Свето, традиција, мишљење

Први стих шесте главе Лукиног Јеванђеља, макар у неким до данас сачуваним рукописима, између осталог, садржи и једну (за нас данас) крајње интересантну синтагму. Њу нећете наћи у оном (условно речено) стандардном тексту, а исто важи и за бројне, данас често прештампаване, савремене преводе Новог Завета. И ту она, напросто, изостаје. Нема је. Ипак, поменута синтагма – ако је веровати Несле-Аландовом критичком издању Новог Завета – имамо ли у виду релативно разгранат контекст новозаветне традиције, постоји, сачувана у извесном броју рукописа.

Конкретно, у питању је израз: σαββάτον δευτερὀπρωτον. Буквално, то би значило: субота-друго-прва. Чудна кованица, чак и на грчком она делује необично. Загонетно. Збуњујуће. Донекле, чак, можда и неприродно, артифицијелно. Језички натегнуто. Упадљиво. Целој ствари, наравно, чудили су се многи пре нас. Ствар је таква да то уопште и не чуди. Својевремено, зачудио се и нико други до Блажени Јероним. Дакле, уз Августина, један од вероватно највећих (ако не и највећи) интелектуалаца западног хришћанства. Сјајан филолог, ерудита, мислилац, несумњиво – истанчан ум. Човек књиге, интелектуалац од формата. И управо је он, Јероним, Блажени Јероним, био један од првих – или, бар за њега о свему томе имамо поуздано писано сведочанство – који су се, сасвим експлицитно, без икаквог прикривања, спотакли на поменуту новозаветну синтагму. О томе постоји директно сведочанство, сведочанство које потиче из пера Јеронима самог. Но, то је тек само почетак…

Ствар је логична. И дан-данас лако ју је реконструисати. Готово сама од себе, пред нашим очима прича се развија. Вероватно је, док је по ко зна који пут (онако филолошки стрпљиво) читао и ишчитавао текст Новог Завета, Јероним напросто застао. И – није разумео.

Јероним је, за разлику од нас данас, или је бар он сам (мање или више основано) поверовао да је тако, имао кога да пита. И питао је… Кога? Св. Григорија Богослова. Значи, ни мање ни више него једног од највећих теолога (али, при том, наравно, никако не и само теолога, већ исто тако и песника) Источне (Православне) Цркве. Човека који је, пре свега, због своје ретке способности да јасно и језгровито мисли о најсложенијим чињеницама хришћанске теологије (неко ће рећи традиције), завредео назив Богослов. Теолог. Св. Максим Исповедник називао га је великим учитељем, много тога важнога написао је управо тумачећи његова дела. Бројни писци, кроз дуге векове, писали су (мање или више екстензивна) тумачења Григоријевих списа, његових беседа, чак његове поезије. Поменућу само Илију Критског, Псела и Никифора Калиста Ксантопула… Ваља подсетити, у православној традицији само су тројица добили ту част да уз своје име добију и оно – богослов. Један од њих је Св. Јован Богослов, други Св. Симеон Нови Богослов, а трећи је, заправо, човек којем је Јероним поставио питање. Значи, Св. Григорије Богослов, или Григорије из Назијанза.

Но, вратимо се причи. У једном од својих писама – реч је о посланици сачуваној под бројем 52 – Јероним описује дијалог са Св. Григоријем, своју недоумицу и ситуацију у коју га је, својим одговором, Григорије довео. Слика која се пред нашим очима постепено, корак по корак, изоштрава, готово да је парадигматска. Јеронимово питање знамо. То је био први корак, почетак приче. Важан је, међутим, и други корак – одговор. Да не дужим, Григоријев одговор (парафразираћу га) био је следећи: нећу ти одговорити сад, одговорићу ти касније, у цркви. Одговорићу ти пред свима, пред окупљеним народом, одговорићу ти током службе. Сви ће ме слушати, држаћу проповед. Управо тада, између осталог, говорићу и о оном σαββάτον δευτερὀπρωτον… Буди ту. Слушај. Одговорићу ти када ми сви буду аплаудирали. Ти ћеш, хтео-не хтео, тада, бити приморан да схватиш оно што сада не схваташ. Или, још боље, осетићеш оно што сада не осећаш. Сама ће те ситуација, хтео-не хтео, суочити са оним што ти сада измиче. Јер, будеш ли ти једини ћутао (односно, будеш ли се, својим понашањем, издвајао од осталог народа окупљеног у цркви), не будеш ли и сам са осталима аплаудирао, одскакаћеш од већине, штавише – испашћеш будала. Осећаћеш се као будала… А то, сложићемо се, није лако поднети.

Оштре речи, тешке речи. Не би ме чудило да неко у њима осети саблазан. Провокацију. Жаоку. На страну питање историјске веродостојности Јеронимовог сведочанства. Никада, заправо, нећемо сазнати да ли се поменути дијалог између Јеронима и Св. Григорија икада догодио. Имамо ли овде уопште посла са историјским фактима, или с Јеронимовом маштом? Битније је нешто сасвим друго. О томе желим да говорим. Пред нама је текст. Јеронимов текст. То је сасвим неспорно. Не било какав текст. Важан текст. Текст посвећен (на први поглед само анегдотском) осликавању ситуације разумевања, разумевања текста – светог текста. Текста традиције. Јеванђеља. Форма казивања је анегдотска, садржај је такав да дубоко задире у саму срж херменеутичке проблематике. Све се врти око једног питања, Јеронимовог питања – питања како разумети текст. Оно σαββάτον δευτερὀπρωτον. И још нешто. Ван сваке сумње, Јероним нам нуди причу. Нешто што би требало да изгледа као сведочанство. Нуди нам причу о себи. Исповест. Причу која истовремено може бити и прича о нама. Питање је само у којој смо мери тога свесни. Нама данас, у односу на Јеронима онда, тешко да је (писана или неписана) хришћанска традиција – догматика, али никако не и само догматика – реално ближа, јаснија, недвосмисленија. Поента, међутим, није у томе, које је време декадентније од којег времена. Много је важије нешто сасвим друго. Сви ми, из дана у дан, бивамо суочавани са различитим текстовима. У томе је цела ствар. Семиотика је усуд сваке цивилизације, сваке културе. Сваке традиције. Где је семиотика, ту је читање. Неминовност читања. Прича о Јерониму лако може бити и прича о нама. Сви смо ми читаоци. Сви се ми, на овај или на онај начин, кроз живот (између осталог) бавимо настојањима да разумемо (ишчитамо) говор (говорење и писање) оних пре нас, старих, отаца. Традиције.

То би, дакле, био заплет. Перипетија која је, пре свега, херменеутичка. Тиче се самог темеља наше херменеутичке (животне) ситуације. У првом плану је смисао, значење. Постоји питање, питање смисла текста. Нејасноћа у тексту. Постоји проблем – Јеронимов проблем, али, истовремено, и проблем који није само Јеронимов – како изаћи на крај са искуством непрозирности текста. Традиције. Говора традиције. При том, оно најважније уопште није шта је сам смисао, шта је решење загонетке оног σαββάτον δευτερὀπρωτον. Не, важније је како се односити спрам ситуације очигледног помањкања извесности у тексту. У ономе што се, оквирно говорећи, назива традицијом, предањем. Тежиште је на конкретним ситуацијама, не на апстрактној когницији. Пођимо редом. Главни елементи приче јасно се осликавају. Пре свега, ту је Јероним (збуњени читалац, онај неко који нешто битно у тексту, светом тексту, не разуме). Наравно, ту је сам текст (свети Текст, светом традицијом загарантовани свети Текст). И, напокон, ту је Св. Григорије (неспорни ауторитет, зналац, велики учитељ, онај коме питање бива упућено), те народ. Верујући народ – Црква. Група. При том, сама епистоларна фабулација Јеронимовог дискурса поприма једну сасвим нескривену форму драмског израза. Цела ствар далеко од тога да је статична. Напротив. Битан је догађај, ситуација, заплет и њен расплет.

Најкраће речено: немогућа је традиција in abstracto. Осуђени смо на тумачење. На херменеутику. Пре или касније, увек нас чека неко σαββάτον δευτερὀπρωτον. Нека дисторзија у језику, исклизнуће у говору. Апорија. Дакле, оно нешто на шта ће се наше читање (читање текста, читање, односно разумевање, традиције) спотаћи. И тада почиње авантура, велика авантура тумачења. Жива игра испреплетаних процеса асимилације и акомодације, дакле тумачења, субјекта суоченог са текстом.

После свега, дирљиво данас звуче Шлајермахерове речи, записане негде 1805: свако дете до значења речи долази посредством тумачења, херменеутике. Ако је језик основно ткиво симболичког система сваке замисливе друштвене размене, самим тим и традиције, херменеутика се намеће управо као неминовност живота. Не као ствар пуке академске знатижеље. У питању је много дубља – усуђујем се рећи, суштинска – одредница ситуације самосвесног субјекта. Субјекта у настајању. Субјекта чије се биће, по природи ствари, лоцира у равни тројног пресецања, штавише преплитања, оног прошлог, билости, актуалитета, тј. презента, те оног надолазећег, футура. Записана или незаписана, текстура традиције – само условно речено, овде је можемо одредити у смислу оног дијахронијског – зависно од случаја, у мањој или у већој мери, захвата све три поменуте екстазе времена. Управо зато, не можемо је сматрати просто монолитном. Статичном. Ако хоћете – непромењивом. Ништа није даље од истине. Могући је смисао сваког евентуалног σαββάτον δευτερὀπρωτον, пре свега, конфигурација. Нешто по себи сложено, отворено. Кон-фигурисано. Прустовски речено: конфигурација ствари није сводљива на слику њене природе, истовремено она је и реч њене судбине и траг њене историје. Дакле, тока. Догађања. Где је догађање, ту је и нека ситуација. Отвореност ситуације. Неизвесност. Слобода. Контингенција. Одсуство потпуне детерминисаности смисла.

Стога само тумачење, између осталог – по себи се намеће као закључак – подразумева искушавање различитих нивоа степена слободе и то, пре свега, у односу на сам тумачени текст. Писмо. А опет, где је слобода – где ствари нису јасно и унапред дате, да не кажем задате – ту је и поменута неизвесност. Неизвесност као искуство – или, још боље, као стање, као ситуација – битно одређено презентом. Нелагодним презентом. Увек нечијим презентом. Јеронимовим презентом, или нашим презентом. Актуалитетом. Актуалитетом који је тешко поднети, а који, опет, некако треба поднети.

Беспредметно је веровати у нешто попут традиције по себи. У неку њену, ако могу тако да кажем, вишу (апсолутно неспорну, саморазумљиву) идеациону материјалност. Квидитет. Претпоставка о безусловној трансценденцији (да не кажем трансцендентности) традиције опасна је варка којом неодговорни субјект, збуњен и престрављен сопственим актуалитетом, себе самог безочно вара. Тако схваћена метафизика извесности варљиво препокрива, маскира, базично неразрешено (персекутивно) стање и осећање онтолошки неумитне несигурности. За живот је потребно много више од, условно речено, чистих идеја. Сама оностраност – била она смештена у сферу билости, тј. прошлости, или у поље есхатолошких ишчекивања – никако не може бити довољна. Другачије речено, вера у могућу апсолутну рецептивност епистемичког субјекта традиције – вера у то да је истина готов производ који напросто треба прогутати – нешто је крајње неосновано. Примамљиво, али празно. Јалово. Чак, опасно.

Погрешно је, у томе је суштина моје тезе, веровати да традицију може чинити тек напросто прошлост, нека апсолутна билост. Метафизички (тобоже) сакрализована дијахронија. Нарцистички непрепозната, колективно стилизована, фантазија. Подједнако је погубан како мртви традиционализам салонских интелектуалаца, тако и онај непросвећених маса. У оба случаја, конкретни реалитет бића, оно у човеку најљудскије, оно у једној култури најплодније, бива жртвовано варљивом сну о извесности, непромењивости, тоталитету. Буде ли тако, животом ће овладати аутистичност. Некомуникативност. Фетишизам. Институционализам. Свака другост бива одстрањена, скотомизована, дух обесмишљен. Поражен. Митоманија је жалосна слика једног у основи болесног, дубоко извитопереног, јаловог, тоталитарног односа спрам сопствене традиције. Прави митоман нити познаје себе, нити оно на шта се тако здушно позива – дакле, сопствену традицију. Његово је слепило последица дубоког мрака кроз који, сасвим несвестан, срља ко зна куд.

Битан елемент традиције – сваке традиције, била она сакрална или профана – чини конкретни актуалитет (управо, дакле, садашњост – неко сада и овде) субјекта традиције. Рецимо, Јеронима… Само по себи, оно σαββάτον δευτερὀπρωτον не значи ништа. Или, бар, не значи много. Текстови нису довољни, потребни су читаоци. Приче нису довољне, потребни су слушаоци. Да би цела ствар попримила свој потпуни смисао, потребно је да неко застане, да се спотакне. А опет, свако је спотицање, сваки је застој у читању и слушању, ствар презента. Нечијег презента. Без тог презента цела ствар губи смисао. Умире. Потребан је актуалитет. Жив човек. Јеронимово сада и овде… Његов презент. Презент који може бити његов или наш, увек нечији. Презент који, међутим, никако није усамљен презент. Нико, па ни Јероним, не живи (а самим тим и не настоји разумевати традицију светог текста) у вакууму. Управо супротно. Ту су увек и други, неизбежни други, Св. Григорије Богослов, Црква… Немогућ је текст без контекста…

Мислећи о традицији – тачније, покушавајући (колико је у нашој моћи) о њој да мислимо – све више клизимо у зону с оне стране сваке замисливе самоочигледности. Асптрактне неспорности. Није свачије читање право читање. Многи су површни, заслепљени, незаинтересовани. Исти текст био је понуђен многима, застао је само Јероним. Ником другом оно σαββάτον δευτερὀπρωτον није засметало. Традиција, напросто, није, нити може бити, нешто што бива (наивно) перципирано. Незамислива је идеја интерпретативне невиности, интактности, субјекта херменеутичког искуства. До гуше он је у тексту. Питање је само да ли је тога свестан или није. Традиција није објективна датост. Традиција није загонетка. Не постоји никаква (условно речено видљива) одгонетка за σαββάτον δευτερὀπρωτον. Јеронимов пут није Едипов. У његовом случају, Писмо нема статус Сфинге. Оно тражено није одгонетка. Никаква ноеза – тј. никаква, тобоже саморазумљива, референца на неко гледање, прогледавање, огледање и угледање – ту не решава ствар.

Логика природе је јасна. Очеви претходе синовима. Текст није природна категорија. Исто важи за традицију уопште. Логика личности, тј. логика симболичког поретка, логика традиције, није логика природе. Оно σαββάτον δευτερὀπρωτον никако не може бити елемент природног поретка ствари. Реч је о нечему сасвим другом. Текст не укида природу, природа не објашњава текст. Попут природе, логика духа има своје путеве. И, напокон, парадокс. Исклизнуће из природног тока ствари. Оштар рез. Без синова нема отаца. Без презента нема билости. Традиције. О футуру нећу ни да говорим. Без Јеронима и Григорија само оно σαββατον δευτεροπρωτον остаје у позадини, немо, нереализовано. Традиција није ствар отаца, традиција је ствар синова. Какви синови, такви и оци. Отуд одговорност, велика одговорност. Одговорност оних који (само на први поглед) примају, одговорност синова, потомака, наследника. Отуд њихова, тако често заборављана, маскирана или скотомизована, одговорност према онима који њима самима (као својим потомцима) предају оно што ови примају. На крају крајева, свако је искушавање дијахронијског у функцији синхроније. Другачије не може бити. Или, бар, не би требало. Потребни су живи људи. Синови. У противном, зло ће се радовати. Живот посустаје. Копни. Урушава се. Мртви царују, смрт влада, пред нашим очима одвија се (болесно некрофилна) деификација предака. Мртвих предака. Жалосних тотема. Актуалитет губи сваки смисао. Ништа се не догађа. Футур постаје тек само жалосно патетична, кастрирана, сенка апсолутизоване (апстрактне) прошлости. Билости. Трпе потомци, у извесном смислу трпе и преци. Ти нарцистички високоидеализовани оци. Традиција није готов производ. Самим тим, немогуће је (без озбиљних последица) бити кљукан традицијом.

Од Св. Григорија очекује се тумачење. Одговор. Одговор који ће бити у функцији разјашњавања. То би, укратко, била логика здравог разума. Логика немишљења. Логика већине. Масе. Ипак, он, Св. Григорије, поступа сасвим другачије. Не разјашњава, збуњује. Конфронтира.

Где је конфронтација, ту је неизвесност. Где је неизвесност, ту је недостатак. Мањак бића. Немост. Смрт. Неизбежност стрепње. Метафизичка паника. Текст није довољан. Увек постоји неко σαββάτον δευτερὀπρωτον. Не само да је немогуће у потпуности овладати симболичким поретком. Ништа мање није немогуће ни њега, тај исти симболички поредак, сасвим саморазумљиво утемељити. Учинити га неспорним. Немогућност овладавања тоталитетом сопствене егзистенције. Исто важи и за Писмо, текст, традицију… Крути догматизам (који, наравно, не мора нужно бити схоластичког типа) и различите форме епигонштине и ауторитарности, болни су показатељи суштинске кризе, ако не чак некрозе, духа. Немогуће је Бога утерати у граматику, немогуће је потчинити га логици, везати га за племе – сопствено племе. Таква, у основи насилна, параноидна, тотализација сопствене једностране слике о себи, о сопственом роду или племену, пре или касније, увек показује своје тоталитарно лице. Крајња етиолошка срж параноидног мишљења открива нам се у форми специфичног лудила тумачења, херменеутичког лудила.

Параноик, попут митомана, попут окорелог традиционалисте у рђавом значењу те речи, макар на први поглед, не одбацује реалност (конкретне факте, историју, чулне датости, свима очигледне елементе симболичке размене). На себи својствен начин, он је прихвата. Прихвата је, неретко бива њом опседнут, али је разумева (тумачи) на себи својствен (болестан) начин. У томе је цео проблем…

Читање није довољно. Нико се није спасао читајући. Читајући или слушајући. Нека, читаоче, твоје читање, упозорава Св. Григорије Синаит, не буде незаситно. Обичајност не помаже. За обесмишљену традицију, јалова је утеха опсесивни ритуализам, присила форме или облигациони ритуализам. Механика опсесивног симулирања трансценденталности.

Важно је запазити суштинско непоклапање саме, есхатолошки битно засноване, вековима развијане, идеје аутентичне обредне праксе (литургије) и већ поменутог опсесивног ритуализма. Карактеристично, сви класични тумачи литургијског обреда (Дионисије Ареопагит, Максим Исповедник, Симеон Солунски, Кавасила) инсистирају на једном суштински нетрадиционалистичком (као што већ рекох – есхатолошком) виђењу поретка и смисла, како космичког тако и литургијског, времена. Занимљиво је поменути да у неким старим новозаветним рукописима уместо оног, свима добро познатог, хлеб наш насушни, стоји – хлеб наш будући. То није мала ствар. За живот је потребно нешто више. Јефтини трикови не помажу. Прошлост не помаже. Хлеб наш будући – то је, свакако, хлеб, али хлеб чија је временитост првенствено одређена оним σαββάτον δευτερὀπρωτον. Или, можемо и тако рећи, никаква прошлост (ма колико она била херојска, богата или битна) не може бити мера том истом σαββάτον δευτερὀπρωτον. Потребно је нешто збиља Друго. Искуство Другости тог Другог. Искуство есхатолошког прекорачења сваке могуће традиције и традиционализма. Свака демагогија има своје границе. Убедљивост празне речи може бити велика, али (срећом) не и бесконачна. Човеку је, да би био човек, потребна светост. Искуство светости. Аутентична светост. Обећање светости. Оно нуминозно. Апсолутна Другост сваке замисливе, самим тим и његове, конкретне егзистенције. Слутња светости, претпоставка, фантазам о светости. Творачки активна уобразиља. Сан. Харизма. А управо је то, светост сама, оно што је најтеже фингирати. Пре или касније, истина избије на видело.

Нема те традиције која је света по себи. Недопустиво је бркати оно што се у теологији именује као предање са традицијом. У питању су сасвим различите ствари. Категорија предања је есхатолошка, категорија традиције је повесна. Људска. У сфери људског херменеутика је неизбежност. Усуд бића. Још једном, битни су потомци. Од њих зависи судбина светости, светости у овом свету. Светости у поретку повести. У историји. Све зависи од њихове снаге, од снаге потомака, да се, самосвесно и одговорно, суоче са неизбежним негативитетом наративне природе завештања њихових отаца. Са дијахронијским контекстом њиховог актуалитета. Прича није есхатолошка категорија. Логика приче је логика попуњавања празнине. Логика ишчекивања. Прича је битна, али прича није све. Постоји и ћутање. Одсуство приче. Одсуство речи. Прича је предложак, никако сама себи циљ. Она је полазиште. Причу треба упознати, треба је прочитати, усвојити, али то није све. Оно што се очекује је двојако. Пре свега, ваља имати око за неко σαββάτον δευτερὀπρωτον. За неку нову могућност, за нешто у самом тексту живо, нереализовано. Истовремено, треба моћи поднети крајње консеквенце Григоријевог одговора Јерониму. Није лако бити сам спрам свих. Није лако не знати, питати се, признати то незнање, ту сопствену запитаност, када сви (тобоже) знају. Китсова реч за то нешто што се очекује од потомака била би – negative capability. Способност, тј. капацитет, за негативитет… За оно негативно, неизвесно. Још увек аморфно, потенцијално. Неизречено. Живо.

Немогуће је вратити се оцима. Нешто друго је битно, не повратак. Битна је будућност. Окренутост ка оном још-увек-не. Митови нису довољни. Фетишизам не помаже. У својој бити он је лажан. Преци нису довољни. Потребни смо и ми, наше искуство, наши животи. Потребно је и мишљење, критичка дистанца. Разумевање. Просвећеност. Делати и стварати, волети – без тога се не може. Стварати – сада и овде. Бити способан за мишљење, за хумор, за здраво духовити отклон у односу на сопствену дијахронију. Уместо повратка оцима, битан је дијалог са оцима. Живот са њима. Конфронтација. Саделатништво са њима, синергија. Расправа са њима. Јединствено прегнуће. Заједничка брига за оно будуће. За заједничку ствар. Оно свима нама тек придолазеће. Никако пука билост. Оно већ увелико прошло, завршено, извесно. Једино тада оци су наши савременици. Или, ако хоћете, ми смо њихови савременици.

Наивно је веровати да ће (опростите ми на можда прејаким речима) тамо неки оци, попут митских јунака, разрешити све наше проблеме. Да ће нам животе учинити срећнијим и пунијим. Сама чињеница да ми данас, такви какви јесмо, свет у којем живимо доживљавамо као нешто застрашујуће, изопачено, хаотично и дезоријентисано, не даје нам за право кад фантазирамо о светој прошлости. О томе да су некада живели бољи људи. Како је нитковлук тековина наших дана, како су наши преци били људи суштински различити од нас самих. Бољи. Много бољи. Наши велики преци. Напослетку, ни ти сами свети оци – Кападокијци су, ваљда, најочигледнији пример за то – нису били пуки конзервативци, традиционалисти у рђавом значењу те речи. Напротив, били су управо људи неоптерећени прошлошћу. Неоптерећени оном крутом, окошталом, битно неспекулативном, примитивном представом традиције. Штавише, сам њихов однос према наслеђу био је крајње активан, отворен, креативан, творачки… У том смислу, карактеристичан је (рецимо) њихов однос (првобитно сарадња а потом раскид) са Аполинаријем Лаодикијским. Но, то је већ тема за себе.

Традицију треба упознати, дубоко је промислити. Испитати. Сопственим животом одржати је у животу. Учинити је делом себе, а, при том, не изгубити себе. Не чинити од ње фетиш. Не јурити за ветрењачама. Не губити време. Свет тежи инертности, масе воле извесност. Конзервативност. Масе воле велике приче, демагогију. Митове. Мит је форма аперсоналног когнитивитета. Метанарација. До крајности сирова форма истине. Истина in statu nascendi. Немојмо се заваравати, немогућ је свет без митова. Исто тако, немогућ је ни свет без масе немислећих. Духовно инертних. Површних. Није свако у Цркви Јероним, или Григорије Богослов. Нажалост, такви су управо они најређи. Готово да их нема. Не примећују се, ретко долазе до речи. Тако је било одувек, није тако само сада. Тешко је замислити друштво – управо свако друштво, теистичко или атеистичко друштво, Цркву или какву другу (мање или више обичајно структурисану) групацију – без демагогије, без манипулације. Без употребе и злоупотребе моћи. Људски фактор увек је присутан. То никако не можемо избећи. С једне стране, људи желе истину. Истовремено, одвећ често да би то било случајно, они сами добровољно срљају у лаж. Прија им. Траже је. Траже је и добијају је. Увек ће се – то је ваљда једна од највећих пакости живота у групи – наћи неко ко ће им је понудити. Тако им је лакше, комотније. Сами су себи важнији. Прихватљивији. И то је нешто.

 

Извор: „Свето, традиција, мишљење“, Источник, бр. 43–44 (2002), 41–49.