Након делова текста у којима се бавио уводним питањима и лепром у библијским и ранохришћанским текстовима, отац Небојша Тумара, наш угледни библиста и сириолог, сада ће се осврнути и на то како су на ову древну болест гледали сиријски писци.
Свети Јефрем Сирин
2. Лепра у Сирији
Пре него што пређемо на анализу текстова на грчком језику, које су оставили хришћански писци који су о лепри писали након Миланског едикта и у време трајања велике епидемије, потребно је указати на грану хришћанства која, иако запостављена, представља, поред грчке и латинске, веома важну и богату традицију, а која је тек последњих деценија добила свој дуго чекани легитимитет.
Сиријско хришћанство, због свог семитског карактера, као и због чињенице да је опстајало на крајњој источној граници Римског царства, било је повезано с јеврејском заједницом. Уједно и с бројним покретима и личностима, које су западни писаци сматрали јеретичким. Ова хришћанска традиција, у неким својим сегментима и сама радикална, изнедрила је ауторе попут Татијана Асирца (око 120–180), и покрет као што је енкратизам.
Сиријски је био језик не само хришћанске него и манихејске мисије, која је досезала до граница Кине. У исто време, сиријски хришћани су имали аутохтон монашки покрет који су чинили тзв. синови и кћери завета, који су се, по свему судећи, након крштења заветовали на сексуалну апстиненцију.[1]
Све ове за запад егзотичне црте семитског хришћанства, због својих историјских, језичких и културних разлика остале су углавном непознате, и биле су предмет изучавања само уског круга стручњака. Међутим, једна личност потекла из овог миљеа превазишла је границе свога језика и поднебља, и својим делима, пре свега химнама, постала још за живота позната као стуб православља. То је био Свети Јефрем Сирин (око 306–373).
Он представља најутицајнијег и најплоднијег оца Сиријске Цркве, који је за собом оставио бројне коментаре на књиге Старог и Новог Завета, али и прозна и поетска дела. Она су, непосредно након свог настанка, превођена на грчки, латински, грузијски, арамејски, арапски, чак и црквенословенски.
Свети Јефрем је у својим делима представљао веома разрађену теологију болести и лечења, у којима је и спекулација о лепри нашла своје место, и то у контексту његове полемике с аријанском јереси, као и с учењем Маркиона и Бардаисана (154–222).
Имагинација коју Свети Јефрем користи у ономе што бисмо могли дефинисати као теологија излечења, слична је оној коју користе и писци дела на сиријском језику која су му претходила, а за која је можда и знао, нпр. Оде Соломонове и Дела Јуде Томе. Или оној коју користи хришћански писац Афраат (око 270 – око 345), који је био његов старији савременик, а чије дело му је, по свему судећи, остало непознато.[2]
Медицинске школе постојале су у сиријским градовима као што је Нисибис, у којем је рођен Свети Јефрем, у Амиди, где је овај светитељ боравио извесно време након предаје Нисибиса у руке Персијанаца, 363. године, као и у Едеси, граду у којем јe окончао свој земаљски живот.
О присуству грчке медицинске литературе и праксе сведочи дело под називом Сиријска књига медицине, која је до нас дошла у облику манускрипта који потиче из XII века. Међутим, материјал који овај текст доноси знатно је ранијег датума. По свему судећи, први део је настао негде у првим вековима хришћанске ере и представља анонимни сиријски текст или превод с грчког, који у великој мери зависи од Хипокритовог дела, које се на неколико места и цитира. Претпоставља се да је овај анонимни сиријски ђак грчке медицине био везан за један од поменутих медицинских центара.
Сиријска књига медицине након првог дела, који је научног карактера, доноси део који се бави астрологијом, док је трећи део популаран, и доноси приказ фолклорног приступа лечењу одређених болести.[3] Тако, Афродита или Венера јесте она која изазива губу, заједно са шугом, брадавицама, гнојним ранама, парализом, чиревима и бубуљицама.[4]
Приликом расправе о утицају хороскопских знакова на поједине делове тела, овај медицински приручник доноси да ће свако ко је рођен на почетку месеца нисана, и припада Овну, оболети од лепре на глави.[5] Ако је рођен у тамузу, у знаку Рака, оболеће од лепре, а уста и тело ће да му заударају. Ако је рођен као Водолија у средини или при крају месеца шебата, такође ће оболети од лепре на глави.[6] Текст даље разматра методе које се препоручују за излечење од губе.
Рецепт за лечење лепре и шуге:
Узми млеко од жене, и сирће, и брашно од семена пискавице, направи смесу, и употреби као намаз, или направи смесу од самлевеног семена тикве, и семена ђумбира, и семена купуса, и стави смесу у јако сирће, употреби као намаз и седи на сунцу. Или осуши пола килограма лишћа глуве смокве и седхаба (?) те их стави заједно у сирће. Затим очисти убрусом болно место, и узми сирће и трљај место на сунцу, потом га намажи са овом мешавином, и нека се пацијент опере у топлој води.
Рецепт за лепру која се назива карса (шуга):
Самељи рака и додај га измету од бика и употреби га као намаз. Или помешај заједно крв црног голуба и крв грлице, и зачине, и горку со, и утрљај [у тело]. Или у тело утрљај голубији измет, семе мушкарца, и зачине. Или спали рог бика и помешај га с маслиновим уљем и старим вином, и употреби ту смесу као маст, и стани на сунце. Или скувај смолу од кедра, смолу терпентина, и сумпор, с беланцетом, и употреби као маст.[7]
Свети Јефрем у својим разматрањима о губи, далеко је од имагинације коју доноси Сиријска књига медицине. Губа, на сиријском језику ܓ݁ܰܪܒ݂ܳܐ – гарбо, једна је од библијских болести коју Јефрем често призива, позивајући се, пре свега, на библијске ликове који су од Бога овом болешћу и кажњени.
У Химнама о вери, поготово у 28. химни, Јефрем користи метафору лепре како би њоме описао лажно, јеретичко учење. Као пример користи лик Мојсијеве сестре како би упозорио оне који су следили Аријево учење.
У свом препознатљивом литерарно конструисаном чуђењу, Јефрем се пита како то да је Марија кажњена лепром, када је она била Мојсијева старија сестра, она која му је спасила живот, будући да је приступила фараоновој кћери која се купала. Ако је Марија кажњена зато што је причала против човека Божијег, колико више ће бити кажњени они који настоје да познају Бога којег је служио пророк Мојсије.[8]
Разматрајући однос између тела које је видљиво, и ума и душе који су невидљиви, Јефрем закључује да је тело огледало ума и душе. Ако је унутрашњост заражена лепром, она ће се манифестовати на телу. Човек је у хармонији, односно у стању потпуности или здравља, када сви његови органи делују складно.[9]
Када приказује Бога као творца тела, а Господа Исуса Христа као оног који тело лечи, Јефрем иступа против Маркиона и Бардаисана, који су одвајали Бога Оца и Бога Сина. Према Маркиону, чије је учење опстајало у његово време, божанство Старог Завета, Демијург, створио је тело зато што га је волео, док Господ Исус Христос, представља врховно доброг Бога који тело мрзи и презире. Јефем ово учење одбацује, користећи управо пример чишћења од губе:
Онај који воли тело [тј. Демијург], излечио је Марију и Намана, Онај који мрзи тело [тј. по Маркиону и Бардаисану, Господ Исус Христос], излечио је десет губаваца, како би побио оне који лажно оптужују, јер, по њиховим речима, требало би окривити онога који је узвишен.[10]
Према Светом Јефрему, Господ Исус Христос тело воли и зато лечи оболеле, на исти начин као што Бог Отац воли тело будући да га је сачинио. Лечење од губе представља ново рођење – човек се чисти од болести на исти начин као што се чисти од греха приликом крштења.
Светитељ даље пореди слободну вољу првог човека, Адама, и слободну вољу цара Узије, који су, вођени нечастивим, устали против Бога. Први је протеран из светиње раја, док је други протеран из светиње јерусалимског храма. Адам се усудио да додирне забрањено воће, као што се Узија дотакао светиње. И један и други деловали су из охолости и дрскости, и због тога су и изгубили своју царску власт.[11]
Светиња и нечистоћа супротстављене су као што су супротстављени рај, тј. јерусалимски храм, и лепра. Цар је од светиње очекивао очишћење, али је заражен губом, на исти начин као и Адам који је очекивао да буде као Бог. Губавац који све прља, изашао је из храма који све очишћава.[12] Према Светом Јефрему, не чини свето место некога чистим, него управо стање човековог унутрашњег бића, његове душе и ума, чини да он из додира са светињом изађе или као губав, или као очишћен и свет.
У последњем наставку овог серијала о теолошком тумачењу лепре биће приказани списи византијских црквених отаца у којима се ова стара болес помиње.
[1] Детаљније о сиријском монаштву погледати: Arthur Võõbus, „The Institution of the Benai Qeiama and Benat Qeiama in the Ancient Syrian Church“, Church History, 30, 1961, стр. 19–27.
[2] Aphraatis Spientis Persae Demonstrationes I–XXIII. Детаљније о овоме погледати у: Aho Shemunkasho, Healing in the Theology of Saint Ephrem, Georgias Press, New Jersey, 2002.
[3] E. A. Wallis Budge, Syrian Anatomy, Pathology and Therapeutics or’The Book of Medicines’, I, II, Oxford University Press, London, 1913.
[4] Ibid., II, стр. 551.
[5] Ibid., стр. 618.
[6] Ibid., стр. 619.
[7] Ibid., стр. 693–694.
[8] Des heiligen Ephraem des Syrers, De Fide 28. 10.
[9] Idem, Seremones I, 2. 1225–42.
[10] Idem, Contra Haereses, 46. 16.
[11] Des heiligen Ephraem des Syrers, De Paradiso, 3. 14, 15. 9–10.
[12] Ibid., 15. 12.
