Царство небеско је као човек цар који начини свадбу своме сину. И посла своје слуге да зову званице на свадбу; и не хтедоше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам свој обед уготовио, поклани су моји јунци и храњеници, и све је спремно; дођите на свадбу. А они не маривши отидоше, овај у своје поље, а онај у своју трговину. А остали ухватише његове слуге, изружише их и побише. А када то чу онај цар, разгневи се и пославши своју војску, погуби оне крвнике, а њихов град запали. Тада рече својим слугама: Свадба је спремна, а званице не беху достојне. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. И изашавши оне слуге на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре, и напуни се свадбена дворана гостију. А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Тада цар рече слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних.
Прича о свадби церевог сина, Лекционар еп. Луке Киприота, Грчка, 1594.
Ову параболу Исус је испричао три дана по свечаном уласку у Јерусалим, али пре него што је на Велику среду на Маслинској гори подучавао о знацима краја временâ (Мт 24 и 25), дакле вероватно у ту среду ујутру (мада ни датирање на уторак није погрешно), отприлике два и по дана пре него што ће бити ухапшен, малтретиран, мучен и на крају погубљен. Коме се том причом Исус обраћао? Ко су то „они” којима, како вели апостол Матеј, он „казује ову причу”? То су, по свој прилици, исти они првосвештеници и јудејске старешине којима казује и прве две параболе (Мт 21, 23–43) испричане непосредно пре ове. Овом причом је Исус хтео да им покаже чему је налик Царство небеско и ко је достојан да уђе у њега.
Прича, како је бележи Матеј, почиње тиме да је цар приредио свадбу свом сину (код Луке је „неки човек” приредио сину „свечану вечеру”). Код Матеја цар двапут позива званице (што је био обичај у вишим друштвеним слојевима класичне антике), код Луке једном. Код Луке се званице изговарају због недоласка на разне начине, код Матеја се и изговарају и уз то бивају агресивни. Верзија слична овима постоји још и у апокрифном Јеванђељу по Томи, које по свој прилици бележи једну варијанту усмене традиције. Међутим, све те разлике не утичу на коначан смисао ове приче.
А смисао Исусове приче је у томе да се осуди презир који је показао Израел (а онда и сваки поједини Јудејац, а посебно јудејске старешине) према милостивом позиву који им је Бог учинио преко Исуса Месије. Свадба о којој Исус овде приповеда је она иста коју као „свадбу Јагњета” спомиње апостол Јован у свом Откривењу (19), али и она коју спомиње рабинска литература. Наиме, према јеврејском предању, на крају времена цео народ Божији (Израел), на свом преласку из овог у будући живот, веселиће се на месијанској гозби (или новозаветној „свадби Јагњетовој”). А та гозба је била схваћена као знак савеза Бога и Израела. У данашњој параболи Исус описује духовну незаинтересованост Јевреја према позиву који им на овакву гозбу шаље сам Бог, преко гласника који је у неким рукописима у једнини (и тада га неки, попут Св. Јеронима, тумаче као Мојсија) а у неким у множини (и тада их сви тумаче као пророке). Исус описује и провидно изговарање Јевреја за недолазак, које кулминира убијањем гласникâ, тј. пророкâ (за чију погибију он (у Мт 23) окривљује јудејске лицемерне вође). Притом, сасвим је јасно да они који не поштују гласнике, не поштују тиме ни онога ко их је послао. Аналогно томе, они који не признају Сина, не признају ни Оца који га шаље.
Прича, дакле, почиње тиме што је цар приредио гозбу свом сину. Овде је цар Бог, а син је наравно Исус, пошто се и иначе у јеванђељима (Мт 9, 15, 25, 1; Јн 3, 29; Еф 5, 25–32; и Отк 21, 2, 9) царев син или Месија приказивао као младожења. Овакав приказ свадбе јеванђелска је паралела старозаветном приказивању свадбе као симбола савеза (или завета), где је Израел био жена Јахвеова, која се на крају показала неверном (о чему говори пророк Осија) будући да је оставила Јахвеа и пошла за другим љубавницима, односно (разноразним) боговима. Међутим, Нови Завет се не усредсређује на однос Бога према јеврејском народу у целини, него на посебан однос Исуса према правим верницима. И овде и другде Исус користи слику свадбе да упозори људе да не одбију Божији позив и да их долазак младожење (тј. Исуса на његовом Другом доласку) не дочека неспремне.
Позвани (Јевреји) су се, међутим, непрестано изговарали како не могу доћи. Иначе, долазак на свадбу био је обавезан у палестинском Јудаизму, а присуствовање свечаности покровитеља било је широм царства неизоставно за оне чији је он покровитељ. С друге стране, игнорисање царског позива повлачило је за собом озбиљне казне. Поготово су апсурдни изговори које су Јевреји наводили сведочили о њиховом намерном вређању домаћина. Чини се, дакле, да сви ти друштвени обичаји нису били довољни да их опомену на њихову обавезу коју, као одабрани народ, они имају према Богу као свом цару са којим су склопили неразориви савез. Да ствар буде још гора, то њихово одбијање доласка било је не тренутно него стално, током целокупне њихове историје, што Матеј наговештава употребом имперфекта. Један се изговарао женидбом, други куповином њиве, трећи куповином волова, итд, итд. А то значи да су били преокупирани овоземаљским до те мере да нису ни обраћали пажњу на божанско. У потпуности су били заокупљени овоземаљским стварима да нису придавали никакву пажњу божанском позиву.
Но, цар их, упркос томе, позива још једном (иако је и први царски позив био уједно и част и обавеза, јер – цар се не одбија). И ако су они први гласници били пророци, ови други гласници су по свој прилици били апостоли. Но, не само што су се припадници изабраног народа изговарали за недолазак и што су поново одбили цара, него су им царски гласници (тј. пророци као Божији гласници који их столећима стално изнова позивају у Царство Божије) досадили (пошто су им будили нечисту савест) и они су почели да их пребијају и убијају. А то је био поуздан знак побуне против Господа(ра). И заиста, то је константа јеврејске историје – пребијање и убијање пророка. На то их подсећа Исус на једном другом месту (Мт 23, 37) где им каже: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш оне који су ти послани; колико пута сам хтео да саберем твоју децу, као што кокош сабира своје пилиће под крила, и не хтедосте“. На исти начин као и са ранијим пророцима Јевреји су намеравали да се обрачунају и са Исусом (што су на крају и учинили). Када им је Исус дошао и донео им Божији позив на свадбу, тј. Царство, јеврејски народ је могао навести многе разлоге због којих га није прихватао као Месију, али у основи свега је било то што нису (по)веровали у њега. Одбијајући благодатни позив Јевреји су одбили да учествују у гозби Јагњета. Цар се тада окренуо другима.
Наредио је слугама да иду на раскршћа и позивају на гозбу све одреда и добре и лоше (што је још једно подсећање на Исусово послање грешнима, а не праведнима). Уосталом, благодат не само што опрашта, она и преображава. Дакле, слуге, посланици Божији, сада апостоли од Исуса послани на све стране света, позивају и нејевреје, тј. припаднике свих народа (пошто су се Јевреји показали недостојнима, за Бога незаинтересованима). Сви су позвани, али нико не би смео да остане онакав каквим га је позив затекао. А позвани нејевреји се у овој параболи називају сиромашнима, богаљима, слепима и хромима. „Сиромашнима“ – јер нису добили толико Божије благодати колико јеврејски народ, „богаљима” – јер су због тога духовно „обогаљени”, „хромима” – зато што због тога „храмљу“ кроз живот, а „слепима” – јер су „слепи“ пошто не виде оно што је Божије. Сви они заједно, били (до тога часа) добри или лоши, позвани су од Бога да напусте ропство греха овога света и придруже се гозби Јагњета–Христа. А спасени нису они који само крену на пут ка Царству, него они који то путовање доврше и уђу у Царство.
Овом параболом Исус нас по ко зна који пут подсећа да Царство небеско не припада охолима и надменима, него смиренима и скромнима. Арогантни по правилу игноришу Бога и исмејавају или малтретирају његове гласнике. Зато се Бог обраћа нижим друштвеним слојевима који ће смирено прихватити његов ауторитет. У наставку приче каже се да уображене крвнике Бог погуби тако што „посла своју војску“ и „запали њихов град“. Ова Божија војска би могли бити „анђели несреће“ (из Пс 78, 49), а могла би то бити и Матејева алузија на разарање Јерусалима. Јерусалим, као par excellence јеврејски град, потпуно су разорили Римљани седамдесете год. (под Титом), док Матеј своје јеванђеље пише коју годину касније те му је тај догађај веома свеж. Римске трупе је, према могућем Матејевом тумачењу Исусових речи, послао Бог као казну уображеним и разбоженим Јудејцима који су живи однос према Богу временом претворили у самозадовољно вршење обреда, у прецизно дефинисане постове и детаљно држање свакојаких обичаја (више него морала) а надасве у арогантно разумевање себе као народа који је толико уздигнут изнад осталих да ове може једино подучавати и кориговати, а који је притом остао глув и затворен за сваку корекцију коју су пророци, завршно са самим Исусом, њему узалудно упућивали.
Но, заоштрава Исус ову своју причу (барем код Матеја, јер код Луке овог наставка нема), неће свако ко уђе на Месијину свадбену гозбу ту и остати, него само онај ко има одговарајуће „свадбено рухо“. А шта је то? Нека посебна одећа? То није вероватно, јер су последњи гости позвани потпуно изненада и неприпремљени, онако како су се задесили на улици. Како би им онда Бог–цар могао тражити да неизоставно имају неко специјално свадбено рухо? Биће зато да је у питању „рухо“ у пренесеном смислу речи. Можда је то вера? Или су то добра дела? Или пак свети живот? Можда праведност?
Притом, у овим Исусовим речима не можемо да не видимо одјек Божијих речи откривених пророку Софонију (1, 7 и 8) где се гнев Господњи обрушава на оне „који носе туђинско одело”. Сада само треба схватити које одело Богу није туђинско и у којем би нас он прихватио на својој небеској гозби. Према Св. Јерониму, „свадбено рухо су Господње заповести и дела која се чине по Закону и Јеванђељу – [јер] то сачињава одећу новог [„наднебеског“] човека“. Ово је већ много боље од дословног тумачења. Но, можда је још боље то свечано и ново рухо схватити као самог Христа (кога облачимо на себе у крштењу – зар не кажемо: „ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“), при чему је старо рухо наше старо „ја“ које, ако хоћемо да будемо са Христом а Христос да буде у нама, морамо одбацити, јер са њим не можемо у Царство небеско (тј. на свадбу Сина Божијег). Томе можемо придружити и Христов атрибут „праведност“ у коју се такође заодевамо на крштењу („облачи се раб Божији у одећу праведности” или „правде“).
Дакле, не пребацује домаћин (Бог) некоме што просто нема ново свечано рухо (уосталом, није га ни могао имати када је на ту свадбу дошао ненадано право са улице), него што имајући једном то свечано одело, тј. Христа обученог на крштењу (јер нико га нема само по рођењу), сада се на свадби (или свечаности Царства) појављује без тог одела (дакле, без Христа, тј. појављује се неохристовљен и самим тим неправедан и богоодступан) и зато га Господ(ар) као уљеза избацује напоље (пошто је такав већ пре тога Христа избацио напоље из себе). Другим речима, и они који су у Цркви, тј. који су се обукли у Христа (и то у било ком рангу јерархије: лаици, ђакони, презвитери или епископи) не улазе аутоматски у Царство, него и те како могу бити на срамоту Богу а себи на погибију, поготово ако уображено мисле да на себи носе слику Христову, а у стварности су га се давно одрекли свукавши са себе Христа кога су на крштењу свечано обукли. Управо такви су они без свадбеног руха, тј. без Христа као утемељитеља и гаранта новог и последњег савеза. Јер, као што је већина јудејских вођа била неприпремљена за Христов први долазак (оваплоћење или телесно рођење, Мт 23, 13–33), тако ће се и неки од оних који се изјашњавају као верни Исусови ученици (или чак као апостолски следбеници) показати неприпремљенима за његов Други долазак (Мт 24, 45–51).
Према томе, цела ова прича се, како видимо, драматично уозбиљује у завршној поруци у којој се свако без свадбеног руха (тј. свако ко је са себе свукао Христа, кога је на крштењу био обукао) не само избацује са гозбе, него се свезаних руку и ногу баца у „најкрајњу таму“ коју карактерише „плач и шкргут зуба”. Овде у ствари присуствујемо Исусовом опису сцене коначног суда. У то да ли овај опис треба схватити дословно или (педагошки) метафорично, не можемо сада улазити. У сваком случају се гозба показује као светковина оних који улазе у Царство, а искључивање из ње као Божији суд онима који су одбили позив благодати и благости Божије. Притом, треба знати да је Божија благодат бескрајно великодушна, али и то да да бисмо је били достојни то захтева ништа мање до цео наш живот.
Јер, опомиње Исус, много је позваних али је мало одабраних (код Луке стоји: „многи ће тражити да уђу, али неће моћи”). Исус на једном другом месту каже да је мало оних који проналазе уска врата која воде у живот (Мт 7, 13–14). Дакле, многи су од Бога позвани да уђу у Царство (и зато су се и крстили и постали чланови Цркве), али ће од њих само мали број заиста ући у Царство (успевши да сачува „одећу крштења“, тј. самога Христа). А сачувати Христа значи одржати оно што нам је рекао да чинимо: да помажемо сиротињу, не завидимо никоме, не оговарамо, не лажемо, не сплеткаримо, када учинимо какво добро да то сакријемо од свих тако да за то само Бог зна, а не да о томе трубимо унаоколо, да не чинимо (па чак и не пожелимо) никоме никакво зло, да волимо не само своје ближње него и своје непријатеље, итд, итд. Ако све ово можемо и ако (се барем искрено и истрајно трудимо да) овако живимо онда смо Христови, а ако не онда се само лажно представљамо као хришћани. Немојмо ово никада изгубити из вида. Амин!
Извор: Владан Перишић, Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење (Тумачење јеванђелских перикопа), Дубровник: Видослов, 2019.
