Борис Арцибашеф, Т. С. Елиот (илустрација за насловну страну магазина ”Time”), 6. март 1950.
Филозофија је тешка уколико не извежбамо ум за њу; потпуно уважавање поезије тешко је онима који нису годинама пажљиво увежбавали свој сензибилитет. Али молитвено читање најтеже је од свега, јер захтева примену, не само ума, не само сензибилитета, већ и целог бића. (Т. С. Елиот)
Било би занимљиво истражити рецепцију дела европских књижевника, превођених у српској књижевности током периода самоуправног социјализма, чија су дела била блиска хришћанском поимању света, односно која су имала хришћанску мотивацију. Аутори таквих књига, када се говори о високој књижевности, своје хришћанско усмерење никада не би експлицитно наметали, али би се оно могло препознати као замајац и/или циљ њиховог књижевног остварења. Југословенски предговори/уводи у таква дела, аутора као што су на пример Грејем Грин, Ивлин Во, па и Т. С. Елиот и др., често су обиловали изоколним или сасвим опозитним тумачењима у којима је хришћанство бивало замагљено, затамљено, преусмерено, симболички запостављено или напросто игнорисано. На такав начин проф. Вида Марковић у чланку о Г. Грину тумачи његово прихватање католичанства као решење за бег од стварности која је оптерећена „горућим друштвено-политичким проблемима“, те она, стога, Гринову личност потенцијално обележава као неуротичну.[1]
Након што је Србија поново задобила простор веће идеолошке слободе ови аутори, и аутори слични њима, могу се надати афирмативнијој будућности, која ће да осветли њихове религијске назоре, под условом да, бивајући римокатолици или протестанти, не буду тумачени из перспектива искључивости. Редак изузетак афирмације, код оваквих стваралаца, данас препознајемо у лику Г. К. Честертона, чије је католичанство у једном смислу и реакција на протестантски карактер Англиканске цркве и чији је књижевни рад апологетског карактера.
Када говоримо о Т. С. Елиоту, важно је приметити шта његови критичари и преводиоци Иван В. Лалић, Светозар Бркић, Јован Христић и други, од којих су неки били афирмисани уметници, говоре о Елиотовом духовном аспекту, централном аспекту најважнијих Елиотових дела, те о њему као религиозном песнику. Песник и ерудита Т. С. Елиот, за кога многи с правом тврде да обитава у самом врху светске поезије, увео је модернизам у тада окошталу британску поезију, чије је викторијанско, као и едвардијанско наслеђе, сезало до у двадесети век. Поезија Т. С. Елиота, по духу и вештини, већ објављивањем Љубавне песме Џ. Алфреда Пруфрока, постаје сасвим нова (до оспоравања). Форма његове поезије је модернистичка, посебно због коришћења митских слика које доводи у везу са индивидуализованим искуством савременог човека. Али по универзалности људских мотива, она је и даље општа, њени мотиви су вечни и крећу се по линији вечите људске муке, заблуделости духа и плоти људи у модерном Декаполису, препуном несреће и усамљености. Елиот нам, не мало пута, указује на начине како се те муке могу ублажити, начине како се човек-путник може поставити према путовању свог живота. Тада Елиот постаје учитељ. Међутим, ако покушамо да га одредимо и мистиком, он нам одговара: „Мистик је целодневни посао, ја сам само песник“.[2] Ипак, у некој прилици Елиот остаје довољно комуникативан да не негира значај медија којим нам се обраћа: „Највероватније је језик поезије онај који је најспособнији за саопштавање мудрости“.[3]
У поеми Четири квартета, коју су код нас превели Светозар Бркић и Иван В. Лалић, Т. С. Елиот упућује на Дантеа, Св. Јована од Крста, на Багавад-гиту. Велики део Елиотовог текста може да се посматра и као хипертекст који упућује на стара и хетерогена учења која су, ипак, сва имала исти циљ: усмеравање бића према стању контемплативности, достизање смирења и буђење љубави према Господу.
С. Бркић у поговору Пусте земље пише да је песник имао богато искуство стеченом широким образовањем и путовањима, те да је уводио новине у поезију, реконструисао наслеђе традиције, створио слојевитост као главну одлику модернизма. Елиотову мистичну, па и религиозну појаву препознајемо у констатацији да је „песник кренуо да истражује мистерију времена, пролазности и непролазности“.
Да ли, „у име читаве једне цивилизације и њене драме“ Т. С. Елиот изражава значај евхаристијског сабрања кроз ове стихове?:
Пиће нам капи крви само,
Храна нам месо што крвари:
Па ипак радо помишљамо
Да смо од здраве плоти, чврсте твари –
И овај Петак зовемо великим, мимо тих ствари.
(Четири квартета, Ист Коукер IV)
Иако И. В. Лалић успешно преводи Четири квартета, видимо да у коментарима заобилази христолики карактер овог дела, иако се у поеми слике, једна за другом, нижу. Слике Христа као Пантократора, Пресвете Богородице, којој Елиот испевава читаву молитву за путнике и бродоломнике (таквим би се сви могли сматрати јер се у животу бродоломи дешавају и на сувом).
Госпо чије светилиште стоји на рту,
Моли за све оне на бродовима, оне
Чији посао има неке везе с рибoм, и
Оне који се баве сваком врстом законитог саобраћаја
И оне који их воде.
Понови молитву и за оне
Жене које видеше своје синове ил мужеве
Како полазе, а нису се вратили.
Figlia del tuo figlio,
Царице небеска.
Моли и за оне који беху на бродовима, и
Окончаше путовање на песку, међу уснама мора
Или у тамном грлу које их неће избацити
Или ма где, где их не може досећи звук морског звона,
Непрестано вечерње.
И други критичари радије су се опредељивали према филозофском и интелектуалном у Елиотовом песништву, него према оном религијском. Један од првих текстова о Елиоту, из 1956. године, који је Владимир Петрић објавио у часопису Књижевност Елиотову религиозност подводи под филозофски кров, намећући јој идеализам који је ослобођен мистике. Тако овај Елиотов критичар доводи интелектуализам у супротан однос с мистицизмом, па грубо закључује да у Елиоту нема мистицизма, јер је мистицизам, заједно с опсенарством и спекулацијом језуитизма, део католичког учења.[4] У односу према оваквом тумачењу Елиотове поезије требало би имати у виду да је Т. С. Елиот припадник англиканске цркве, али и англо-католик[5].
Јован Христић, преводилац поеме Пуста Земља, у часопису Летопис Матице српске, пише о техничким аспектима Елиотовог опуса, и о важности напомена у сложеној Елиотовој поезији. Наредне године, у истом часопису, оглашава се есејем о Елиотовом схватању традиције.
Душан Пухало, који је писао о Елиоту, опредељује се за Елиотов хуманизам, али га види као „замућеног“, те сматра да је његова критика хуманости негативна. У највећој поетској синтези Четири квартета, по Пухалу, као разлог за жалост, Елиот се определио за идеологију која значи смрт.[6]
Суочавања с уметниковим религиозним осећањем, као и следственом поетском обрадом, код одређених људи, из различитих разлога, побуђују скепсу или отпор. Тако је и Елиотов пријатељ Езра Паунд, у кореспонденцији, када је Елиот био примљен у Англиканску цркву као њен активни припадник, ову конфирмацију опевао каустичним куплетом:
In any case, let us lament the psychosis
Of all those who abandon the Muses for Moses.[7]
У писму Вилијаму Форсу Стеду (William Force Stead) Елиот помиње своју намеру и дуго неговану жељу да истражи начине списатељског рада „између уобичајених тема поезије и побожног стиха“.[8] Поема Четири квартета истовремено је и поезија у прози и поезија у стиху. Она је дуго ходочашће кроз живот, откривење религијског искуства али и медитативни путопис, који чулно и опажајно ставља у контекст и службу љубави, и то хришћанске љубави и њеног крајњег циља.
Други аспект о којем бисмо писали може се тицати евентуалне рецепције Елиотовог стваралаштва. Претпостављена критика одређених елемената његовог песничког поступка, коришћених слика и симболизма, могла би бити занимљива зато што би у великој мери могла бити негативна. Говоримо о Елиотовом коришћењу индијског учења о јоги (карма-јоги и бхакти-јоги)[9] у поеми Четири квартета. Елиот, при изградњи песничких слика, користи јогу као дисциплину за осветљавање духовног пута и предлаже неке од древних техника.
Читамо на разним порталима, слушамо на одређеним предавањима да је јога неспојива с православљем. Таква тумачења, верујемо добронамерна, полазе од идеја противних религијском синкретизму, те узимају у обзир наше скоро потпуно непознавање те далекоисточне религијске традиције, а тиме указују и на опасност од несмотреног залажења у непознати свет. Узмемо ли у обзир преовлађујуће ставове о неспојивости православља с јогом, морали бисмо да се запитамо како прихватити и тумачити хришћанског уметника чији песнички метод укључује и такве песничко-филозофске претпоставке.
Експлицитну хришћанску симболику и реторику И. В. Лалић можда приписује моделу по коме се граде дубље слике, чији је центар метафизички хуманизам. Можда Елиотово помињање бога Кришне можемо видети онако као што Лалић види Елиотову религиозну сценографију, као технички изведено тело текста, као вешту кулису и симболизам. Тада бисмо могли грешити, јер не говоримо о ономе што је смисао, вера и централна тачка у мотивацији Елиотове поезије, исказаној у поменутој лабудовој поеми Четири квартета.
Занимљиво је да у трећем квартету Драј Салвејџиз, одмах након Кришне и његовог учења о немотивисаном деловању као прототипу за духовно деловање, Елиот испева поменуту молитву Богородици. У приватним изјавама Елиот је тврдио да му хиндуизам никако није био животно опредељење. Он је на Оксфорду похађао предавања о хиндуизму и изучавао индијске језике, али је као верујући хришћанин био укључен у религиозни живот. То га ипак није спречевало да употребљава учење јоге као духовну, њему страну религијску традицију, опробану у свакодневном религиозном искуству стотинама година у самој Индији.
Метода религијског синкретизма коришћена у Елиотовој поезији може да буде разумљивија упознавањем с учењем Рејмона Паникара (Raimon Panikkar), католичког свештеника, који је посветио већи део живота проучавању међурелигијског дијалога и изградњи добрих међурелигијских односа.
Паникар је због личне породичне традиције, у којој су се сретали Далеки Исток и хришћански Запад, био инспирисан да тражи могућности за дијалог између различитих вера и култура. Мајка му је била католкиња а отац Индијац. Паникар је постао католички свештеник, који је у Индији покушавао да оснажи дијалог између католика, којима је припадао, и хиндуса којима је такође припадао по породичној традицији. У одређивању и дефинисању категорија рубни феномени уносе пометњу, те нас тиме терају на дубље промишљање и другачије сагледавање постављених проблема.
Након одласка у Индију, у којој ће изучавати религију и филозофију, Паникар је остао упамћен по изјави: „Отишао сам у Индију као хришћанин, тамо сам постао хиндус, вратио сам се као будиста, опет, ни у једном тренутку не престајући да будем хришћанин“. Наиме, Паникар је тумачио међурелигијски дијалог као један од више постојећих типова дијалога. По њему, ту је и еклектичко-синкретички дијалог, који би био врста разговора у којем саговорник некритички усваја религијске елементе њему стране религије, док ће у дијалектичком дијалогусваки од саговорника бити искључиво заступник својег религиозног става и заступаће своју традицију и веру. Средину између та два, можемо рећи опозитна комуникацијска модела, Паникар је назвао дијалошки дијалог. У таквом заједничком разговору тежња ће бити усмерена према дубљем и искреном разумевању другог, са темељном претпоставком да без познавања другог (и другачијег), особа која је предана духовном путу, не може да упозна ни себе самог. Паникар такав разговор види као „религиозно сусретање у вери, нади и љубави“.[10]
Елиотова вера била је оснаживана интуитицијом којој је давао предност, а интуиција не може цветати без искрености. Тако његов филозофски став може да се тумачи и као веровање да кад упознамо другог, упознајемо и себе. Ипак, он остаје на свом хришћанском полазишту и није универзалиста. Религијско уздизање, по Т. С. Елиоту, мора полазити из тачке одређене религијске припадности или барем одређене филозофије. И само у односу према религијској догми и доктрини, друга вера или духовни увид добијају значај те евентуално откривају дубље значење.[11]
Изграђивање идентитета на негацији туђег религијског искуства клизав је пут самоспознавања, јер је негација често поступак који издваја човека, усамљује га, нарочито у оној мери у којој су његова уверења нетачна, непроверена или подложна предрасудама. Изградња идентитета, у Елиотовом случају идентитета његове хришћанске поезије, лежи у афирмацији. Афирмација ништа не одбацује. Она у крајњем случају укључује све оно што у процесу преиспитивања човеку може да осветли пут, појасни сложене животне процесе, олакша свакодневне животне муке. У том смислу Т. С. Елиот постаје учитељ с хришћанским срцем.
И, да закључимо строфом из Литл Гидинга (I), последњим Елиотовим квартетом:
Нисте ви овде да проверавате,
Поучите се, задовољите радозналост
Или поднесете извештај. Ви сте овде да клечите
Где молитва је на снази. А молитва је нешто више
Него извесни ред речи, свесно бављење
молитвеног ума, ил звук гласа што моли.[12]
[1] Marković, Vida, „Gream Grin“, Savremenik год. VIII, бр. 15, јан–јун 1963, стр. 126.
[2] Murray, Paul, T. S. Eliot and Mysticism: The Secret History of Four Quartets. London: Macmillan, 1991, str. 1.
[3] T. S. Eliot, On Poetry and Poets. New York: Farrar, Straus and Cudahy, 1957, стр. 264.
[4] Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot: pesnik, dramatičar, filozof“, Književnost, 1956, год. XI, књ. XXIII, бр. 11–12, стр. 393–425.
[5]Англокатолицизам наглашава католичко наслеђе англиканске цркве као и њену католичку природу. Настао је крајем 19. века у англиканској цркви током тзв. католичког препорода, када је нагласак стављан на служење мисе у духу и наслеђу римокатоличког обреда.
[6] Puhalo, Dušan, „Pesnik velikih fragmenata“, Savremenik, 1960, год. VI, књ. XI, бр. 6, стр. 614–631.
[7] Kramer, Kenneth, Redeeming time. Lanham, MD : Cowley Publications, 2007, стр. 4.
[8] Ibid.
[9] Карма, која у ведском смислу означава „пут деловања“, у својој јогичкој пракси учи да је најбоље деловање с духовним циљем у коме особа није везана за резултате дела већ их чини као своју дужност. Бхакти-јога проповеда предавање Господу кроз несебично деловање у љубави.
[10] Panikkar, Raimundo, The Intrareligious Dialogue, New York: Paulist, 1978, стр. 35.
[11] У уводу у антологију религијских текстова из класичних традиција под насловом Мисли за медитацију Т. С. Елиот препознаје широкираспон приступа у различитим религијским традицијама, те примећује да, иако су азијски свети списи често у хришћанском свету виђеникао окултни, самим тим и неистинити, главни задатак је увидети „колико често верници религија и цивилизација удаљени једни од другихговоре исто“. И када Елиот назначава „исто“ он то не сматра као доктринарну или теолошку конструкцију, већ много суштинскије, као зреликонтемплативни став, који је жила куцавица свих религија. Парафразирано по Kramer, Kenneth, Redeeming time. Lanham, MD : Cowley Publications, 2007, стр. 183.
[12] Превод Ивана В. Лалића, с незнатном редакцијом аутора чланка.