Ален Кристић
Теопоетика из наслова нове збирке песама фрањевачког теолога Алена Кристића („Агоније – теопоетика тјелесно политичког“, Сарајево, 2018) је певање о Богу, али и самоизградња у дијалогу са Богом. И то у дијалогу који ни у једном тренутку не превиђа друштвени, културни, историјски, језички, као и телесни и политички контекст у ком се – за нас као временита бића и за кенотичко-икономијско делатног Бога хришћанске објаве – тај (агонички) дијалог одвија.
Кристић се у својим песмама обраћа директно Господу пропитујући га о његовом односу према сржним питањима глобалне друштвене стварности, према којима су се многи од оних који се позивају на Његов ауторитет одредили са позиција овоземаљске моћи.
За Кристића је неприхватљив концепт институциоанализоване вере као само још једне од инстанци светске моћи, и који подразумева подршку пракси друштвеног искључивања било ког поједнинца или групе, из било ког разлога. Када, у уводном цитату збирке наводи питање из Јеванђеља по Луки о томе „хоће ли Син Човечији, кад дође, наћи вере на земљи“ (Лк, 18, 8), он се не пита за бројност номиналних верника и утицај цркве на инстанце политичког одлучивања, него на стање духа верујућих, истинску веру која се најпре огледа у способности за истинску љубав према ближњима. Љубав као делатну пажњу према сваком људском бићу као јединственом и непоновљивом у историји света, и свих светова који постоје и који ће постојати.
Песник у својим стиховима упорно, срчано и емотивно пропитује Бога, верујуће, неверујуће, себе самог, не задовољавајући се фразама, једноставним и лаким одговорима. априорним идеолошким, етичким или спознајним конструкцијама, спасавајући и себе самог од идеолошких априоризама који наводну трансгресивност постављају као норму, а у циљу постизања врло опипљивих политичких, геополитичких, (транс)идеолошких или економских циљева.
Постављајући питање о патријархату, економском израбљивању или односу према особама овакве или онакве сексуалне оријентације, он не остварује задате идеолошке агенде, него поставља питање – шта нам је, ако смо заиста Христови, чинити у времену у ком живимо, људима са којима живимо, са свом одговорношћу које као такви носимо, а која никако не би смела да буде изговор за коришћење батине, него позив на слеђење онога што нам је заповеђено, да љубимо једни друге. А на то смо обавезни у сваком времену и на сваком месту, и са блудницима и са цариницима, и са непријатељима. Не стојећи пасивно пред силницима, својом немоћи или паралисани зовом најављиваних катастрофа.
Ален Кристић пита и пита се, пева и мисли, нудећи нам ову сву теопоетику не као трактат него као позив, изазов, уздах који се обраћа сваком људском срцу, користећи моћ уметности да прочишћава наш свим могућим предрасудама и априоризмима замућен поглед на људе као непоновљиве конкретности, од којих је свако појединачно стварност већа од свих стварности овог света, од стварности саме.
Ово је храбра књига не зато што провоцира одавно пољуљане, па и у нашој средини, такозване традиционалне наративе, него зато што улази у дубине вере као најдубље целовитости сваког људског бића, коју је нашим немоћним средствима овоземаљског постојања и општења тешко изразити другачије него у формама које се не одричу амбивалентности и конфликта, и који ниједну норму не претпостављају искуству. Баш због свега тога, у овим теопоетикама поезија показује своју снагу, и у нашем времену, кад нам се често чини да је њена моћ, као и моћ речи (логоса?) заувек оспорена.