жељу. Само жеља је сад постала негативна; она је изражена као страх, због тога одговара највећем степену смирења а то је подесан начин да се заврши.

Оче наш садржи све могуће прозбе; не можемо замислити било какву молитву која већ није укључена у њега. То значи да молимо оно што је Христос молио за човечанство. Није могуће изрећи је одједанпут, обраћајући притом највећу могућу пажњу на сваку реч, а да се промена, инфинитезимална можда али реална, не одигра у души.

 

Извор: Simone Weil, Waiting for God, New York: Capricorn Books. 1959, 216–221.
Превод: Александар Суботић

 

* Кратку био-библиографију Симон Вејл (1909–1943) можете погледати овде.