Арто у филму Страдање Јованке Орлеанке (1928)
Када је, у разговору за наш портал, говорио о палости људске природе, Светислав Басара истикао је личност од које је, каже, по том питању много научио. Његово име и дјело, у умјетничким круговима, нарочито везаним за театар, одјекују врло моћно. Он је Антонен Арто, а Басара га назива и „несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак који је изгубио све осим разума“. То да је разум, сам по себи, ствар, мање него довољна, да би човјек био оно што му је стварањем намјењено, давно су својим животом мимо свијета дочарали древни хришћански подижници, а врло знаковито описао је и писац, есејиста и хришћански мислилац, Г. К. Честертон, када је као заједничи именилац сустанара једне психијатријске установе видио управо чист разум или логику. Лудаку је све логично, сматрао је Честертон, и никакав други опит реалности, за њега не постоји. Заиста трагично за човјека у његовој Боголикости.
Протекло је доста воде од када су записане проповиједи Св. Јована Златоустог које позоришне представе називају „стаништима Сотониним“ и још више од забране апостолских установа свештенослужитељима да се ожене глумицом. Немам намјеру да умањујем значај древних списа, већ само да укажем да се она чувена реченица, коју сте, уколико познајете бар једног православног теолога, неминовно морали чути, да је „црква динамично тијело“, остварила с временом сама од себе. Већ одавно позориште нема везе са светковинама у славу Диониса, и егзистира увлачећи у себе многе умјетничке интерпретације хршћанства, више или мање успјешно. Слично филму, свом потомку, који је својим моћним дејством на психолошком плану утицао на читаву савремену културу, и позориште има моћ да нас увуче у свој доживљај стварности и животни став, јер бити хришћанином подразумјева својеврсну оживотворену философију, егзистенцијални пут.
Једна сценска интерпретација Достојевског могла би да понесе титулу неке христијанизоване верзије позоришта, али, да ли је то довољно? Да ли су тематика и философија довољни да христијанизују један умјетнички израз какав је позориште и да ли је тако нешто уопше могуће?
У свом чувеном манифесту „Позориште суровости“ Арто, визионар, пјесник и позоришни теоретичар, поставља темеље онога што би истински умјетнички израз на сцени по његовим схватањима требало да буде. Ништа од „западне“ идеје позоришта не подржава тај израз. Западно позриште је „проституисање“ идеје позоришта. Све што се тиче имитације живота или како је он назива „психолошког и људског тапкања у мјесту“, не може да дочара оно што би сцена заправо требала да нам пружи. Идеје „Стварања, Постојања и Хаоса“, јесу идеје којих се позориште одрекло, које не могу да се изразе препиричавањем или пресликавањем. То су идеје опита, за које је потребно створити нове ријечи, нови покрет, нову сцену, нешто што ће нас увући у неке заборављене истине, у једну нову метафизику и што ће нас довести до упитаности над човјеком и његовим „поетским мјестом у стварности“
Дакле, Арто није трагао за идејама, за које је сматрао да су иманентне самој суштини људског бића, већ за техникама које ће их посматрачу приближити. Идеје су ту, али изискују посебну врсту виртуозности да би биле исказане. Површни тумачи Артоовог суровог позоришта, могли би рећи да је он искључиво имао намјеру да скандализује, да увођењем анархизма на сцену нема другу намјену до стварања хаоса као таквог и стварања суморног психолошког утиска.
Али сам Арто суровост види као лице свакодневице. Суровост је живот у његовом потчињавању нужности, и свјест о томе да је „живот увијек нечија смрт“. Унутар круга затвореног у опит трагедије, позориште суровости захтјева анархију која ће направити пролаз као Животу, не индивидуалном у коме „тријумфују карактери“, већ „неком врстом ослобођеног живота који брише људску индивидуалност… представити живот у његовом универзалном безграничном виду и извући из тог живота слике у којима бисмо волели да пронађемо себе саме.“
Свијет је затворен и у њему нема мјеста, за „праву смрт“. Оно што треба да умре да би васкрсло не умире, зло се поставља као „вјечни закон“ и све што је добро „само је напор“. Ван тога није могуће схватити „метафизичке идеје“, сматра Арто, и суровост постаје „егзорцизам“, захваљујући коме „ствари добијају своја обличја, граде се планови стварања“.
Предањски ликовни израз православног истока, икона, познаје технику иступања из затвореног круга створености као крајње нужности. Икона сама по себи, као израз „обузетости заједничком евхаристијском есхатолошком визијом“, иступа из свих сликарских техника које су јој предходиле и на којима је утврђивала занат, као и из свих каснијих периода историје умјетности, који сваки са собом носи специфичну човјекову потребу или прецизније речено, потрагу и као такав не може да изостане из евхаристијске визије.
Свијет који види православни иконописац носи све карактеристике створености осим смрти. Он је неограничен и то се, како нас уче теоретичари иконе, постиже свјетлошћу или „истуреношћу“. „Не могу сликати бића која би се налазила у сијенци, него ћу све освјетљавати, јер не могу да замислим да Бог нешто не види и не воли“, каже Стаматис Склирис.
Бити суров, не значи бити наказан. Доброта, Љепота и Истина дјелују као сјечиво на оне који се први пут са њима сусрећу или упорно одбијају да отворе очи за њих. О суровости Љубави, у немогућности да јој се умакне да и не говоримо. „Чежња Ероса је суровост“, каже Арто. „јер сагорјева на ватри неизвјесности.“
Може ли позориште да буде сурово на тај начин? Може ли да нас уплаши слика свијета каквог га види Бог, тј. указивање на удаљеност од те слике коју потискујемо кроз свакодневицу? Да ли је могућа суровост која се постиже свјетлошћу ослобођеном од своје двополности, од сјене и таме коју њена природност неминовно нуди? Позориште које није просто мимика овога свијета већ један иступ из њега у ону, како Склирис пјеснички тумачи икону, „дневну собу испуњену удобношћу и свјетлошћу Оца који је кроз њу прошао и припремио је за нас“.
Арто, који је цијелог живота трагао за рјешењима која ће позоришту омогућити да представи живот у његовом универзалном, безграничном виду и извући из тог живота „слике у којима бисмо вољели да пронађемо себе саме“, видио је, у своје вријеме, недостатност технике за произвођење свјетлости која уводи „посебно дејство на дух“ .
Данас, са технолошким достигнућима која чине да више не знамо да ли гледамо неки футуристички филм или Токио заиста тако изгледа, ми бисмо се заиста могли наћи у позоришту у коме ће нас обасјати свјетлост која ће хтјети и моћи да нам дочара Таворску и учини да будемо скандализовани апостолском заслијепљеношћу, шоком и збуњеношћу истовременом жељом да јој будемо изложени и да се сакријемо од ње.
У међувремену, на мање скандалозан начин (јер шта у свијету борбе за информацију може да нас шокира?), оно увијек може да нам указује на наше сопствене прекречене раке и да нас провуче кроз сито пукотина свакодневице. Јер саме по себи, пукотине не само да нису лоше, већ су на путу етичких спознаја и изузетно едукативне. И постоје у свему, како је отпјевао велики Леонард Коен (Anthem, The Future, 1992), и (управо) кроз њих улази свјетлост:
There is a crack, a crack in everything,
that’s how the light gets in
