Пробаћу сада да у неколико црта испричам оно што сматрам значајним за религиозни филм. Религиозни филм и егзистенцијални филм нису исти већ битно другачији, на начин на који су философија и религија битно другачије. Како то поставити на неке основе а избећи ту врсту замке да то не буде жанр филм и нешто уврежено: то се рецимо у руском филму често јавља – ти поучни вероучитељски филмови типа „буди добар да не будеш лош“ – који онда немају значење васкрсења на крају, већ онај холивудски happy end. Једна од првих замки на пољу религиозног филма, а и теологије филма, јесте да филм не може имати happy end али може призивати васкрсење. То је нешто што мене у основи одређује, кад год радим, саопштавам или желим да саопштим неку истину филмским путем, да покажем да она има своје васкрсење, само је питање да је ми нађемо. Како каже један светитељ: „Држи свој ум у аду и не очајавај“ – дакле, наш ум јесте у аду и ово све што видимо око нас, а што изгледа дисхармонично и хаотично, јесте заиста тако, али оно на шта смо ми позвани јесте васкрсење.
Желео бих да вам прочитам нешто, па онда да то прокоментаришемо: „Има ли наде за човеков опстанак упркос скучености са јасним знацима претеће апокалиптичне тишине? Можда ће одговор на то питање бити пронађен у легенди о осушеном дрвету, лишеном воде за живот, на којој сам засновао овај филм који има тако одсудно место у мојој биографији. Монах, корак по корак, и ведро по ведро, носи воду на брдо како би залио суво дрво, подразумевајући да је његов чин неопходан и ни секунде не одступајући од уверења у чудотворну снагу своје вере у Бога. Напослетку, он доживљава виђење чуда – једног јутра, дрво је оживело, његове гране прекрило је младо лишће, а ово чудо није ништа мање од истине.“
Можда би било патетично да сам овако почео своје предавање, али ово је цитат из књиге „Вајање у времену“ Андреја Тарковског и нешто што је он написао након филма „Жртва“. Тај филм Тарковски је снимио, захваљујући Бергману, у Шведској, и то је био омаж тренутку када је већ било сасвим сигурно да су његови дани били последњи, када је био у поодмаклом стадијуму канцера. Снимио је тај филм у умирућем стању и нашао суштину свог живота трагајући за жртвовањем, па је отуд тако назвао и филм. Трагао је за одговорима на два суштинска питања која постављамо у животу – питања љубави и смрти. Тарковски је доста разговарао са Бергманом о та два питања, и тај однос бисмо могли додатно да рашчлањујемо у мојој поетици, али оно што је значајно јесте да је Тарковски открио једну битну ствар, а то је да се на питање смрти – које оптерећује све нас, а и све религије постоје да би одговориле на питање смрти – одговара питањем љубави. Питање љубави опет решавамо одговарањем на питање жртве.
Те две егзистенцијалне ствари, око којих се Тарковски питао, а на које сам се овде ослањао и цитирао ту епизоду са сувим дрветом, јесу у суштини човековог живота и спасења. Оно преко чега сам пробао да водим дијалог са Тарковским у филму Исцељење јесте то дрво у чијој основи се налази жртва, док се у чину заливања дрвета налази вера. Испод те вере се налази послушност, она је чин вере – да обајаснимо у терминологији значење послушности – она је чин поверења. Питање да ли верујемо у Бога или верујемо Богу се налази у основи приче о заливању сувог дрвета. Када одгонетамо то питање или стављамо себе пред питање смрти, и љубави наравно, када остављамо себе на жртву одређеном поверењу или вери у нешто – у филму конкретно почињемо тако што монах полази из манастира узимајући благослов од свог старца, а тај благослов заправо говори: заливај то дрво – то је оно што нас исцељује. То дрво и та вера, непоколебљива вера у Бога као што Тарковски у овом цитату каже, јесте оно што њега исцељује.
Ако поставимо ствари тако да исцељење јесте враћање у целину (што и постоји у самој речи: цело, целина, бити „исцела“) лако долазимо до тога да се исцељујемо (да не звучи превише теолошки или поповски) кроз покајање, оно нас враћа у целину. Наша исповест јесте наша чежња за рајем, наша исповест је наша жеља да се вратимо у првобитну целину. И то је заправо прича овог филма – како да се вратимо у целину. Покајање које се догађа у филму има два дела. У првом делу, који би могао да се назове и магијски, старац долази и каже нешто попут: хајмо да обавимо тај посао – ти опрости, читај молитву и ја водим дете назад кући и све у реду. Такав однос је нешто што ми најчешће имамо са Богом – ја ћу да постим или да прочитам молитву а ти ћеш, Боже, мени да даш оно што мени треба и ми смо онда намирили своје рачуне. Међутим, враћање у нешто што је есхатолошка целина, целина људског бића, не подлаже том трговачком односу већ односу усиновљења.
Шта хоћу да кажем – дечак у овом филму је огледало тог односа између деде и монаха који не види никакву сврху у томе што ће некоме можда механички прочитати молитву и рећи: опростио сам. Филм се прелама оног тренутка када долази глас, онтолошки или есхатолошки, како год, глас детета из Есхатона, из раја, који се обраћа оцу кроз то друго дете. Зашто кроз дете? Ако поставимо ствари да идемо у правцу целине јер сви ми желимо да се исцелимо, сви имамо потребу да будемо целовити, а оно што спаја наше раздвојене делове јесте љубав… Ми сви имамо потребу за љубављу и то што сам ја направио филм је последица моје жеље да ме ви волите и то што причам са вама је мој начин да вам кажем: волите ме. То исто има и онај крајњи злочинац, јер док жртва клечи пред њим и он је удара, он то ради говорећи: зашто ме не волиш, он је изгубио наду да ће тај човек да га воли и из силне жеље да га неко воли – он и удара. Зато што је љубав тај цемент, лепак који саставља наше раздвојене делове.
То враћање у целину је битно јер се у филму јавља кроз три дела. Први део је ембрионални или како сам га назвао – дечја целина – ми смо у почетку у целини као деца. Онда у зрелом добу, како наша снага воље и наша слобода расту, тако се и ми растачемо на разне делове, науке, људе, и од ембрионалне, дечје целине у зрелом добу се растворимо потпуно да бисмо у добу старости поново имали жељу за целином (зато старци и личе толико на децу). Имамо тад потребу да се вратимо у есхатолошку целину, не у ембрионалну целину, јер ми морамо да прођемо тај пут распада који је и Христос прошао од Божића преко Великог Петка до Вазнесења – он је заправо прошао пут уцеловљења.
Ако бисмо то пренели на нешто што бисмо звали теологија филма, онда је сценарио ембрионални део филма, па га онда снимате рашчлањајучи га на кадрове, углове и ракурсе – да би се на крају у монтажи поново саставио у нову целину, једну зрачећу целину која заправо доноси уметност и вредност вишу од оне почетне ембрионе целине. У филму је дечак неко ко означава ту почетну целину, он носи целовитост почетног човека; старац, деда, неко је ко се расточио између наде, жеље, воље, љубави итд. и на крају је монах који је призван да уђе у есхатолошку целину. То су три дела која функционишу у оквиру филма.
И у овој причи о филму постоје три дела – једна је прича о исцељењу, друга је о светлости и трећа је о писању, односно, остављању трага. Светлописање Исцељења је заправо процес исцељивања остављењем светлосног трага иза нас. Када се појави лист на том сувом дрвету, појави се мали сакупљач светлости, појави се нешто што је врло значајно за траг живота – а живот, то је сакупљање светлости. Ту долазимо до тачке светлости у којој се све око нас заправо догађа у сфери светлости. Човек прикупља светлост, биљка својим хлорофилом прикупља светлост, обрађује и шаље назад као кисеоник, а филм, управо зато што је његова суштина прикупљање светлости, и јесте једна од најутицајнијих уметности.
Филм сакупља светлост, тј. сакупља један концентрат светлости који на крају експлодира у лампи видео-пројектора у коју не можете да гледате, као што не можете да гледате у Сунце. Хлорофил у телу филма јесте камера, она је сакупљач светлости. Као што биљка сакупља светлост и производи кисеоник, тако камера сакупи светлост и произведе уметност. И то је суштина онога што се догађа у свету филма јер је архетип филма ватра – оно што је у почетку било нису покретне слике, већ сенке које су се дешавале око ватре.
Значајан је код човека тај процес сакупљања светлости, важан елемент, јер све што видимо око нас сабира светлост и одашиље је ка нама. Кад је угашено светло, као малочас, ми смо у простору у којем не примамо светлост. Кад човек сакупља светлост она улази у њега и излази у облику музике, у облику ритма. Човек је вибрирајуће биће, то не треба нешто посебно ни објашњавати – јер ритам срца, пулс, крвоток – све се то чује. И када вам неко каже: немаш довољно слуха за мене, он говори да не чујемо довољно његово унутарње биће. Музика коју одашиље човек је заправо унутрашње биће светлости. Када чујете у филму неки такт који вам пробуди зебњу, страх, нелагоду – то није откриће композитора филмске музике, нису они то пронашли у нама те ритмове – ми смо то чули много раније, музика филмска која нам говори, објашњава, потцртава страх, нелагодност или стрепњу – само освешћује у нама оно што смо одавно чули, тај оркестар који је свирао у нашем бићу.
Трећи елемент који се налази у оном пољу које се зове писање, односно остављање трага, јесте покрет. Покрет је нешто што, заједно са музиком, излази из нас и сви покрети задовољства су хармонични и складни, а сви покрети бола су нехармонични (аритмичност срца, ужас са Мункове слике итд). У тој нехармоничности покрета, у том односу према болу, задовољству, крије се корен нашег односа према лепоти и нашег односа према укусу и ту долазимо до три основна елемента – светлост, музика и покрет; сва три елемента чине филм и сва три елемента чине сваку религију, а литургичност посебно.
И када кажем светлост, ја под тим подразумевам иконичност. И икона, односно фрескопис, јесте заправо прикупљање светлости. Шта друго радимо лепећи златне листиће на икону него привлачимо и одашиљамо ту исту светлост? И појање које чујемо јесте унутрашња страна те светлости, као и што и покрет који се врши током сваког литургичног, односно религиозног чина јесте део те заједнице светлости и музике.
Ја бих сад изнео још један детаљ који је написао један од мојих омиљених редитеља, Алехандро Ходоровски. Он је цитирао Еја Такату (не знам ко је, али знам ко је Ходоровски!).
„Мочвара није свесна када створи лотосов цвет. Када би себи рекла: сада ћу се припремити и произвести лотосов цвет, никада не би ништа створила. И даље би била мочвара непријатног мириса. Али изненада, у тој густој, мрачној маси, животна сила створи бели цвет. Никада нисмо спремни да стварамо, стварање се дешава кроз нас јер се повинује стварима ширим од личне воље.“ Тај лотосов цвет, у тој тамној мочвари, ја доживљавам као филм – у једној мрачној сали, у којој су заустављења сва наша чула и сви наши покрети сведени на нешто што се догађа дубоко у нама, а што је музика, светлост и покрет…
Овде ћу вам само назначити један део који покреће целу ову причу о светлости, а то је моја лична теорија везана за Сунце. Волим да мислим да Сунце јесте извор светлости, али да оно није светлост. Сунце је сакупљач светлости и оно се понаша исто као Месец који прикупља сунчеву светлост. Дакле, Сунце прикупља нетварну светлост из космоса и одашиље даље. А светлост се, наравно, даље одбија и одлази у васиону. Када настају проблеми – када постигнемо ефекат стаклене баше, када више нема циркулације између светла, између Сунца, Земље и васионе. То је тај ефекат стаклене баште када, уместо да рефлектујемо хармоничну музику, из нас излази бука, уместо да рефлектујемо ту светлост у озон, ми рефлектујемо отровне гасове и затварамо се у себе.
То затварање у себе је неприступачно Богу и тада почиње друга прича коју је Виктор Франкл објашњавао кроз логотерапију и која отвара другу тему, а ја бих сада са овом темом заокружио.
Филозофски филмски фестивал
Скопље, 30. април 2017.