Проф. Томас Бремер
Аутор ових редова је римокатолички теолог, специјалиста за историју и учење православља. Он је Немац, и преко 20 година ради као редовни професор теолошког факултета Универзитета у Минстеру. Тај теолошки факултет се сматра једним од највећих (додао бих нескромно: и једним од најпрестижнијих) теолошких школа у римокатоличкој теологији. Позната ми је наравно тренутна ситуација на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, и пажљиво сам пратио дискусије последњих месеци које су ти догађаји изазвали. Међутим, не намеравам да доносим пресуду по овом питању, нити да понудим конкретно решење којим би се криза превазишла. Но, верујем да искуство из једне друге средине, са којом постоје снажне паралеле, али исто тако и јасне разлике, може да допринесе бољем међусобном разумевању, а можда и решавању конфликта. „Друга перспектива“ коју најављује поднаслов је двојака: реч је о перспективи друге теологије, која опет има своју историју и своја искуства, а и о перспективи друге земље са посебним системом односа између Цркве и државе (што је у овом случају изузетно важно).
Римокатоличка црква се сматра за верску заједницу која можда најстроже покушава да очува чистоту свог учења. У Ватикану постоји посебна „конгрегација“, дакле институција, која се бави црквеним (високом) школством, и друга конгрегација „за доктрину вере“ која може да изда упозорења и забране католичким ауторима теолошких књига и чланака који – по мишљењу конгрегације – одступају од католичке вере. Католички теолози могу да постану професори католичке теологије само уз пристанак надлежног бискупа који по правилу тражи мишљење римских институција. У православној теологији углавном не постоји устаљени процес проверавања теолога, иако Црква наравно тражи да они буду у складу са црквеним учењем. Међутим, искуство показује да се на разним теолошким установама у свету православља развијао један спектар погледа и схватања који обухвата најразличитија становишта, при чему та ширина уопште није ишла на штету православне теологије. У протестантизму, са друге стране, је теологија на неки начин преузела улогу црквног учитељства, дакле контроле над чистотом учења, јер се сагласност теолога по неком питању сматра за доказ или барем важан прилог истинитости одређеног мишљења.
Односи између цркава и државе се у Немачкој регулишу конкордатима, односно државним уговорима. Конкордате су склопиле владе (савезна и покрајинске) с Католичком црквом, као и државне уговоре са протестантима (које више нећемо анализирати у овом тексту). Конкордати постоје на нивоу Католичке цркве и Немачке (склопио их је немачки Рајх између два светска рата – и демократски и нацистички), као и на нивоу Цркве и појединих немачких покрајина, као што су Баварска или Северна Рајна–Вестфалија. Они регулишу фактички све односе између две уговорне стране, међу њима и питање теолошких факултета.
Скоро сви католички теолошки факултети у Немачкој раде у оквиру државних универзитета. Има их 12: Минхен, Аугсбург, Регенсбург, Вирцбург, Фрајбург, Тибинген, Мајнц, Франкфурт, Бон, Бохум, Минстер и Ерфурт. Један (Ајхштет) фунционише у склопу јединог католичког универзитета у Немачкој, два су црквене високе школе (Фулда, Падерборн), а један има посебан статус, као црквени факултет у кооперацији с државним универзитетом (Трир). Осим тога постоје још факултети и високе школе појединих редова (језуити, фрањевци и други) који делују самостално. На крају ваља споменути и такозване „теолошке институте“; то су мање институције за католичку теологију (са углавном два, три или четири професора) које постоје на неким универзитетима где нема католичких факултета, али ипак има потребе за образовањем наставника веронауке.
Ти институти функционишу углавном у оквиру филозофских факултета и немају право додељивања теолошких титула. Свега је у Немачкој на свим тим институцијама преко 360 редовних професора католичке теологије. Католичкој цркви у Немачкој недостају кандидати за свештенство, има их све мање, али број студената теологије је углавном стабилан. Један део њих намерава да предаје у школама (веронаука је обавезан предмет за ученике свих разреда, уколико припадају некој цркви која има потписан уговор са државом), неки други као лаици у Цркви у разним областима, док трећи желе да се запосле било где у друштвеном сектору.
Вратимо се факултетима на државним универзитетима, тамо је највећи број и студената и професора. По немачком систему сви професори су државни службеници, такозвани чиновници („Беамтер“), па према томе и професори теологије. Они имају иста права и обавезе као сви остали професори универзитета. Кад се распише конкурс за место професора, дотични факултет спроводи процес избора и предлаже министру листу са три кандидата. Обично надлежни (покрајински, а не савезни) министар за науку позива првога са листе, тај преговара с универзитетом, и ако су сви услови повољни и кандидат их прихвата и министар га именује за професора. Од тог момента он је „чиновник“ са свим привилегијама. У случају теологије, на основу конкордата, министар мора да тражи дозволу надлежног бискупа, такозвани „nihil obstat“ (латински за „ништа не омета“). Понекад се користи и израз „missio canonica“ (канонско послање) који се, међутим, углавном односи на учитеље веронауке у школама. „Nihil obstat“ је стручни назив за формалну дозволу бискупа упућену државним властима.
У случају да се ради о првој професури кандидата бискуп се распитује у Риму да ли постоје неке препреке, а ако је кандидат већ био професор на неком другом факултету, бискуп може сам да одлучи. Бискупи у томе немају неограничену моћ. „Нихил обстат“ се може одбити само из разлога „fides et mores“ – вере или морала. „Вера“ се односи на оно што је кандидат објавио (обично бискупи дају неком стручњаку да напише реферат и извештај о томе, а слободни су да се мишљења изнесеног у реферату држе или не), а категорија „морал“ се односи на начин живота и ретко се користи у наше време (раније је понекад било случајева кад је било познато да кандидат не живи у складу с католичким прописима, рецимо свештеник који живи у односу с неком женом, или човек који је био у браку који је напустио па склопио нови, грађански, шта не одоговара католичком канонском праву).
Међутим, бискуп не може да одбије кандидата рецимо зато што се он бави посланицама апостола Павла, а бискуп би хтео некога ко изучава јеванђеља, или зато што припада једном академском правцу (нпр. либералнијем), док бискуп фаворизује неки други (нпр. конзервативнији). То су научна питања која су у надлежности факултета, а не црквених власти. Одбијање по разлозима вере је прилично крупан корак (који се дешава, али ретко) јер то фактички значи да бискуп потврђује да дотични кандидат више није унутар оквира католичког учења.
Нажалост ти процеси нису транспарентни. Нико не зна с ким се бискуп саветује, каква је кореспонденција с Римом, ко пише мишљења итд. Министар пита бискупа да ли има приговор против тог кандидата, а после неколико месеци министар (и кандидат) сазнају да је све у реду. Шта је било у међувремену нико не зна, барем не кандидат или његове колеге. Тек после тога министар га именује, и он постаје професор. У последње време су професори протестовали и тражили од Цркве већу транспарентност тих процеса, укључујући могућност жалбе против бискупове одлуке. И неки католички бискупи у Немачкој такође сматрају да је већа транспарентност неопходна, и да Цркви треба административно судство, као што га има и држава, дакле могућност да неутрални црквени суд проверава поступак давања (или недавања) дозволе. Разговори Цркве и професора по овом питању су у току, али још није ништа одлучено.
За разумевање односа Цркве према професорима на државним факултетима најважнија је следећа чињеница: једина основа за присуство теологије на универзитетима и за улогу коју Црква може да игра у томе, је конкордат. Њиме је држава која штити аутономију универзитета и академску слободу дала Цркви веома и јасно ограничену могућност утицања која се скоро искључиво односи на састав научних кадрова теолошких факултета. Иначе су академска и црквена сфера строго раздељени. Чак и оне учионице које користи само теолошки факултет немају верско обележје, универзитетски храм није на територији универзитета, избор студената, докторанада и научног (као и ненаучног) особља осим редовних професора се врши без икаквог црквеног утицаја.
Након именовања бискуп више нема пуно утицаја на рад професора и факултета. У правном смислу, професори су искључиво подређени универзитету, а што се тиче њиховог истраживачког рада потпуно су слободни. Бискуп не може наређивати шта факултет или поједини професор треба да ради. Нови наставни програми се морају усаглашавати између државе, факултета и Цркве, али на конкретан рад на факултету Црква не врши утицај. Бискупи углавном одржавају добре везе с факултетом, један или два пута годишње се састају са свим професорима, и са њима односно с деканом дискутују о важним темама. Међутим, има и случајева где су везе веома лоше, где бискуп и факултет имају јако слаб и рђав међусобни однос. Једина правна могућност директног утицаја бискупа је да он неком професору одузме „nihil obstat“, дакле да га лиши права да предаје католичку теологију. То се дешава изузетно ретко, али понекад се ипак деси.
Најпознатији случај је, ваљда, био Ханс Кинг, али има и неколико других, углавном свештеника који су напустили свештенство (најчешће због женидбе) и тако спадали у категорију „морал“. Али такви случајеви су ретки. После 2000. год. у целој Немачкој је било шест случајева (четири на факултетима, два на институтима), последњи 2012: три свештеника који су се оженили, и по један свештеник, ђакон и лаик због непоклапања њихових уверења с католичким учењем. Мада надлежни бискуп пре обзнањивања одлуке води разговоре с дотичним професором са циљем да се покушају отклонити неспоразуми и да се дође до компромиса, и мада покушава да и њему и јавности објасни своју одлуку (која је увек теолошки образложена уколико се ради о вери, а не о моралу), такви случајеви обично изазивају јавни интерес, бурне дискусије, а понекад и неки скандал.
После именовања професор ужива сва права као и остали. То значи, између осталог, да не може да буде отпуштен (осим у веома тешким случајевима, на пример кад буде осуђен на затворску казну због криминала). Одступање од католичке вере или женидба наравно нису разлози за државу да отпусти професора – али у таквом случају, на основу конкордата, он више не може да ради на теолошком факултету. Обично га онда пребаце на неки други, у зависности од његове струке (на одсек за филозофију, историју, социологију, класичне језике…). Будући да теолошки факултет има право на професора из те дисциплине, мора да се распише нови конкурс и да се именује нови професор. То значи да држава сад треба да плати двојицу професора (бившег, који је сад на другом факултету, и новог), укључујући секретарицу, асистента, билбиотеку итд. Према томе, Црква ће предузети такве кораке само у изузетним случајевима, јер они иду на терет државног буџета. Црква има право на то, али она то право користи само онда када сматра да је то заиста неопходно, како не би ризиковала погрошање односа са државом.
Са друге стране, Црква користи научне компетенције професора теологије. Многи од њих су чланови у комисијама бискупске конференције и саветују бискупе у конкретним питањима. Коначна одлука увек припада бискупу, а професори се често жале да њихова сазнања немају утицаја на црквене одлуке и решења. Неки бискупи су и сами били професори пре него што су постављевни на њихову дужност, има их који уважавају теолошку науку, али и оних (од којих неки то отворено и кажу) којима није стало до тога шта теолози мисле. Ради се о динамичном односу који је – као и сви међуљудски односи – умногоме зависан и од конкретних људи, од личности. Важно је да свака страна има своје надлежности и своју одговорност у томе.
То је, у краткој скици, систем односа између Римокатоличке цркве и теолошке науке у Немачкој. Тесна повезаност с државом даје теолозима на факултетима велику независност и слободу. То је свима нама јасно, то олакшава наш рад и дозвољава слободно мишљење, али нам то намеће и велику одговорност. Црквени великодостојници то знају и углавном поштују, а теолози са своје стране су свесни одговорности коју носе и покушавају да делају у складу са њом. Да њихове перспективе нису увек у сагласју је у нарави људског бића. Али и труд да међусобни односи буду што бољи одговорност је сваке од страна.