Жорж де Латур, Св. Јероним
Изгибе мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и ја ћу заборавити синове твоје. (Ос 4, 6)
Хришћанство је живи и пулсирајући организам духа, оно је свепрожимајућа сила која обликује човекову мисао, његову осећајност и његово деловање. Од свог настанка до данашњег дана, хришћанство је истовремено и историјска чињеница и надисторијска тајна, укорењена у Христовом Откровењу, али и у искуству сваког појединца који му се свесрдно предаје.
Темељ хришћанске мисли јесте љубав. Не она сентиментална и пролазна, већ љубав која је логосна, онтолошка и вечна. Таква љубав није тек пука емоција, већ стваралачки принцип који обликује свет у његовој пуноћи. Када је Христос рекао: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13, 35), он је показао да хришћански начин постојања није само у прихватању вере као скупа догми, већ у живљењу вере као начина постојања.
Али како волети Христа ако га не разумемо? Како га прихватити као истинитог ако наш ум није способан да Га препозна? Вера није слепо предавање нечему што не познајемо, већ динамичан процес преображаја у којем интелект игра кључну улогу. Христос није позвао човека да одустане од ума, већ да га прочисти, усмери и уздигне. Само кроз промишљање, кроз трагање за смислом, кроз богословску радозналост и филозофску озбиљност, човек може доћи до истинске вере.
Вера без разумевања постаје пука емотивна зависност, тренутни занос који лако ишчезава. Прави однос с Богом захтева напор, захтева суочавање са сумњама, са питањима, са изазовима које поставља и срце и разум. Није случајно што је велики Блажени Августин рекао: „Разумем да бих веровао, верујем да бих разумео.“ Љубав према Христу расте заједно са разумевањем Његовог бића, са схватањем Његове логике, са продубљивањем односа према Њему као апсолутној Истини.
Поверење у Бога не гради се пуким прихватањем ауторитета, већ искуством истине, а истина се препознаје када јој ум и срце заједно кличу. Зато је хришћанство увек било и остало религија логосног, мисаоног трагања. Богословље је откривање духовне географије света у којем Логос прожима све. Ако Бог јесте Истина, онда не може бити страха од питања, од сумње, од трагања. „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест.“ (Мт 22, 37-38).
Хришћанство није позив на слепу послушност, већ на освајање унутрашње слободе кроз сусрет с Христом – Истином која ослобађа. Оно што Црква треба да гаји није дух пасивности, већ дух храброг промишљања, који води до оне љубави која не само да осећа, већ и зна, која не само да прихвата, већ и разуме. Јер тек када разумемо, можемо истински волети.
Данас, када се свет клати између духовне исцрпљености и тежње ка новом небу, хришћанство и даље стоји као светионик на узбурканом мору, где човек остаје исти у својим темељним трагањима, било да је у првом или двадесет првом веку. Глад за смислом, за истином и за љубављу никада не престаје. Хришћанство, кроз своје богословље, уметност, мистику и етику, пружа одговоре на та питања, али не кроз наметање, већ кроз позив на унутрашњу промену, на метаноју.
Можда је управо у том непрестаном позиву на преображење његова највећа снага. Не постоји статично хришћанство, оно које је закључано у књигама и формулацијама. Постоји само оно живо, оно које изнова васкрсава у срцима и умовима, оно које прожима биће и мења свет. А то је увек био и остао његов суштински позив, не на просто веровање, већ на промену живота, на улазак у простор светлости и љубави која не познаје крај.
