Андреј Тарковски на снимању филма Жртвоприношење
Ваши филмови, а посебно Жртвoвање намећу питање међусобног деловања различитих извора надахнућа – с једне стране, хришћанство, о чему сведочи присуство молитве Оче наш, с друге, присуство архаичног, незнабожачког (кроз лик добре вештице Марије). То збуњује… Јесте ли Ви или нисте хришћански редитељ?
Мислим да није тако важно знати да ли ја делим ове или оне концепције или предрасуде незнабожаца, католика, православаца или просто хришћана. Важни су филмови. Мислим да о делу треба судити као о целини, а не у њему тражити неизбежне противречности. Појединости из дела не изражавају увек унутарњи уметников свет. Снимајући тај филм био сам убеђен да он треба да се обрати различитим гледаоцима. Био сам сасвим млад када сам упитао оца: „Има ли Бога?“ Генијално ми је одговорио: „За онога који верује – постоји. За онога ко не верује – не постоји.“ Тиме хоћу да кажем да филм може да буде различито схваћен. (И треба да буде. Тако је замишљен.) На пример, они које занимају надчулни аспекти људских могућности тражиће смисао овог филма у односу поштара и вештице, ти ликови биће покретачи акције. Верници ће обратити пажњу на молитву и завет који Александар даје Богу и за њих ће се цео филм градити око те сцене. Најзад, трећа категорија гледалаца – они који ни у шта не верују, мислиће да је Александар просто болестан, да је страх од рата пореметио његову психу. Свака категорија гледалаца схватиће филм по своме. Мислим да гледаоцу треба дати могућност да филм тумачи у складу са својим унутарњим светом, а не са оним што бих ја могао да му наметнем. Јер мој циљ је показати живот, његову трагичну, драматичну слику, душу савременог човека.
Стање продужене безазлености
Ипак, не схватају сви истинску веру ваших ликова. Шта то они у њу уносе? Нпр. шта је недостајало вери Александра да би избегао лудило?
А ко Вам је рекао да је Александар сишао с ума? Мислим да се он од самог почетка налази у тешком психичком стању. Он представља, по мом мишљењу, одређени тип човека. Његов унутарњи свет – свет који одавно није био у цркви, који је можда васпитаван у хришћанској породици (протестантској природно), али који не верује ортодоксно или можда више уопште не верује. Могао бих да замислим да се он одушевљава нпр. Штајнером, питањима антропозофског карактера… Њега бих себи могао да представим као човека који зна да се свет не завршава материјалним животом и да постоји трансцендентални свет чије му откриће тек предстоји… А када дође несрећа, када се огласи ужас катастрофе, он се у пуној сагласности с логиком свога карактера обраћа Богу, као последњој нади. То је тренутак очајања.
Стиче се утисак да Ваши ликови тако увек и остају на прагу истинског духовног живота, у стању некакве продужене безазлености…
Истинског духовног живота нема. Чак и избављење светаца може да потакне сумњу. За мене је Александар срећан човек јер упркос трагедији коју преживљава налази веру. Чудно ми је да кажете да се он после свега што је преживео налази тек на прагу нечега… Једино важно и тешко у религиозним питањима је то… поверовати…
Али у извесном смислу та вера се граничи с апсурдом…
То је природно! Сетите се Тертулијана. Мислим да је верник, пре свега, онај ко је спреман да жртвује себе. Онај ко себе не сматра земљиним пупком. Несумњиво је да је у очима осталих Александар изгнан, али је савршено јасно да је спасен.
Многи су у Жртвовању приметили некакву бергмановску атмосферу. Признајете ли утицај шведског родитеља? Или је то изазвано духовном климом места на коме је филм сниман?
Ако Бергман говори о Богу, то је само да би рекао да је Бог заћутао, да га више нема. То јест, међу нама нема ничег заједничког, напротив. То су површни критичари, а ако они тако говоре то је зато што је глумац који је играо главну улогу у мом филму играо и код Бергмана, или што је у мом филму шведски пејсаж. То значи да нису разумели ни Бергмана, ни мене. Бергман је много ближе Кјеркегору него религији. Како је он син протестантског пастора, његова реакција мора да буде истозначна.
Од свих ваших филмова чини се да је Жртвовање најтеатралнији. Да ли би се, по Вашем мишљењу, неки делови могли играти на сцени?
Не разумем питање. Мени се, будали, чини да је Жртвовање мој најфилмичнији филм. Могућност да се филмски сиже такав какав је пренесе на сцену не значи ништа.
Шта можете да кажете о глумцима који играју у Вашем филму?
Главне улоге биле су специјално написане за Ерланда Јозефсона и Алана Едвала. Остали су дошли касније… Филм обично разара глумце. Користи их и понижава. Врло сам задовољан што је Валери Мерес могла да одигра ту малу улогу. Сада професионалци увиђају да је она много богатија од тога што је до сада показала. Практично, све је било једноставно. Како је Француска филму дала значајну суму новца једна од клаузула уговора о заједничкој продукцији предвиђала је учешће једног француског глумца, што је сасвим нормално. Предложено ми је двадесетак глумица, изабрао сам Мерес. Она је тачно одговарала типу ликова Мајола, који сам тражио – сељанка с јаким карактером, одлучна и врло чиста. Веома сам јој захвалан за учешће у нашем послу.
На крају, заједно са кућом изгорело је и дрво. Је ли то за Вас било неочекивано?
У мојим филмовима никада ништа није неочекивано. Зашто дрво гори заједно са кућом… Ако би изгорела само кућа то би био само обичан филмски пожар каквих смо видели много.
Повратак потенцијалног самоубице
Ваш јунак у Носталгији каже да би људи сада требало да граде пирамиде. Реците на какве пирамиде сте мислили?
Човек треба да тежи духовној величини, дужан је да за собом остави ствари које ће други тумачити хиљадама година, а не руине које ће се спомињати само када је реч о катастрофама… У сваком случају, не Чернобил него нешто супротно њему.
Рекли сте да Вас одушевљава Бресон. Зар он није Ваша супротност? Бресон сече кадар и само се узгред дотиче неких суштинских питања…
Ја заиста сматрам Бресона најбољим редитељем на свету. Дубоко га уважавам. Истина, међу нама не видим опште додирне тачке. Он може да реже кадар, што ја себи не могу да дозволим. За мене је то као да убијам живо биће.
Испричали су ми да је један од Бресонових пријатеља, са самоубилачким склоностима, пошто је погледао Жртвовање и провео два сата у стању самопосматрања, рекао Бресону да је поново пожелео да живи.
То је за мене важније од мишљења критике. Исто се то догодило после Ивановог детињства. Неки криминалац из Гулага ми је написао да је видео мој филм, да је доживео унутрашњи преображај и да се преступничком животу више неће вратити.
Зашто су у Вашим филмовима честе сцене левитације, тела које испарава?
Постоје ствари које су филмичније, фотогеничније од других. У том смислу за мене jе веома важна вода. Вода живи, дубока је, креће се, мења се, одражава као огледало, у њој се може утопити, она се може пити, њом се може умивати. Ви сте сигурно чули да је сва вода на Земљи само један молекул. Вода монада. Свиђа ми се да замислим човека који левитира… Налазим да је то испуњење смисла. Ако ме било ко пита зашто се у мом последњем филму Марија и Александар дижу у ваздух одговорићу: „Зато што је Марија вештица.“ Ако ме то исто упита човек са поетским сензибилитетом одговорићу: „Зато што је љубав за Александра и Марију нешто сасвим различито од тога што је за онога ко је направио 37,2 ујутро.“ Љубав – виши израз међусобног разумевања – коју наравно само приказивање полног акта не може да изрази. Зашто не бисмо снимали парење бикова и крава у пољу. Данас сви мисле да је цензура крива за то што на екрану нема „љубави“. А до сада је показиван полни чин, а не љубав. За сваког човека, сваки пар – тај чин је јединствен. Када га показује на филму, то не може а да не понизи оне који воле.
Да ли постоји разлика између Александровог колебања када иде према Маријиној кући – колебању вере и Маријином колебању да спава с Александром – колебању љубави?
Једини начин да се покаже искреност тих ликова био је савладати немогућност априори да међу њима дође до односа. Због тога су они морали да надјачају своје разлике…
Како сте осећали развој Вашег дела док сте снимали Жртвовање?
Ако говоримо о дубини мог проницања у свет савременог човека, мислим да ми је то боље пошло за руком него у претходним филмовима. Али мислим да је Носталгија као уметничко, поетско дело изнад Жртвовања. Јер се Носталгија ни на шта не ослања, она постоји као поетска слика, док се Жртвовање заснива на класичној драматургији. Због тога ми је Носталгија ближа. Увек сам се дивио Бресону због духа доследности, међусобне повезаности његових филмова. Није случајно што се у Жртвовању појављује идеја о доследности – сваког јутра напунити чашу водом, дискусија о систему итд. То је за мене веома важно. Мрзим да се предајем вољи случаја. Ни поетски, безазлени кадар није ту случајно.
Сталкер се чини блискијим Жртвовању…
Да. За мене је Жртвовање мој најдоследнији филм. Дух доследности због кога можете померити памећу. Зато се Жртвовање не може поредити са другим мојим филмовима.
Црква тражи миран живот
Зашто ће јунак једног од Ваших будућих филмова бити Свети Антоније?
Сада је важно да проучим, да проанализирам конфликт који је одувек занимао људски ум: шта је то светост – а шта је то грех? Зар је тако добро бити светитељ? Са православне тачке гледишта, заједништво је веома важан аспект за поимање Цркве. За православне, Црква је заједништво људи које уједињује иста вера, иста осећања. А када светитељ све напушта и иде у пустињу – за чим он то иде? Ради спасења. А где су ту остали? То питање односа учешћа у животу, са осталима и личног спасења ме веома занима.
Зашто сте изабрали Антонија?
То је могао да буде и неко други… Најважније за мене је драма човека који је дужан да плати трошкове равнотеже између духовног и материјалног живота.
А зашто Јеванђеље по Штајнеру као други могући сиже?
Штајнера нисам ја одабрао. Предлажу ми да о њему направним филм. Ја још нисам ни у шта уверен. Мене много више интересују људи који траже излаз, решење. Тај који каже да је нашао, чини ми се да негде лаже.
Зашто хоћете да снимате филм о Е. Т. А. Хофману?
Врло радо бих говорио о романтизму уопште. Ако се сећате приче о животу и смрти Клаиста и његове невесте онда разумете о чему говорим. Романтичари су људи који су увек покушали да живот виде не онаквим какав јесте. Најстрашније за њих је рутина, бивствовање по навици, однос према животу као према нечему што је једном за свагда установљено. Романтичари нису борци. Њих убијају химере које су сами саздали. Врло је опасан романтизам као поглед на живот, када се индивидуални таленат сматра нечим најважнијим. Има важнијих ствари…
Какви су Ваши конкретни односи са Православном црквом?
Конкретно, врло су тешки! Раније сам живео у СССР-у. Потом сам дошао у Италију, а сада живим у Француској. Нажалост, нисам имао могућности да одржавам нормалне, постојане односе са Црквом. У Фиренци у цркви служи Грк или Италијан, нема руског свештеника. То јесте православна црква, али грчка или нека друга. Важнији састанак који ме дубоко поразио био је мој сусрет у Лондону са владиком Антонијем Блумом. Односи с Црквом захтевају миран, стабилан живот, а ја се сада осећам као под рушевинама после бомбардовања. Пре свега, треба уредити живот. Сада је од мене то тешко тражити.
Прича се да је Луначарски, писац, члан Партије, подвукао религиозни карактер револуције од 1917. Шта Ви на то кажете?
Када је он то рекао!? Какве глупости! Можда да би оправдао своје усхићење револуцијом! Ја не мислим да је он то рекао, али када им је била потребна популарност они су утврђивали и признавали шта год хоћете.
Изгледа да сте толико очарани Апокалипсом да бисте хтели да пожурите њен долазак…
Апокалипса се не дешава изненада. Она је одавно почела, можда је већ на самом крају. Просто гледам докле смо стигли… А како је Апокалипса Књига краја, тужне мисли долазе саме. Као Чернобил.
Оливије Клеман објашњава у својој књизи Мистици да је Федоров хтео да, по традицији, лични аскетизам постане колективни, што би у потпуности променило културу. Шта Ви о томе мислите?
Аскеза не може да управља светом. То је апсурд. И уопште проблем развитка. Чему су послужиле 4000 година цивилизације које су довеле тако катастрофалним резултатима. Пре 2000 година била је потребна Голгота да би вратила човека на прави пут. Али људи нису на себе узели ту одговорност. Разумем да је болно мислити да то није довело нигде. Када би се родила нада! Само да ли је остало времена.
Читате Берђајева. Сматрате ли себе његовим настављачем?
Никако. Не делим многа од његових мишљења. Он понекад поставља себе изнад проблема као да их је већ решио. Разумем да то није боље од поетске фигуре. А филозофи су увек песници. Све знати није могуће, надам се.
Једнако хришћани говоре да је у Христу спас…
Вера – то је једино што заиста постоји у човеку. Волтер је рекао: „Да нема Бога – требало би га измислити.“ …не зато што он није веровао, он је у то веровао. Материјалисти дају Волтеровим речима страшни смисао. Вера је једина ствар која може спасити човека. То је моје чврсто уверење. Иначе како? То је једина ствар која у човеку несумњиво постоји. Све остало је фикција.
Како тумачите реченицу Достојевског „Лепота ће спасити свет“?
Наравно, не доследно. Много је било оцена тога, често вулгарних. Наравно, када је Достојевски говорио о лепоти – под тим је подразумевао духовну целовитост. Говорио је о кнезу Мишкину или Рогожину, али никако о лепоти Настасје Филиповне која је била како знамо доста вулгарна.
Рекли сте да је важно да човек буде творац као Творац?
То је и важно и није. За мене је то као дисати.
Разликујете ли Ви уметника од монаха и светитеља?
То су потпуно различити путеви. Светитељ, монах одриче се стваралаштва јер не учествује у животу. Барјак светитеља и монаха је то неучествовање. То подсећа на источњачки будистички прилаз. Али уметник, јадни уметник доспева, налази се у збрци догађаја, одакле му је тешко да се избави. Мада, такође, знамо за пример француског песника Рембоа који је одбио да буде песник. Таквих нема много. Према монаху осећам извесну самилост јер он живи кроз себе. Код уметника постоји тенденција ка деконцентрацији, грешењу, брљању, он рескира своју душу. Не може се рећи да су светитељ и поета – анђео и ђаво. Човек долази у различите ситуације. Светитељ ће бити спашен, уметник можда хоће, а можда и неће. У том смислу остаје једино вера у Благодат која ће вас се можда дотаћи. Херман Хесе је рекао да је целог живота тежио светости и да је самим тим био грешник. Тако остаје да се може рачунати само на Благодат. Не могу бити доследан, ето, то – то значи. Између светитеља и уметника постоји паралела, али разлике су велике… Најважније је живети исправно. Покушавати ићи ка светости или тражити своје спасење. Спашавати самога себе или тежити стварању боље духовне атмосфере за читав свет. Ко зна колико нам времена још остаје. Треба живети знајући да ћемо можда већ сутра Богу предати душу. Треба да кажем да ми постављате питања којима су многи генији посветили читав живот. О томе бих хтео да говорим у филму о Светом Антонију, разумети и објаснити тај човеку неиздржив проблем. На крају умрети или не умрети није проблем, сви ћемо умрети – заједно или један по један… Само то не значи да, знајући то, треба постати циник.
Извор: La France Catholique, 20 June 1986; српско издање: Дуга, јануар 1987; дигитална обрада: Yugopapir.