Војо Станић, У чамцу, 1971.
Патријарх српски Порфирије нешто дуже од четири године седи на трону Светог Саве. Недуго након што је ступио на дужност, дао је свој први интервју емисији „Упитник“ на РТС-у, који је тадашња уредница Оливера Јовићевић назвала „Патријарх за тешка времена“.
Први дани столовања новог српског патријарха тешко би могли бити описани као тешки. Патријарх Порфирије на почетку поменутог интервјуа препознаје „љубав многих која га је дочекала“ на новом положају, а која му је дала „снагу и храброст“. Заиста, верници Српске Православне Цркве (СПЦ) су раширених руку дочекали новог поглавара. Служба у Хрватској као митрополита загребачко-љубљанског, његово образовање и (релативна) младост, изјаве попут: „Загреб и ја се волимо јавно“, љубав према рокенролу, добри односи са Римокатоличком црквом, уз иначе толерантан и помирљив тон, су му и код либералнијих верника обезбедили добру вољу.
Такође, ни међу националистички оријентисаним верницима пријем новог поглавара СПЦ није био мање оптимистичан. Млад и виталан, технолошки и књишки образован патријарх је пробудио наду да ће Црква моћи снажније и ефикасније да се афирмише као сила у друштвеном животу. На руку му је ишло и поштовање према институцији патријарха и традиционалистичка опрезност већег дела верника када је у питању (не)критиковање јерархије.
Укратко, сви, осим оних најмилитантнијих са обе стране политичког и друштвеног спектра, су били спремни да поклоне своје поверење новом патријарху. Наравно, уз дато поверење су ишла и одговарајућа очекивања. Једни су желели модернију, активнију, отворенију (шта год то значило) Цркву – укратко, желели су реформатора. Други су очекивали да ће СПЦ наставити да буде национална институција од највишег поверења и коректив слабој и често превртљивој држави (читај власти).
Наравно да није посао Српске Православне Цркве да испуњава све хирове јавности. Ипак, морамо се запитати због чега данас, четири године касније, ни „либерали“ ни „конзервативци“ нису задовољни деловањем патријарха и врха СПЦ. Порфирије није ни реформатор, ни традиционалиста. Ни либерал, ни националиста. Да ли смо имали нереална очекивања, или су времена заиста толико тешка? Или ипак део одговорности сноси и сам патријарх?
„Тешка времена“ у којима се налазимо као Црква, барем када су у питању престиж и ауторитет јерархије СПЦ, у највећем делу су последица мањка снаге и храбрости, која је изостала и поред „љубави многих“ којом је дочекан патријарх. Ако бисмо морали да дефинишемо политичку и друштвену оријентацију патријарха и блиских му епископа, могли бисмо да их одредимо само на један начин. Увек су и одлучно уз власт.
Напредњачка влада је истрајно рушила и демократско, и национално и духовно у овом друштву. СПЦ није пружила јасан и недвосмислен отпор нити на једном пољу. Њени високодостојници су уместо начела правде, солидарности и слободе изабрали да штите режим који је сва начела згазио.
Када је наш председник уништавао опозицију и институције, Црква је незаинтересовано ћутала, али је проговорила када је требало „бранити државу“ од злих бољшевичко-зборашких екстремиста (односно од наших студената). Одједном су се сетили демократије, поретка, легалитета и легитимитета. Режиму који свесно и циљано духовно унижава и уништава овај народ, нудећи му на националној фреквенцији све врсте духовних отрова, нема шта да се замери, осим „зла“ родно-сензитивног језика, против кога је Патријаршија загрмела свом својом „силином“. Власт која је извршила највећу издају, све правдајући се „тешким временима“ и неуништивим аргументом „морали смо“, захваљујући појединцима из СПЦ и даље успешно симулира патриотизам. Исти они који су ћутали на јасну и недвосмислену издају, властима су се нашли при руци како би одбранили државу од имагинарних војвођанских сепаратиста.
Списак је дуг, али немамо намеру да сејемо оптужбе, нити да сваки пропуст и сваку грешку свалимо на плећа нашега патријарха. И други сносе одговорност. Само желимо да га подсетимо да је љубав многих и даље ту, у верном народу окупљеном у црквама и на улицама. Снага и храброст су са онима који се боре за оно што је праведно, тражећи подршку од Господа и својих пастира. Последњи месеци пружили су патријарху српском јединствену прилику да истовремено буде и реформатор и традиционалиста, и либерал и националиста, а у ствари да превазиђе ове пролазне и релативне категорије, да допринесе пробуђеној солидарности и процесима друштвене интеграције, да допринесе томе да се наше друштво макар за један мали корак приближи идеалу Цркве Христове.
Чини се да је Оливера пророчки изабрала наслов интервјуа. „Тешка времена“ су ту, али не заиста. Период од 2012. до 2025. године може се назвати тешким само у катастрофичарским нарицањима нашег председника и његових апологета. Релативно посматрано, положај државе, стандард живљења, али и међународне околности су много повољније него што су биле 2008, 2002, или 1992. године. Односно, боље јер су објективно прилике бројне, али тешка времена су због неспособности и кукавичлука људи који воде државу и Цркву. Ни Српска Православна Црква нема основа да се жали на тешка времена. Поред тога што нема верског такмаца, године за нама су готово па уништиле њеног најжилавијег противника – либерализам. Бити традиционалиста, патриота и верник је мејнстрим.
Ми у ствари живимо у добрим временима. Добрим за оне који су у стању да виде пружену руку. Народ је жељан духовности. Пред Црквом стоје бројни изазови, а све што верни народ очекује од ње јесте да искрено покуша да изађе на крај са њима. Прихватањем дефетизма (мали смо, слаби и немоћни) који наша власт ревносно шири, „тешка времена“ постају самоиспуњавајуће пророчанство.
