Андреј Звјагинцев, Повратак (сцена из филма)
Волели бисмо да верујемо нашем Патријарху.
Волели бисмо, јер је он Патријарх Цркве у којој смо рођени и одрасли, која је наш дом и једино уточиште, од свих срећних и несрећних људских заједница, једина која је повезана силом једног Духа, уједињена вером у јединог истинитог човека и Бога, Исуса Христа.
Тешко нам је ипак да ову веру одржимо, морамо болног срца да признамо, јер нам оно што он чини и говори у ово време, које захтева огромну одговорност и позива на велика дела, шаље поруке које су све само не „недвосмислене“, како то његови блиски сарадници безуспешно покушавају да нас увере.
Те „недвосмислене“ поруке нам наводно говоре: Патријарх је уз свој народ, и уз студенте. И ту нема сумње.
Али како то стајање уз свој народ и уз студенте заиста изгледа?
О томе говоре како Патријархове речи, тако и дела. Зато смо желели да пажљиво истражимо шта је то Патријарх јавно говорио у протеклим месецима, од дана пада надстрешнице у Новом Саду до данас. Али и оно што је, с обзиром на своје надлежности, јавно чинио.
Новембар–Децембар
Несрећног дана, када је пала надстрешница, 1.новембра 2024, Патријарх је јавно изјавио саучешће поводом трагедије у Новом Саду. У овој изјави ничим није сугерисано да оваква трагедија није уобичајена и да за њу треба било ко да одговара. Оно што је наведено као поука овог догађаја јесте да нас он „подсећа колико је живот драгоцен и крхак“.
Први наредни чин у вези са трагедијом у Новом Саду, био је Патријархово служење четрдесетодневног помена пострадалима. У око упада да није пренета Патријархова беседа тим поводом, да је помен служен у приватној патријаршијској капели, па су му тако могли присуствовати само упосленици Патријаршије и Архиепископије, како се у саопштењу и наводи. У том смислу, јавни карактер овог догађаја, у поређењу рецимо са служењем помена у Храму Светог Саве, такође је био веома упитан. Сећамо се молитава у Храму у ране јутарње сате, када је пропагандна машинерија режима “продавала” причу о наводној победи у УН. У око упада и то да је помен служен 10. децембра, дакле готово три недеље од почетка студентских блокада, а за то време студенти већ испостављају своје захтеве и на њих се шаљу батинаши који их бију без последица.
13. децембра се чини да Патријарх по први пут отворено подржава студенте – макар оне са Православног богословског факултета, који су на пленуму одлучили да уђу у блокаду. Њихово писмо пленуму свих факултета Универзитета у Београду – додуше, без икаквог коментара – преноси званичан Фејсбук налог Патријарха. После свега неколико сати, Фејсбук налог Патријарха нестаје заједно са овим саопштењем. Сутрадан излази саопштење да се догодио хакерски напад.
14. децембра Патријарх на литургији изговара беседу у којој се сада директније осврће на, како се наводи, „актуелне догађаје“ и у њој износи неколико главних теза. Прва је да се молимо „за читав свет, за мир у целом свету“. Друга је да се „подразумева да очекујемо да сви виновници несреће одговарају адекватно пред законом“. Трећа је да се изражава забринутост Цркве за „све што се дешава у нашем народу … растућу атмосферу конфронтације и антагонизма уз свакодневне инциденте“. И четврта, која је изнесена као средишна тема којој је посвећен највећи део беседе, јесте она да Црква мора да мири, а не да дели људе, баш онако као што је то чинио и Свети Сава са својом завађеном браћом.
Забринутост због „конфронтације и антагонизма“ сугерише постојање сукобљених страна које располажу у најмању руку сличним ресурсима (рецимо: медијима, физичком и политичком снагом, институционалним капацитетима, финансијама, итд), боре се за освајање исте ствари – нпр. власти – и које, по природи своје борбе, немају никакав морални предзнак. Нико није ни добар ни зао. Или су можда и једни и други и добри и зли истовремено. Да ли тако ствари стоје са „антагонизмом“ између једне групе младих људи који захтевају одговорност за смрт 15 људи и пребијање својих колега, и друге која их, недвосмислено директно подржана од стране државног врха, због тога батина и гази колима – свако нека закључи за себе.
Што се тиче тезе да је „природа и мисија“ Цркве да мири завађену браћу, то би било свакако тачно у многим, или готово свим случајевима. То би важило сигурно и тамо где се „конфронтација и антагонизам“ дешавају између осионе средњовековне браће, каква су била Савина, која се, оба окружени војскама, како страним, тако и и домаћим, боре за моћ и престо. Али то никако не може да важи, када је реч о антагонизму између оних који никакву моћ не желе и оних који се по сваку, па и по цену 100 пута већег броја жртава него оних 15 у Новом Саду, боре да је задрже.
Многе апологете из Патријарховог окружења које тврде да је он подржао студенте су се ухватиле за ову другу тезу – да се „подразумева да очекујемо да сви виновници несреће одговарају адекватно пред законом“. Како је, ипак, могуће да се од читаве беседе, након више од месец и по дана од када траје бура због трагедије у Новом Саду, сва подршка захтевима да се утврди одговорност – и то не за погрешно паркирање него за смрт петнаест људи – сведе на део једне сложене реченице? На крају, како је могуће да се утврђивање одговорности „подразумева“ у земљи у којој се, како нам последње деценије, а нарочито протекла четири месеца говоре, то апсолутно не подразумева?
Јануар
У Божићној посланици од 6. јануара, којом се Патријарх, заједно са свим епископима обраћа верном народу, па и свету, читамо о молитвеном вапају за пострадале у паду надстрешнице у Новом Саду. И с тим у вези Патријарх нас позива да „гледамо у своја срца и гледамо се међусобно“ како бисмо из тог и сличних догађаја извукли поуку да будемо браћа и људи једни према другима. То је у принципу лепо, али да ли је то све чему у светлу ове несреће можемо да се научимо? И да ли та поука може бити конкретнија кад је у питању једна тако велика трагедија која је изазвала сразмерно велики потрес у народу?
Читајући даље посланицу, видећемо поново инсистирање на слици Светог Саве који мири браћу и идеју да иако је Растко, као и сваки младић, тежио за правдом, добротом, љубављу и смислом, та тежња ипак „није довољна“, већ је потребан и преображај у Христу. Пре него што утврдимо да нешто није довољно – можемо ли отворено рећи да је то преко потребно? И да ако не постоји глад и жеђ за правдом, добротом и истином, не може постојати ни глад за Христом?
Десет дана касније, 16. јануара, Патријарх је издао саопштење поводом гажења аутом студенткиње Соње, а тим поводом је и посетио у болници. У кратком саопштењу, Патријарх нам је рекао да је тим догађајем потресен, да се моли за њен опоравак, да очекује да „виновници овог чина одговарају пред законом“ и упозорио „опет и опет“, да „агресија и насиље никоме неће донети добро, а све позивам на мир и међусобно уважавање“.
Патријархова брига за Соњу је за сваку похвалу, као што је и његова посета у болници била важан људски, али и симболички показатељ његовог очинског старања. Порука коју је тим поводом послао, међутим, поново није била убедљива. Апстрактно очекивање да виновници одговарају у држави у којој највећи носилац политичке моћи гажење демонстраната проглашава легитимним, напросто није довољно. Поред тога, нису именовани они који су одговорни за сам чин, подстрекивање на њега, па ни они који имају инсистуционалну и политичку помоћ да овај процесуирају или сличне у будућности спрече.
На исти начин, тешко да је довољно још једно уопштено позивање свих људи на мир и упозорење да нека апстрактна агресија коју спроводи не зна се ко – неће донети добро. И у овом случају важи: када би против мира били сви, а агресијом се сви подједнако у својој беспоштедној борби служили – онда би овај позив можда и имао значај. Како се овде за мир, правду и ненасиље боре једни, а други, руковођени државним врхом, одговарају гажењима, батинама и хапшењима – некакав уопштени позив на мир свих страна у најмању руку је бесмислен. А заправо – врло је штетан, ако не и лицемеран. Јер позивати на „мир свих завађених страна у породици“, у којој насилник континуирано пребија своју жену и децу, је лицемерје првог реда.
Крајем јануара, прослављен је Свети Сава. Студенти су, заједно са матурантима средњих школа и грађанима који их подржавају, блокирали Аутокоманду која се налази на мање од километра удаљености од Храма Светог Саве. Многи од њих дошли су на вечерњу и на празничну литургију. У својој беседи поводом празника школске славе, највећег српског просветитеља и заштитника српске деце, Патријарх ниједном речју није споменуо ђаке ни студенте. Рекао је, додуше, како свој деци, па и српској омладини жели заштиту и мир Светог Саве, кротост, смирење, љубав, и друге дарове. Средишна идеја, поновљена и на Светосавској академији на Богословском факултету, била је Савино мирење завађене браће.
Истог дана, међутим, дакле на празник Светог Саве, заштитника и покровитеља српске деце, на сајту Српске цркве објављен је сада већ познати срамни текст шефа информативне службе СПЦ о „паралелним универзумима“. Саркастичним доцирањем овај службеник, чији је директни претпостављени сам Патријарх, покушава да доскочи студентима тезом о томе да су они ето сјајан доказ научне хипотезе о „паралелним универзумима“. Шта овај човек са средњом школском спремом о таквој научној хипотези зна, остаје да се види, али је овим сасвим јасно показао шта мисли о студентима .
Овај текст је изразито важан јер је ово први директан осврт на студентске протесте који, до тог тренутка, трају већ дуже од месец дана, а који се појавио на званичном гласилу Српске цркве – сајту spc.rs. У њему се не говори о некаквој апстрактној омладини, миру у свету и конфронтацији неке завађене браће, него се по први пут изговара та „реч препоречна“ – студенти.
Очекивано, макар за оне који живе у универзуму у коме и српски народ, текст изазива велики одијум и огорчење у јавности и тумачи се као први јавно изречени став у име Српске цркве, будући да је објављен на њеном званичном гласилу. Када је схваћено какву омразу је текст изазвао, и да она није усмерена према његовом аутору, него према његовом послодавцу – самом Патријарху – наредног дана стиже деманти. Случајно или не, недуго након што истог дана премијер Владе Србије даје оставку и сигнализира какав-такав заокрет у односу режима према притиску јавности.
Занимљиво, деманти потписује Информативна служба, на челу са шефом који је потписао текст који се овом приликом демантује. Деманти тврди првенствено да овај став „ни на који начин не одражава став Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија“. Његови ставови, тврди се, јасно су формулисани у другим јавним иступима (који су сви претходно овде побројани).
Шеф информативне службе СПЦ који и даље стоји иза свог текста, као и иза демантија, са своје позиције, од стране Патријарха Порфирија, није смењен.
Неколико сати пре демантија, објављено је јавно обраћање групе свештеника, монаха, теолога и професора универзитета под насловом Не у наше име! Овим текстом потписници се јавно ограђују од уратка шефа Информативне службе, а потписује га преко двадесет личности, укључујући настојатеље манастира, протојереје, професоре теологије, докторе и мастере теологије, професоре универзитета, угледне вернике итд. Њиме се укратко каже да су студенти свој универзум изабрали, као и потписници овог текста, а да је то универзум „поштовања закона, заговарања правде и људских права, непоколебивог тражења истине, уважавања части и чувања поштења“. Потписници патријаршијском текстописцу остављају да бира свој универзум, али не у име Српске православне цркве чији глас би сајт који уређује требало да представља. Ово јавно обраћање, разуме се, није објављено на званичном сајту Српске Цркве.
Истог дана, 28. јануара, сада под именом самог Патријарха, а не Инфо службе, излази осуда још једног гажења аутом учеснице студентских блокада. Иако поново осуђује насиље уопште, Патријарх по први пут посебно осуђује насиље „према нашим студентима“. Два месеца након пада надстрешнице и више од месец дана након почетка студентских блокада, након небројених инцидената и све учесталијих напада на студенте, Патријарх по први пут јавно изговара ту реч „студенти“. Такође, он иде и корак даље и, позивајући све на одговорност, истиче да највећу одговорност имају они „који имају највећу моћ“.
Неки Патријархови свештеници ће после говорити да се ова Патријархова мисао да одговорност сносе они „који имају највећу моћ“, недвосмислено односи на највише државне власти. Међутим, други свештеник, и веома важан сарадник патријарха, гостујући у емисији „Ћирилица“, исте ове речи тумачи тако да је овде Патријарх мислио на самог себе.
Овај иступ Патријарха је важан јер се по први пут изричито именују сами студенти, и осуђује не тек насиље уопште, него оно почињено над њима. Такође, на одговорност се позивају не само сви, него они „који имају највећу моћ“. Шта се сада па овде може замерити?
Прво, промена у тону јавних иступа долази веома касно, након што је већ одавно постало јасно ко је насилник, а ко жртва, ко се бори за правду за пострадале, а ко за очување политичке моћи. Друго, свима је очигледно да у том случају за уопштене поруке против насиља и за позивање на одговорност свим странама више нема места – јер је јасно ко одговорност за насиље у овом сукобу сноси. Треће, ова промена долази тек након што пиплметри очигледно показују да је углед Патријарха озбиљно угрожен причом о „паралелним универзумима“.
На сајту Српске цркве 29. јануара појављује се текст, чији је аутор службеник архиепископије, директно потчињен Патријарху, један од наведених свештеника, који настоји да обузда очекивања јавности и да теолошки заснује апологију „неделовања“, тврдећи да је исто такво нечињење спроводио и сам Господ Христос. Он се, тврди аутор, против неправде оног времена, па и Римског царства, упорно одбијао борити „било којим другим средством осим духовним“. Стога и Црква не може ту ништа друго да чини до да иде Његовим путем. Уједно се у тексту нејасно имплицира да то ипак не значи да се Христос није борио, па ни да Црква не треба то да чини, али свакако не у политичком, него неком тајанственом, и сасвим неодређеном „духовном“ смислу.
Теолози би могли да преиспитају ову тезу о Христовом политичком деловању, али за ову сврху довољно је подсетити се да Патријарх Порфирије није презао од изражавања децидног става по питању борбе за праведно друштво – али оно у Украјини (1 и 2), Сирији, и Републици Српској. Вероватно је било и других примера. Тешко је не запитати се – како је могуће да се у свим тим случајевима Његова Светост фокусирао на врло конкретне друштвене и политичке неправде и позивао директно, па и поименице, оне који за њих сносе одговорност или су у стању да их исправе. Чинило се тада да се у тим иступима није ограничавао на „духовну правду“, опште позиве на мир, јединство, љубав, кротост, и праштање.
Фебруар
Сајт Српске Цркве, који и даље несметано наставља да уређује аутор текста о „паралелним универзумима“, 3. фебруара објављује текст „Црквени врх“, који долази као одговор на јасно показану чињеницу да црквени врх (још увек) није подржао студенте. Да ситуација у којој је овај текст писан није трагична, овај текст би могао једино да послужи за подсмех.
Упоређујући Патријарха са Кајафом, а црквени врх са Синедрионом, аутор нас убеђује, како ето Бог уме да на нама недокучиве начине делује и кроз такве (богопротивне) институције. Трагедија овог текста није у незавидним теолошким дометима будванског проте, него у чињеници да он постаје тек други „теолошки осврт“ на званичном сајту Српске Цркве поводом Патријарховог позиционирања спрам студентских протеста. И теолошка одбрана Патријарха у овом случају се сажима у следећој идеји: Бог је деловао на нама недокучив начин кроз Кајафу, па ваљда може, на нама једнако неразумљив начин, и кроз српског Патријарха. Ко год да је од одговорних за његово објављивање на сајту spc.rs помислио да је овај текст служи на добро Патријарху или не зна за боље или му не жели добро. Шта год да је од тога случај, тешко да заслужује да буде на месту на коме јесте.
Пар дана касније, 8. фебруара, излази и први осврт (објављен нешто раније на епархијском сајту) из пера једног митрополита Српске Цркве. У овом, благо речено, несувислом спису, наводи се, инсинуира или експлицира, између осталог следеће: актуелни догађаји у друштву су режирани. Друго, студенти и ђаци (који се поименице наводе) су само први ред шире групације иза које у коначници стоје „стране службе за разбијање Србије“. Даље, да су слични били догађаји из 1991. и 2005, а да су њихови учесници презрели Патријарха Павла (што ће друге апологете нечињења такође много пута понављати). Надаље, срећемо и једну задивљујућу парафразу Баје Малог Книнџе у речима „неће тек тако дати Бог Порфирија Свог!“. Овај „необичан“ текст је за многе потврдио став за који су већ многи нагађали да га дели и сам Патријарх – да иза студената стоје стране службе које служе „за разбијање Србије“, те да његову уздржаност можемо да припишемо управо том мишљењу.
На велику жалост свих чланова наше Цркве, ово неће бити и последњи осврт истог митрополита који је пренео званичан сајт Српске цркве. У, сада већ добро познатом тексту, објављеном 25. фебруара, који је од свих небројених текстова дотичног владике доживео ту несрећу да га људи прочитају, он о студентима пише следеће: „Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке.“ О језивој неодговорности и злоћудности овог поступка којим је децу Светог Саве и потомке жртава усташког покоља назвао „српским усташама“, већ је доста писано (1, 2, 3). У јавности се, с правом, дигла велика бура и после неколико дана уследио је немушти деманти из пера истог аутора. Митрополит без икаквог додатног појашњења поново цитира самог себе како би показао шта је желео рећи, демантујући да је мислио на српске студенте. Из тог цитата нити је јасно да на студенте није мислио – јер ко то други него студенти са својим пленумима „дрежде по улицама и сабирају консензусе“? – нити је јасно на кога јесте мислио (1, 2). Неко би помислио да мрачњаци никако не воле светлост и јасноћу.
Овај јавни иступ митрополита Давида, узроковао је и прво здружено реаговање неколико српских епископа који су јавно затражили да се студенти и њихова „праведна и достојанствена борба“ поштују. Због хронолошког излагања и великог значаја овог иступа, вратићемо му се у наставку.
Митрополит Здухач јесте био први, али не и једини чију ће оштру осуду студентских блокада пренети званичан сајт Српске Цркве. На сајту Српске цркве 22. фебруара излази текст још једног епископа који нас позива, сада без устезања, да „гледамо своја посла!“. Претходно нам се исти епископ већ обратио преко разних медија, говорећи о студентима који „бесмислено блокирају живот“. Он оштро критикује оне који критикују друге, и позива се на Христове речи да не тражимо трн у оку брата свога не видећи брвно у своме. Такође, у овом јавном обраћању, које преноси главно интернет гласило Српске Цркве, дотични епископ оштро криви друге јер своју критику не износе у тајности и насамо, него на интернету. По себи је јасно у којој мери су ове тврдње себи контрадикторне и трагичне. Поврх свега, епископ Цркве Христове у којој ће, како нас Господ учи, „први бити последњи, а последњи – први“ (Мт 19, 30), учи нас новом Јеванђељу по коме у Цркви постоје они „изнад“, а самим тим и они „испод“. Иначе дотичном епископу ово није први пут да нам објављује неко ново Јеванђеље. Не тако давно, научио нас је где заправо треба да трагамо за спасењем, тврдећи да је „Вучићево распеће наше васкрсење!“.
Апологете наводног црквеног немешања у политичку сферу са сајта spc.rs нису имале проблем да нам пренесу ово ново јеванђеље човека који је свега пар дана раније рекао да иза председника Вучића „стоји већинска Србија“ која воли своју земљу – а којој се супротстављају они који нити желе добро својој земљи и народу, него су заговорници безакоња и анархије, и ни мање ни више него – Гебелсови ученици.
Након епископских интервенција, сајт spc.rs преноси, 25. фебруара, и гостовање једног академика на ТВ Храм, у коме овај с резигнацијом говори о томе како протести бацају „страшну мрљу и моралну сенку великих размера“ на академску заједницу. Он оптужује академску заједницу за „хулу на Хиландар, Његову Светост, на Председника, Премијера, на све оно што је још увек мирно, што даје могућност да даровити људи нешто ураде“. Баш тим редоследом. Такви професори заступају „дивљаштво“, а такви студенти „коче, заустављају и врше перманентно насиље“. Сви ти људи су нам на крају „непотребни“, јер су неправославни, не-Срби, и имају „задатке са стране“. Иако можда интелигентни, они су недаровити, а зато и опасни, јер им је „срце хладно“. Без цензуре, коментара или било какве ограде, овакве оцене пренесене су на званичном сајту Српске Цркве.
Да се вратимо сада на здружену реакцију шесторице епископа од 28. фебруара. У свом јавном иступу, они су позвали да се престане са дехуманизацијом студената и неодговорном употребом речи, али и – врло важно – затражили промену уређивачке политике званичног гласила Српске Цркве, сајта spc.rs. Упућен је позив да ово гласило одражава саборни дух наше Цркве, а да архијереји не дозволе да језик којим се студенти називају „српским усташама“ и другим погрдним речима постане нормалан и устаљен.
Ово реаговање је по много чему битно. Прво, њега потписује не само један, већ шест епископа Српске Цркве. Један од њих, митрополит жички Јустин, своју епархију има у Србији, и столује на трону прве српске архиепископије, основане од стране Светог Саве. Други, митрополит црногорско-приморски Јоаникије, столује на трону Св. Петра Цетињског и носи титулу „чувара пећког трона“. Трећи, митрополит захумско-херцеговачки Димитрије, такође столује на трону који је основао сам Свети Сава. Митрополит немачки Григорије управља највећом епархијом у српској дијаспори. Епископ Иринеј вашингтонско-њујоршки управља епархијом у којој се, свиђало нам се то или не, налази водећи центар политичке моћи савременог света. Коначно, архиепископ западноамерички Максим, столује епархијом у којој се налази епицентар глобалне културне (меке) и технолошке моћи. На симболичком нивоу, ових шест епархија представљају сабрање Српске цркве, од Тихог океана до Жиче, и у себе укључује како историјске светосавске епархије, тако и оне „нове“ у којима живи све значајнији број чланова наше Цркве.
Друго, овај став је први и за сада једини саборни став наше Цркве по питању студентских протеста у Србији. До овог обраћања, имали смо само појединачне иступе: референата, службеника, вероучитеља, свештеника, појединих епископа, па и Патријарха самог. Истина, Патријарх је позван да у много чему буде глас целокупне Цркве. Међутим, како смо видели, из Патријархових иступа нисмо могли да ишчитамо никакав јасан став по питању студентских протеста. Онај који смо могли да прочитамо из текстова објављиваних на spc.rs, недвосмислено је показао презрив, омаловажавајући и заиста дехуманизујући однос према српским студентима. У томе је свакако врхунац представљао називање студената „српским усташама“ и уступање простора епископу који их је назвао „Гебелсовим ученицима“.
Можда Патријарха нисмо могли да разумемо шта нам о студентима говори – али смо врло јасно разумели шта нам текстови које сајт под његовом директном контролом поручује. Иза свега тога, укључујући иступе Патријарха који је својом службом позван да изражава саборни дух Цркве, нису се могли назрети никакви трагови саборности. Могло се ишчитати само једноумље групе појединаца који имају приступ самом институционалном врху или га оличавају – али истинске саборности засигурно није било. У међувремену, никаквог саопштења Синода није било, нити се ово тело икако осврнуло на стање у народу и држави. Ванредни сабор није сазван, него само мајски, редовни. Зато се с правом може тврдити да је једини израз саборног духа Српске цркве, можда не онакавог какав би требало да се постигне, али какавог-таквог, изражен у ставу ове шесторице епископа.
Позив шесторице епископа објављен је на сајтовима њихових епархија у 16 часова 28. фебруара. За разлику од свих раније побројаних текстова објављиваних на сајту Српске Цркве, ово је једини текст који, понављамо, изражава какву-такву саборност, а који своје место није нашао на овом сајту. Да ли зато што се овај став не слаже са званичним наративом који сајт spc.rs, који је у надлежности самог Патријарха? Зато што се у овом иступању владикâ овог пута заиста недвосмислено подржава „праведна и достојанствена студентска борба“?
Ако је, како нас многи желе уверити, Патријархова подршка студентима „недвосмислена“, како је онда могуће да се на званичном сајту Српске Цркве, који се налази под његовом директном контролом, за више од четири месеца није појавио ниједан текст који отворено и недвосмислено подржава студентске протесте?! А било их је много. Неке су писали ђакони (1, 2, 3), свештеници (1, 2, 3), угледни професори (1, 2), митрополити Српске Цркве (1, 2, 3, 4). Многи од њих се нису либили да употребе ту страшну реч „студенти“, већ при почетку студентских блокада. Такође се нису двоумили око тога ко се бори за правду и одговорност за смрт невиних, а ко за очување политичке моћи. Ко је насилан, а ко ненасилан. Ниједно од ових јавних иступа, укључујући и здружени јавни позив шесторице епископа нису могли да нађу своје место на званичном сајту наше Цркве. Оном који би требало да изражава саборни ум наше Цркве. Или, ако то не постоји, макар онда сву разноликост мишљења која се по овом питању унутар Цркве могу срести.
Да резимирамо још једном: за све то време, све до данас, на сајту су излазили текстови патријаршијских службеника са средњом стручном спремом, теолошкиња из Београда, службеника патријаршије, парохијских свештеника, и двојице епископа од којих је један назвао студенте Гебелсовим ученицима, а други српским усташама.
Није безначајно ни то што су многи од ових текстова објављивани у рубрици Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, и у њој стоје и дан данас. Иако, како се једним од демантија тврди, са самим Патријархом и његовим ставом они ето немају везе, него представљају просто различите гласове појединаца.
Март
Последње у низу дешавања које се тиче Патријарховог односа према студентским протестима, али и према Цркви чијој саборности је по својој служби дужан да служи, тиче се реакције на поменуто иступање шесторице архијереја.
Иако никакво званично реаговање из Кабинета Патријарха, Инфо-службе СПЦ, или Синода није уследило, оно што се догодило је очевидно организована медијска кампања усмерена против Митрополита Јоаникија.
У понедељак, 4. марта, на дан почетка Часног поста, на сајту Сунчаник.инфо објављен је, благо речено, груб текст у коме се наводи десет разлога зашто „митрополит Јоаникије није смео да потпише“ став шесторице епископа, а који аутор назива „писмом против СПЦ и Патријарха Српског“. Свашта се овим текстом тврди, па у то не вреди ни улазити, али постоји неколико ствари које вреди истаћи.
Прво, текст сугерише да је иступ шесторице епископа „писмо“, а не „јавни позив“ и „заједнички став“, како стоји тамо где је оно једино и објављено – на сајтовима њихових епархија. Да ли то анонимни аутор зна нешто што ми не знамо о природи овог текста? Да ли можда инсинуира да је овај текст најпре био упућен као писмо адресовано лично Патријарху Порфирију? Па тек онда објављен, када Патријарх није нашао за сходно да се на било који начин осврне на оно што су му његова сабраћа упутила? Ако је то оно што аутор сугерише називајући овај текст писмом – било би занимљиво дознати како му је то могло бити познато.
Друго, текст сугерише да је ово писмо уперено „против СПЦ и Патријарха Српског“. Ни једном речју се у наведеном јавном иступу не таргетира нити критикује, ни Српска Црква, нити Патријарх Порфирије. Једини ко је поименице споменут јесте митрополит Давид и његов ужасни израз „српске усташе“. Друга мета, чак не ни критике него преиспитивања, јесте уређивачка политика сајта spc.rs.
На основу овога, треба се запитати: да ли то аутор овог текста, ко год он био, инсинуира да је заправо оно што изражава сајт spc.rs истовремено и став Патријарха? Ако је судити по командној одговорности, то би морало бити тако – јер његов уредник директно одговара Патријарху. Међутим, демантији који се на овом сајту такође објављују покушавају да нас увере да то са самим Патријархом заправо нема много везе.
Да ли то, опет, можда значи да се критика уређивачке политике сајта spc.rs искључиво мора схватити као напад на Патријарха самог и на Српску Цркву? Тиме се заправо признаје да су ставови неколицине патријаршијских службеника и двојице епископа имају разумети као једини и општеобавезујући став Српске Православне Цркве? Штавише, да су не само њихови ставови, него и они сами, израз пуноће наше Цркве?
Треће, текст нам казује да се канонска одговорност чувара пећког трона, митрополита Јоаникија, своди на политичку територију Црне Горе и ни педља даље од тога. У тексту се канонска граница Архиепископије изједначава са сајтом СПЦ, јер како се у тексту наводи, митрополит „нема канонску одговорност изван Митрополије црногорско-приморске, те тиме нема право да се неканонски меша у јурисдикцију Патријарха српског и осталих епископа Српске Цркве у Србији“. Мешање у уређивачку политику сајта СПЦ је изједначено са мешањем у канонску јурисдикцију Патријарха и осталих епископа СПЦ. Дакле, сајт СПЦ припада или само београдској архиепископији, или само епископима у Србији, иако већина епископа у Сабору СПЦ јесу управо епископи ван територије Србије.
Овај за Цркву веома штетан чланак дели епископе на основу државне (политичке) територије, док се претворно позива на канонску територију о којој аутор очигледно зна мало или нимало. Аутор се, поврх тога, оваквим аргументовањем сасвим слаже са онима који Српску Православну Цркву називају – Црквом Србије. Из чега следи да оно што се дешава у матици никако не сме да интересује, дотиче, а камо ли обавезује друге делове тела наше Цркве. Надаље, он нам сугерише да су рецимо ставови појединих епископа који ипак живе изван матице Србије, изразито пожељни. Нпр. гласни проповедник спасења у Председнику Вучићу из Бихаћа ту своје место итекако заслужује, али Црногорски митрополит – никако. На крају крајева, аутор понавља идеју Вучићевих сведока и поручује не само вернима него и епископима да гледамо своја посла – а има ко ће да нам одреди која су његова, а која наша. То су ваљда он и они хришћани „изнад“. Ипак, остаје питање: ко су сад ти анонимни који су “изнад” митрополита?
Напослетку, сајт Сунчаник.инфо послужио је очигледно као лансирна рампа за режимску кампању против Митрополита Јоаникија, којој су се у року од пар минута или сати придружили сви водећи режимски медији: Ало, Информер, Новости, Б92. Сви они као свој извор навели су сајт Сунчаник.инфо.
Ко, међутим, стоји иза овог сајта? Од укупно седам колумни објављених на овом сајту, четири потписују два истакнута службеника Архиепископије на важним позицијама. Већина других текстова су преноси фејзбук постова, ауторски урадци, преводи или есеји који су повезани са другим истакнутим свештеницима и службеницима београдске архиепископије. Овакав профил сајта по себи намеће питање: да ли су угледни београдски свештеници већински (ако не и једини) сарадници овог сајта или су можда и његови уредници?
Опроштај
У недељу увече, неколико сати пре него је започета кампања против Митрополита Јоаникија, на вечерњој праштања, којом отпочиње време Часног поста, Патријарх је позвао све људе да му опросте „на било којој речи или делу који су на било који начин озлоједили, помутили, повредили, било кога“.
Ваша Светости, дозволите да Вам се обратимо и одговоримо на овај племенити позив. Опраштамо, опростићемо и већ смо унапред опростили. Само нам је потребно да имамо и знамо – коме?
Ономе који посећује прегажену студенткињу и осуђује насиље посебно против студената или ономе који поистовећује моћне насилнике и немоћне жртве и позива их да се измире?
Ономе који тугује за пострадалим под настрешницом или ономе који нам говори да је жеђ за правдом недовољна, а одговорност свачија па самим тим и ничија?
Ономе ко нам преко других поручује да се ни Христос није борио за правду нити мењао системе, или ономе који се за њу бори и системе би да мења само ако су они довољно далеко, а ништа од тога не може да га кошта?
Ономе који децу на улици назива децом Светог Саве или ономе који допушта да се она називају страним плаћеницима, изродима, Гебелсовим ученицима и српским усташама?
Ономе који, попут наследника Светог Саве, позива браћу на мирење, а својом службом Цркву на саборност, или ономе који у цркви има фаворизовану браћу, а њену пуноћу своди на групицу једноумних личних и режимских послушника?
Ономе који је духовни покровитељ Богословског факултета или ономе који се са његовим студентима од ступања у блокаде никада није срео, нити се побринуо да наставници на њихов тромесечни вапај за разговором одговоре?
Ономе који позива све људе да му опросте или ономе чији подређени у истом дану покрећу кампању режимских медија против другог архијереја?
Кажите нам коме, Ваша Светости! И опростићемо, верујте!
А тада ћете, можда, опростити и Ви нама.
