Један од значајних доприноса данашње генерације наших теолога би могла да буде (ре)афирмација здравог дијалошког амбијента, коректне, „људске“ и достојанствене комуникације. Управо такав тон сам осјетио у тексту о. Дражена Тупањанина под називом „Да ли тзв. академска теологија стоји насупрот тзв. црквено-подвижничке теологије? (Варијација на тему)“, објављеном на сајту теологија.нет. Текст сам са задовољством прочитао, а пошто о. Дражен рече да је дјелимично био мотивисан неким тезама које сам изнио у есеју „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, осјећам да је сходно да појасним или евентуално допуним неке своје ставове који су, како ми се чини, погрешно протумачени (остављам могућност да је узрок томе и неспретност мог израза), а све то као одговор на позив за разговор и размјену мишљења.
Оно што сам желио посебно да нагласим у претходном тексту, а што желим да поновим и овај пут, јесте мишљење да не постоји суштински антагонизам између учености (интелектуализма) и теологије. Проблем настаје када ученост (у овом случају теолошка ученост) није „посољена“ Црквом и њеним литургијско-подвижничким етосом. Дакле, академска теологија није нешто што сматрам негативним појмом. Ако је посједовање дипломе теолошког факултета параметар, онда сам и сам академски теолог. Уосталом, сваки свршени студент теологије може да понесе ту титулу, те се стога не може говорити о „дефициту“ акдемских теолога. Јасно је и то да академска теологија није, нити може да буде опасност по црквени живот, него опасност пријети од могуће не-црквености академске теологије. Теологија је једна и недјељива и погрешна је и непотребна њена подјела на академску и црквено-подвижничку. Ваљда свака теологија јесте теологија само онда кад је црквено-подвижничка. Јер, и академска теологија, са чим се слаже и о. Дражен, тражи „крв и зној“. Подједнако је жалосно када се у „подвижништву“ тражи алиби за незаинтересованост за (академску) теологију, и када се теолошком ученошћу и интелектуализмом засјени и занемари подвижничка димензија богословствовања (превасходно имам у виду пост, покајање и молитву).
Оно што сам желио да апострофирам у свом тексту јесте уочавање опасности од контаминације православне теологије духом који је не-црквен и туђ библијско-предањском етосу. Непристрасним погледом да се видјети да је преовлађајући нео-либерални дух данашњице у доброј мјери заразио православну теологију. Свједоци смо да се (зло)употребом медија изграђује један релативистички амбијент што за посљедицу има говотово увијек супротстављеност (два табора). Све је мање здравог теолошког дијалога, а што је на првом мјесту, по мом скромном мишљењу, резултат одсуства црквено-подвижничког карактера у богословстовању. Другим ријечима, без укоријењености у мистиријско-подвижнички амбијент Цркве, са ослонцем искључиво на интелект и логику, не стиче се благодат Божија те постоји опасност од „потапања“ (Уп. Мт. 14, 23-32). А шта је теологија и ко је теолог ако нема благодати Божије?
Навео сам примјер како једно тријадолошко и еклисиолошко учење (Митрополита Зизјуласа), може да послужи за један потпуно неканонски и по црквено јединство далекосежно погубан чин (упутно је још једном прочитати превод Томоса који је Фанар додијелио украјинским расколницима, од о. Дарка Ђога). Наравно, свако ко се и у најмањој мјери сусрео с теологијом, признаће несумњив значај Митрополита Јована Зизјуласа (пред којим искрено исповиједам своју теолошку незрелост) као једног од водећих теолога двадесетог вијека. Међутим, то не значи да се у његовој теологији не могу пронаћи „спорни“ моменти који могу бити не-црквеним приступом искориштени у погрешне и не-канонске сврхе.
Чест је наратив по којем недовољно (академски) образовани православни теолози праве отклон од западне теологије и теолога из једне врсте „страха од непознатог.“ Заиста јесте бесмислено без утемељења оцјењивати „исправност“ учења теолога попут Молтмана, Ранера, Бултмана и др. Али је могуће поставити једно једноставно питање (можда и чисто реторичко): да ли су и колико поменути теолози људи Цркве? И да ли је њихова теологија животно важнија и релевантнија за теолошке потребе савремене епохе од нпр. блиставог теолошког корпуса руских богослова у емиграцији. Јирген Молтман, чија потресна сјећања на логоравање помиње о. Дражен, заиста јесте један мученички лик, који гледајући хиљаде убијених око себе излаз и потом мотив за цјелокупно потоње богословско дјело налази у Распетом и вјечнострадајућем Богу. Али оно што се може уочити из читања његових дјела је да је Молтман могао да своју спознају Распетог Бога остварује изван и без Цркве. То се никако не би могло рећи за нпр. једног мученика из другачије богословске традиције – дивног о. Павла Флоренског. Мисао Флоренског, која је још увијек недовољно истражена, због њеног карактера тешко може да се у потпуности уклопи у оквире традиционалне црквености, иако се он све вријеме труди да говори не у своје, већ у име Цркве. Стуб и тврђава истине се од стране многих истраживача ставља у исти ред са Исповијестима блаженог Августина (С. Левицки). Тако нпр. Николај Лоски признаје да му је читање Стуба и тврђаве Истине помогло да са „апстрактне религиозности пређе на конкретну црквеност. “ Иако је завршио математички факултет гдје га је чекала блистава научничка каријера, Флоренски је послушао свог старца и примио свештенички чин, поставши у тадашњем совјетском друштву саблазан као „учени поп.“ Не само он, већ и многи други, попут С. Булгакова, С. Дурилина, примају свештенички чин, што је, по ријечима Берђајева, била њихова жеља да проникну и уђу у „тајне дубине Православља.“ Флоренски, и кад је износио оригиналне, само њему својствене мисли, и када је разматрао проблеме који нису изразито традиционално-богословски, трудио се да се ослања на Оце и учитеље Цркве. Намјерно сам упоредио Ј. Молтмана и П. Флоренског да бих истакао суштинску разлику између њих двојице као теолога и двије теолошке традиције из којих потичу, а то је: апстрактна религиозност с једне, и опитна теологија с друге стране.
Још једном: није ученост и образованост теолога оно што је штетно по теологију, већ је то „дух овог свијета“, безблагодатност не-црквеног и не-подвижничког умовања. И за крај, невешћу цитат једног, како академског тако и литургијски-подвижничког теолога, св. Јустина Поповића:
„Ја се трудим, и стално провјеравам своје мисли и писанија Светим Оцима. А молим и Вас, све што дође од мене, провјеравајте строго Светим Оцима. Да се душа моја умом не огријеши, умом не отисне у неки гријех, и тако огријеши о свесвету тајну Пресвете Тројице. Зато не престајте молити за мене, да ми ум стално буде радосни роб светог смиреноумља и свете молитве, увијек непрекидне и увијек небољетње.“