Елена Черкасова, Ношење крста
…сви добри људи који умеју да воле, који стварају и служе, на својствен се начин односе један према другоме: они лако препознају једни друге и брзо осећају узајамно поверење, тако да делају заједнички, сарађујући. Они се саплићу у једну живу тканину која их све обухвата; они се труде да рашире ту тканину, да је ојачају и, самим тим, искрено и верно послуже делу Бога на земљи. Знаш ли по чему они препознају један другога? – По осећању велике одговорности. (Иван Иљин)
Одговорност је једно од манифестних одређења света у којем живимо. Непрестано се са свих страна апелује на одговорност, која се односи на све и свашта… A oсновни закон који у наше време регулише међуљудске односе одређен је са две максиме – „човек је човеку вук“ (латинска изрека коју је касније афирмисао Томас Хобс) и „човек је човеку пролазник“ (Иван Иљин) – и оне нелицемерну, истинску одговорност чине немогућом; оба принципа – и антагонизам и индиферентност – по дефиницији негирају аутентичну одговорност.
У тим условима је очекивано и природно да појединци на истакнутим друштвеним, културним, политичким или црквеним позицијама „преузимају одговорност“ без икаквих последица. Такође, поред само номиналног преузимања одговорности постоји још један, далеко опаснији начин елиминисања одговорности, а који је у функцији „растерећења“ егзистенције индивидуе; реч је о пребацивању одговорности како на другог (тј. Другог) тако и на неке спољашње околности (нпр. историјске не-прилике).
Овде ћемо се бавити само потоњим негирањем (одн. пребацивањем) одговорности; посебно ћемо размотрити начин на који се то одвија у животу (хришћанских) верника. Покушаћемо да расветлимо однос вере и одговорности, тј. да дођемо до најадекватнијег начина на који би аутентична одговорност требало да се пројављује у животу хришћана.
1. Пребацивање одговорности
Скидање одговорности са себе се најчешће реализује позивањем на историјске условљености. Међутим, заборавља се да историју чине пре свега дела појединаца. О томе како ће изгледати историјска драма одлучују сви њени учесници. Ја сам тај који усмеравам повесни ток, нисам (тј. не треба да будем) дављеник у времену. „Није човек у времену, него време у човеку“ – говорио је Николај Берђајев. Слободна и самосвесна личност мора да буде власник историје, а никако обратно. Дакле: „сав историјски процес треба схватити не као мени туђ, против којег се ја борим, не као нешто мени натурено, нешто што ме притиска, заробљава, против чега се ја буним и у својој делатности и у своме сазнању, јер тако се може ићи само у зјапећу празнину и несагледиви бездан који се отвара и у историји и у самом човеку.“ (Н. Берђајев)
Сва трагичност савременог света јесте у томе што је колектив поробио појединца, што је историја поразила личност. (У томе је и историјски пораз Цркве, јер није успела да своју персоналистичку концепцију учини доминантном.) Слободна личност, дакле, мора да ствара историју, а не да је историја деградира и од ње прави маску. Слободан и самосвестан човек не сме да постане асимиловани део „масе”, да постане историјски материјал.
Берђајев је с правом говорио о процесу дехуманизације који је довео до тога да данас „човек не само да више није највиша вредност, већ он није више никаква вредност“. Стога је неопходно свакодневно подсећати на то да су историја и личност у органској вези, али да је личност та која има примат. „У судбини човечанства морамо да препознамо своју рођену судбину, а у својој судбини морамо да препознамо историјску судбину.“ Једини пут је, верујем, преузимање а не пребацивање одговорности од стране сваког поједница за сву ону догађајност коју називамо историјом.
Уколико човек бивствује као истински слободна личност биће и одговоран. Слобода, која је пре свега пројава човекове богоиконичности (одн. она је предуслов како би човек као богоустановљено биће остварио аутентичну егзистенцију), нужан је предуслов одговорности. И управо се на томе мора непрестано инсистирати. Личност ослобођена нужности историјских прилика и притисака (свих) ауторитета биће одговорна. У супротном бориће се против свега што је „угрожава“ или ће бити пасивни роб који не живи већ паразитира.
Поред пребацивања одговорности на историјске не-прилике, она се веома често, посебно у религијском животу, пребацује и на онога или оно у шта се верује. Уосталом, историја и почиње, ако је веровати библијским извештајима, пребацивањем одговорности. Адам је први који је одговорност за своје недело пребацио на ближњег и Бога. Сви се сећамо чувеног дијалога Бога са њим, и оног његовог незрелог наступа.
А ни његов син није био ништа бољи. Напротив, он је био далеко гори. Адам се понашао као тинејџер, док је Каин наступио као прави монструм. Његов разговор с Богом је језив. Да се подсетимо библијског сведочанства (Пост. 4, 9–10): „Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам; зар сам ја чувар брата свог? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твог виче са земље к мени.“ По једном мидрашу, Каинов одговор на питање где му је брат гласио је (наводим по сећању): Убио сам га, али си ти тај који је у мени створио нагон ка злу. Ти си чувар Авељов, и ти си у мени створио могућност да га убијем. Нисам ја, већ си ти крив, јер си само ти то могао да ми кажеш да учиним.
Од времена Адама и Каина па све до данас пребацивање одговорности је нешто уобичајено, готово природна ствар. То заправо и јесте природна ствар, али само за палога човека који се труди да својим постојањем негира искупитељско дело оваплоћеног Бога.
Антрополозима и религиолозима је одавно већ познато то да „веровање у неку вишу силу, оличену у божанству или Богу, у судбину или творца, дајући смисао човековом понашању смањује његову одговорност. Сматрајући да неко други брине о њему у свету у којем је све уређено, одређено и предодређено вишом вољом или промишљу човек са више одважности и мање страха чини одлучне и рискантне кораке.“ (Бојан Јовановић)
Такав нетрезвени приступ вери у кризним моментима обично резултира њеним дегенерисањем, које се понајчешће манифестује или разочарањем у онога или оно, у кога се или у шта се верник (растерећен одговорности) поуздао или, као друга крајност, долази до верског фанатизма који за последицу има егзистенцијалну пасивност (зилотизам), али неретко и до верског фундаментализма (чија је максима: Ако има Бога све је дозвољено; одн. мени је све дозвољено јер сам оруђе воље Божије [С. Жижек]).
2. Прихватање одговорности
Хришћански богослов Дитрих Бонхефер, који је као заточеник убијен од стране нациста пред сам крај Другог рата, понајбоље је схватао шта доиста значи бити одговоран управо у једној озбиљној егзистенцијалној кризи. Други светски рат је школски пример кризе аутентичне егзистенције човека у којој се, као по правилу, кривица за све патње сваљује на Бога. Често се у тим периодима какав је нпр. био период поменутог рата, када се човек претвара у звер, могу чути питања: „Ако постоји праведни Бог, како је овако нешто могуће?“; „Ако има доброга Бога, откуд вешала или гасне коморе, чак и за децу?“; „Зашто трагедија није спречена његовом интервенцијом?“; итд, итд. Од првих људи, као што смо видели, па све до данас понајчешће се Богу суди за сва злодела која чини човек. Тако је, ваљда, најједноставније и најбезболније… Није прилика да се сада упуштам у теодикејску интелектуалну авантуру, желим само да укратно подсетим на пример Бонхефера, који се у тим кризним тренуцима није показао као нетрезвен и неодговоран хришћанин.
Дитрих Бонхефер је, наиме, позвао човека (а не, дакле, Бога) на одговорност. Штавише, отишао је и корак даље. У једном од сачуваних писама (16.7.1944) из затвора навео је да данашњи човек, имајући у виду дотадашња кретања како у теорији (философија, право, политика, наука, итд) тако и у историјским збивањима, мора да живи са претпоставком да Бог не постоји: „Ми не можемо бити поштени а да не спознамо да морамо живети у свету – esti Deus non daretur.“ Kонсеквенца његовог становишта није принцип – „ако Бога нема све је дозвољено“ и стога сам слободан да чиним шта год ми је воља, већ управо супротно: ако Бога нема сва одговорност је на мени.
Оно што је неопходно нагласити јесте да се, по Бонхеферовом уверењу, поменута спознаја догађа управо пред Богом. Штавише, он сматра да нас „сам Бог приморава на ту спознају. Тако нас наша зрелост води до истинске спознаје нашег положаја пред Богом. Бог нам даје до знања да морамо живети као они који кроз живот пролазе без Бога. Бог који је с нама јесте Бог који нас напушта (Мк. 15, 34)! (…) Пред Богом и са Богом ми живимо без Бога.“ Јер је наш Бог Онај који је „допустио да га потисну из света на крст“, Бог који је „немоћан и слаб у свету“. Мада, позвајући се на Мт. 8, 17 [„Он немоћи наше узе и болести понесе“] где је, како каже, „сасвим јасно да Христос не помаже снагом своје свемоћи, него снагом своје слабости, своје патње“, Бонхефер закључује да је „он управо на тај начин и једино тако међу нама и помаже нам“.
У томе овај савремени богослов види суштинску разлику између хришћанства и свих других религија. Док је у осталим религијама човек упућен на Божију свемоћ у свету, Свето Писмо упућује човека на Божију немоћ и патњу – „само Бог који трпи може помоћи“. То би значило да хришћански Бог није неки равнодушни трансцендентни Апсолут који одређује судбину света, већ Онај који је одговоран за историју и стога у њу улази, и учествује у агонији људи, пати, трпи… судбина његове творевине постаје и његова судбина.
Бог, дакле, не улази у свет као тиранин, нити уопште користи своју „свемоћ“ за разрешeње кризе изазване прародитељским грехом, јер би тако нарушио слободу људи; зато је интервенисао као (Бого)човек. Сва одговорност је на човеку и управо зато га он не искупљује као моћни господар, не преузима одговорност за његове егзистенцијалне промашаје као Бог, већ то чини као један од нас.
И Берђајев је, попут Бонхефера, неколико деценија пре него што је потоњи саставио поменуто писмо, говорио да живот савременог човека подразумева богоостављеност, одн. подразумева чињеницу да је сва одговорност управо на њему. Берђајев је сматрао да савремени човек мора да се окрене себи и унутар себе пронађе оно што очекује да ће добити „од споља“.
У својој чувеној књизи Смисао стваралаштва (1916) Николај Александрович (готово пророчки) наводи: „У животу човечанства долазе времена када оно мора само себи помоћи, поставши свесно да недостатак трансцендентне помоћи није беспомоћност, јер ће бескрајну иманентну помоћ човек пронаћи у самом себи, ако се усуди да у себи стваралачким чином открије све снаге Бога и света, истинског света, слободног од света привида.“ Потребно је, дакле, да човек у себи открије Бога…
Сазнање да је човек одговорно биће почиње, дакле, радном хипотезом да Бога нема и да смо сами одговорни за све што чинимо, а завршава се открићем Бога у себи и подизањем одговорности на највиши ниво. Тада се све чини са пуном свешћу да је Бог са нама, да је „Емануил“, и да је саучесник у свему ономе што чинимо.
Иван Иљин је сматрао да је „одговорност човека у крајњој линији увек одговорност пред Богом“. Међутим, човек је одговоран не само пред него и за Бога, јер је управо он изабран од њега да управља светом, који (и човек и свет) постоје управо зато што их он, упркос свему, жели; све створено постоји као отеловљење љубави Божије, а човеку је (као слободном и умном бићу) дарована нарочита улога која подразумева одговорност за сву творевину, али и за творца. Јер је он тај који је делегиран да управља његовим делом. Никодим Агиорит је, ако ме сећање не вара, говорио да је највећа трагедија греха управо у томе што се и Бог, као онај ко одржава грешника у животу док он чини грех, увучен у зло.
3. Добровољни талац
Бити хришћанин значи бити одговоран. А у хришћанству се, поред одговорности за себе, инсистира и на одговорности за друге, па чак, као што је општепознато, и ако се ради о непријатељима. Одговорност за себе нужно подразумева и одговорност за ближњег. Човек, дакле, није само одговоран пред другим него и за другог.
Како бити одговоран за другога? Тако што ћемо покушати да га безусловном љубављу интегришемо у заједницу љубави. Аутентична љубав је жртвена. Она подразумева и веру у Љубавника и наду да наша и његова жртвена љубав може да преобрази другог и учини га делом заједнице у којој његова слобода неће угрожавати слободу других (Овај радикални антрополошки оптимизам је сама срж јеванђељског наука, одн. сваки облик антрополошког песимизма није ништа друго до јеретичко учење о човеку).
Многи верују да је Бог на небу. Међутим, он није на „небу” већ је у љубавном односу. А љубавни однос пак подразумева потчињавање своје слободе слободи вољеног, тачније – вољених. Однос ја–ти за хришћане није прихватљив. Истинска љубав је могућа само у заједници, а као што знамо, дуал није множина. Потребан је увек и трећи (тј. Трећи)… Волим те ако ме волиш је, наравно, интересна љубав, а аутентични однос је ослобођен интереса, у њему нема уцене – волим те упркос свему. Трећи је гаранција аутентичности…
Љубав одговорног човека је, дакле, неинтересна. Он је добровољни талац ближњег. Левинас је говорио да је бити-талац-другог „сирово, страшно име за љубав“. И био је у праву. О неинтересној љубави је говорио и Ап. Павле, то је она љубав која „не тражи своје“ (1. Кор. 13, 5).
„Изван заједнице нема одговорности“ – рече ми једном приликом проф. Шијаковић. Повлачење из заједнице, тј. покушај самоизолација је бунт против аутентичне одговорности. Човек је „осуђен” на заједничарење, из заједнице је немогуће побећи, ван заједнице је немогуће живети. Питање је само какву заједницу људи желе да образују. У начелу, то могу бити заједница одговорних личности (тј. кинонија љубави) или заједница неодговорних индивидуа (тј. скупина насилника и паразита).
Сетимо се, на крају, и генијалног берђајевљевског обрта којим се надилази морална свест. По његовим речима: „Морална свест је почела од Божијег питања Каину: ’Где ти је брат Авељ?’. А она ће се завршити другим Божијим питањем: ’Авеље, где је твој брат Каин?’.“ То друго питање се непрестано поставља сваком хришћанину у свим временима. Они хришћани који то питање не чују или не желе да га чују у великом су проблему, а њихови ближњи у још већем. Сликовитије говорећи, они су темпиране бомбе и само је питање тренутка када ће их неко/нешто активирати, тј. када ће се претворити у Каина.
Хришћанин је Антикаин. Онај ко није само номинални хришћанин себе третира као чувара брата свог, какав год да је он. Ако успемо у томе да будемо одговорни и за себе и за другога, да будемо талац тј. чувар ближњег, крајњи исход ће бити негирање на почетку текста поменутих принципа (антагонизам и индиферентност) који данас одређују међуљудске односе, и тада ће егзистенција у овом свету бити оно што треба да буде – ход ка Царству Божијем. Односно, заједница коју овде образујемо биће налик оној будућој, биће кинонија љубави а не скупина насилника и паразита.
Да ли је формирање једне такве заједнице одговорних личности уопште могуће hic et nunc или је то само још једна патетична утопија? Јован Златоусти је веровао да незнабожаца не би ни било када бисмо ми били истински хришћани. И ја у то, упркос свему, верујем, стога је јасно како бих одговорио на ово питање.