Јежи Новосјелски, Преображење
Човеку су, у различитим временима, приписивана различита одређења:
- човек је друштвено биће;
- човек је мислеће биће;
- човек је „поетичко“ биће (у грчком смислу речи, тј. оно биће које стваралачки делује у свету).
Ова трећа дефиниција најпотпуније изражава човекову суштину, јер свет, као што каже руски мислилац Фјодоров, „није дат човеку да би га посматрао, већ да би делао“. Бог је човека створио као врхунац света, као космичко бивствујуће, а свет као људско биће. Другим речима: човек је космичан, а свет човечан.
Човеку је дато да остварује своју човечност, тј. да буде поетичко, стваралачки делатно бивствујуће у свету – не пасивно, него активно, и он ту дужност не може избећи.
Бог је створио човека како би овај владао над творевином, обделавао и чувао рај и живим створењима, спознавши их, давао је имена. Човек је саздан по икони и подобију Божијој, што за њега уједно представља и датост и задатост. Човек је од Бога створен да у свом подобију остварује образ Божији. Човек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвечни лик. То не значи да су Божије и људско стваралаштво истоветни, јер се биће Божијим стваралаштвом изводи из празнине, док човек ствара из Божанствене пунине. Може се рећи да је човек тема коју је у људско биће унео Бог, те да је задатак човековог стваралаштва да ту тему реализује и развије. Човек је призван да буде са-творац света. То, наравно, не значи да човек може створити нешто што Бог није створио, него да он наставља раскривање божанске замисли о свету. У осмој глави Премудрости Соломонових о томе је речено: премудрост је за Бога била „радост“: „и радост је моја са синовима човечијим“.
Могли бисмо рећи да је Бог у шестодневу створио свет „веома добро“, оставивши човеку у задатак да стварање доврши. Рај је, на пример, био саздан у једном делу Земље, а човек је дужан да га прошири на сву васељену. Ако свет човеку није дат зрења ради, тј. објективно, онда то значи да му је дат пројективно [као нацрт]. Стваралаштво је, дакле, црта Божијег лица у човеку. Али човек није створен као индивидуално, већ као родовско биће, као живо и живуће мноштво у јединству. Зато стваралаштво човека појединца свагда припада стваралачком делу човечанства као целине, заједничком делу – и у томе лице Божије оставља свој печат.
Да ли је пад у грех избрисао образ Божији у човеку? Није, јер се образ Божији не може избрисати. Бог се због својих дела не каје. Али снага и степен подобија се може изменити, и управо то се након пада и догодило. Стваралачке човекове силе су ослабиле. Нарушен је однос човека према свету и себи самом. Човек више није био у стању да Божије постојање и постојање сопственог духа сазнаје с очигледношћу. За њега је остало несумњиво једино постојање светске плоти. Стога му се показало нужним да аскетски освешћује свој богоподобни дух, избављујући се из робовања свету. Услед недоличног односа према свету, човек је себе учинио заточеником космоса.
Након грехопада, човеку је суђено да робује својим телесним потребама. Он је заточен у плоти. Али човек је свакако заточеник, не и роб, и у њему остају црте његовог царског порекла.
Исход пада у грех био је трагичан расцеп у човековом стваралаштву, из чега и произлази борба духа и плоти – аскетско супротстављање двеју могућности човековог стваралаштва: с једне стране, човек који се потчињава светским стихијама, живећи животом тих истих стихија, а с друге – човек који се са стихијама бори и у себи остварује лик Божији.
Тако се отварају два пута за остварење стваралачких способности човекових: пут цивилизације и пут стваралаштва (културе). Цивилизација је прилагођавање условима природног живота. Култура је пак стваралачки однос човека према свету и према самом себи, којим човек на свет и себе самога утискује печат свог духа. Али не постоје апсолутна култура и апсолутна цивилизација, зато што човек не може бити ни потпуни роб ни потпуни стваралац.
Већ у Библији су назначена ова два пута – пут робовања свету, пут Каина и каиноваца, ковача и оних који праве оруђа – и пут културе – пут народа Божијег.
Како се стваралачки однос према свету остварује у паганству и Старом Завету?
Паганство је, не само у поређењу са Старим Заветом, већ и у поређењу са хришћанством, нека врста првобитног Едена, када су људи „били наги“ и пребивали у првобитној невиности и чистоти. У поређењу с виделаштвом Старог Завета и изоштреним видом датим у хришћанству, паганство је слепо. Паганство не зна за грех, не види сенку коју првородни грех баца на целокупно биће. Предност древног паганства је преимућство религиозног слепила, предност и мудрост некаквог детињег стања. Али то није она мудрост коју би требало да стекне зрео човек.
Међутим, паганство је, макар и у нејасним обрисима, ипак знало за грех. У свести старог света била је присутна „мојра“ – трагична нужност бића. Зато је стари свет домовина трагедије. За стену приковани Прометеј је слика титанског супротстављања човека природним стихијама (које се у паганству јављају у лику немилосрдних богова). С једне стране – Прометеј, с друге Дионис – менаде, оргијазам: све ово представља сведочанство да је стари свет слушао подземне ударе. Али, уопште узев, могли бисмо рећи да је паганство наивније и срећније од нас, јер оно није раздвајало религију и цивилизацију од трагизма културног стваралаштва у мери у којој то чинимо ми – старина није знала за секуларизацију. Древни пагански живот је у том смислу одиста безазленији и побожнији.
Када је реч о односу према култури и стваралаштву, Стари Завет стоји у знаку педагошкe забране. Паганска култура је за Израиљ била отров и опасност. Иконопоштовање и философија, које су за Хелене биле Божији дар – Израиљу су били забрањени. Али у оном животном оквиру који му је био допуштен, Израиљ је живео у културном јединству и није, као ни Хеленство, знао за секуларизацију. Израиљу су били Богом дани извесни закони живота, државе, грађанског поретка, па и свештене поезије повезане с култом. Општење са другим културама било је забрањено; такво општење је било могуће једино путем „блуда“, тј. отпадништва од властитог култа. Живот Израиља је религиозно надахнут (Давидови Псалми, уметност скиније), па у том смислу и културан. Још једна црта је карактеристична за културу Израиља: своју историју они су доживљавали као свештену, свештено-родословну повест која народ чини једном породицом, као свештено дèло културе поверено јеврејском народу. Израиљу је био дарован идеал Царства Божијег на путевима историје. То је култура која се надахњује откривењем истинитог Бога, култура као јединство живота – изгубљени Еден за којим трагамо, а нисмо кадри да га се домогнемо.
Стари Завет и јесте „стари“ утолико што претходи Новоме. Нови Завет је испразнио Стари, испунивши га. Христос није дошао да суди, већ да спаси свет. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега јединороднога дао.“ Христос је светлост која „обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9). У овим речима свет означава космос у коме је човек космијург. Исус Христос испуњава и осигурава то учешће човека у стварању света, учешће које му је било дато од самог почетка.
У хришћанској литератури, међутим, непрестано наилазимо на супротстављање Бога и света. Христос је говорио апостолима: „Не љубите свет, ни што је у свету“ (1 Јн, 2, 15). Постоје два значења, два разумавања света: 1) свет као космос, као неба и земља – у том смислу је свет неуништив и биће преображен; 2) свет који болује, којим влада „кнез овога света“ – и тај свет ће бити спасен. Хришћанство не ограничава однос према свету ниједним од ових значења. Кроз свога Сина, кога је послао свету, објавио је истински однос према свету. У хришћанству је супротност два различита значења – света и „света“ – достигла заслепљујућу бистрину. Хришћански живот представља непрестану борбу са светом, борбу за духовно постојање. Уколико у тој борби посустајемо, култура бива жртвована зарад цивилизације. Победа у тој борби културу чини стваралачком. Аскетизам и култура нису супротстављени: реч је о јединственом духовном начелу у човеку, о остварењу јединственог лика Божијег у човечанству.
Човек је створен у свету и плоти, то је нужан услов постојања, и од тога се нико, док је жив, тј. док ствара, не може одбранити. Али, ако не твори, не дела, ако је према свом делу неодговоран, ако у делање не улаже снаге своје мисли, снаге љубави, он не остварује аскетизам, већ нихилизам. Ако се то и назива аскетизмом, онда је такав аскетизам сужањ свету и значи признавање света у још већој мери но што је то случај у секуларној цивилизацији. Нихилистичко схватање аскетизма изражено је у ослобођењу себе од одговорности за свет. Истински аскетизам показује се као највећа културна и стваралачка сила у свету.
Хришћанско владање, оштрина хришћанског ока уноси у срце стваралачки трагизам противништва. У подручју остварења културе неоспоран је принцип Фјодорова: „Ништа не сме бити бесплатно.“ Све што човек чини треба да буде заслужено стваралачким напором, трудом. Човек је противречно бивствујуће, његова је судбина трагична, и само благодат Божија може дати човеку мир, спокојство и радост.
Супротност културе и цивилизације у хришћанству поприма нарочито изразите форме. Цивилизација би у свом развоју могла да овлада човеком и разруши његов дух, тј. да га врати у препотопско стање (потомци каиноваца). Уколико би бољшевици у Русији и могли остварити свој идеал цивилизације, вратили би човека у допотопска времена. То је данас, међутим, немогуће: у свет је ступила светлост хришћанства.
Било би утопијски и неблагочестиво мислити да се човечанство може ослободити од јарма првородног греха, од бремена цивилизације, и да може вратити сав живот у култ-културу. Али човеку је дато да се тим путем креће и да у том смеру непрестано осваја нове области.
Схватање односа према култури и цивилизацији различито је у протестантизму, католичанству и православљу. Протестантизам оштро раздваја две области живота хришћанина: област личног духовног живота и област светског делања, светских послова, рада. Такво раздвајање је за протестанта часно и религиозно оправдано. Друга област служења свету регулисана је моралом, те отуда и сама има значење за религиозни живот човека. Протестант морално чини све што је могуће како би спасио културу од цивилизације, али пошто му то не полази за руком, остаје у власти секуларизације.
Католичанство сва животна питања решава на основу хијерархијског потчињавања клерикалној организацији живота. Култура и цивилизација су у односу узајамне потчињености. У католичанству црквени живот надахњује светско стваралаштво, и у томе је његова заслуга. Али за нас је немогућ пут стваралачке борбе за културу уколико признајемо хијерархијску потчињеност култури. Православни пут је пут слободе, а то значи: одсуства потчињавања црквеног стваралаштва одређеним клерикално-хијерархијским налозима. Понекад се ово схвата упрошћено и уско, а понекад се поима и шире. Али управо животна благочестивост руског народа, која је узрастала вековима, представља изразит пример победе културе над цивилизацијом. Руски народ није проткан религиозним надахнућем само у храмовном, већ и у целокупном животу, изван храма, у свакодневици. Утолико се може сматрати исправном древни опис руских сељака: „Кад не бисмо псовали и пили, били бисмо свети.“ Проницање у свакодневицу и освештавање обичног живота типична је одлика православља.
У чему се састоји последњи задатак културе? Задатак културе је дело богочовечанства, тј. очовечење света и обожење човека. У том смислу, задатак културе је потпуно безграничан. Христос је постао истински човек и извршио дело очовечења светског живота. Стога смо ми хришћани дужни да непрекидно идемо тим путем, иако знамо да циљ нећемо достићи. Али достигнућâ свакако мора бити. Ми морамо стварати, односећи се с религиозном љубављу према том делу које чинимо, како би свако наше дело било попут камена принесеног за изградњу Царства Божијег. Недостижна граница културног стваралаштва је Царство Божије. Сасвим је неумесно и неубедљиво ослањати се на то што у Светом Писму недостају упутства у вези с подручјима, границама и карактером човековог стваралаштва. У Речи Божијој о томе ништа није казано, јер се на ту тему ништа не може ни рећи: циљеви човековог стваралаштва одређени су слободом која је у човека уписана – и отуда не могу бити детерминисани у Писму.
У сваком случају, из овог ћутања Речи Божије нипошто се не може извести нихилистички однос према стваралаштву по принципу „било како“, јер то „било како“ значи одрицање од културе у корист цивилизације. Бог је почаствовао човека дајући му удела у сопственом творачком делу. И зато стваралаштво има религиозну вредност, оно је могуће само ако је пређен аскетски пут, јер аскетски пут је иманентан стваралачком акту. Ту се показује супротност аскетизма и нихилизма. Аскетизам је неотуђиви део стваралачког пута, док је нихилизам гранично порицање стваралаштва. Људско стваралаштво није само унутрашње стање, већ и спољашње делање које мења лик света. У стваралаштво спада ликовна и свака друга уметност, свако људско делање које се пројектује као ars. Стваралаштво мора бити повезано с религиозном вредношћу човека (аскетски моменат мора бити иманентно заложен у стваралачком акту). Спој спољашњег и религиозног делања је надахнуће (духовни артизам). Култ је духовно средиште културе.
Два руска мислиоца, која изражавају расположење и карактер своје епохе, овако су одговорила на питање смисла и норме религиозне културе:
- Ал. Бухарев је приповедао како све треба извршавати у духу Исуса Христа, са Њим бити и у Његово име творити.
- Фјодоров је сматрао да стваралаштво није само унутрашње, већ и спољашње делање, и на том темељу је видео могућност обнове палог човека на путевима културе.
Као што материја воли форму и уметника који јој форму даје, тако и човек трага за оном формом која је драга његовој материји. Али он не сме деловати као Прометеј и роб, него као син ком је казано: „Без мене не можеш чинити ништа“, и који о себи самом говори: „Све могу у Исусу који ми даје снагу.“
Извор: Сергей Н. Булгаков, „Догматическое обоснование культуры (Речь о. С. Булгакова на съезде православной культуры)“, Вестник РСХД, № 7 (1930), 8–12.
Превeo Милосав Гудовић
