Сусрет човека са неком важном личношћу често оставља траг у његовом животу. Такви трагови су толико значајни да остају неизбрисиви, отварају нове перспективе, чак и преоријентације у даљем току живота. Такви сусретни нису ретки, нити непознати. Када човек слободном вољом прихвати овакве сусрете, они се усклађују и доносе плод.
Сусрет са Христом је изненађење за човека – ово изненађење није необјашњиво нити нелогично – оправдано је и логично, то је изненађење које се ствара при сусрету створеног са апсолутним, временског са вечним, земаљског са божанским. Ко није осетио изненађење при сусрету са Христом, дужан је да се запита да ли га је заиста срео и да ли је заиста осетио његово присуство у животу!?
Када се човек који је подложан ограничењима створеног сусретне са нествореним Творцем, када се створење суочи са својим Створитељем, настају неухватљиве везе и неочекивана изненађења. Ова изненађења постају још потреснија када се Творац смири (унизи) пред својом творевином, када је поштује, укаже јој част и, штавише, када јој служи. Оваква изненађења се не ограничавају само на опште случајеве, већ се често дотичу и најситнијих детаља.
У сусрету Христа и Самарјанке, који се догодио на Јаковљевом бунару, прво изненађење је сам њихов сусрет, а затим следи њихов разговор. Христос се обраћа Самарјанки и тражи воду да пије. Она се изненади па га упита: „Како ти, који си Јудејац, тражиш да пијеш воду од мене која сам Самарјанка? Наиме, Јудејци не разговарају (опште) са Самарјанима.” (Јн. 4, 9) Изненађење је обострано или тачније многострано. Како један Јудејац, Исус, разговара са човеком из Самарије? Штавише, како се обраћа једној жени и то нечистој, као што и сам то добро зна? На крају и најзначајније, како одабира да теолошке истине открије баш жени, најузвишеније и најдубље истине његове месијанске проповеди и његовог посланства?
Свако изненађење (одушевљење) које искуси човек произилази из сусрета са нечим новим, неочекиваним, услед суочавања са неком новом реалношћу, непознатом ситуацијом, непредвидивим догађајем или неком непознатом истином која је до тада била скривена или несхватљива. Све је усмерено ка неком откривењу. Ово примећујемо и у овој параболи коју читамо.
Самарјанка је изненађена појавом једног Јудејца који оставља по страни расистичке баријере у општењу и разговара с њом. Тражи јој воду да пије „дај ми да пијем.” (Јн. 4, 7) И пре него ли се опорави од првог изненађења, следи друго још веће и чудније. Чује да овај који јој тражи воду да пије, заправо њој може да подари „воду живу” (Јн. 4, 10). Због овога, оправдавајући се Самарјанка рече „Господе, ни посуду немаш, а бунар је дубок, одакле ти онда вода жива? Е да ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај бунар и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?” (Јн. 4, 11–12)
Христос не говори да је већи од Јакова. Не открива своју аутентичност. Понаша се скромно, карактеристично Његовој природи (Мт. 11, 29). Поштује слободу жене Самарјанке и допушта јој да сама пронађе одговор на постављено питање. На крају крајева, овом методом се Христос увек служи. Тако је упитао и апостоле – “Шта кажу људи ко је Син човечији?… А ви, шта ви кажете о мени?” (Мт. 16, 13–15)
Сам Христос је својим освртом на „воду живу” променио перспективу разговора. „Вода жива” је текућа вода, а вода из бунара не тече, стога, то није „вода жива”. Ипак, чини се да Самарјанка не схвата промену која се догодила, нити јој мисли одлазе ка некој другој текућој води. Остаје при уобичајеним схватањима. Још увек размишља о води коју је отишла да захвати из бунара и наставља да се преиспитује. Али чак и да је помислила на неку другу текућу воду, још увек не би разумела на шта је Христос мислио. Рекавши „вода жива”, Христос је пред њом отворио неограничени хоризонт, у који је желео да је смести. Другим речима, није мислио на неку текућу или нетекућу воду, која трајно гаси телесну жеђ, већ воду која гаси најдубљу егзистенцијалну жеђ човека и постаје извор вечног живота. Вода која оживљава човека и уништава смрт.
Самарјанка, пак, остаје у својој заблуди. Мислећи да разуме речи Христове, замолила га је да јој пода ову чуд(ес)ну воду, како би се ослободила њеног мукотрпног рада. „Господе”, каже она, “дај ми ову воду, да не будем жедна и да не долазим овде да захватам воду.” (Јн. 4, 15) Жена је помислила да је пронашла лако решење за свој свакодневни проблем. Христос јој је говорио о натприродној води, о извору из којег тече вечни живот. Али Самарјанка је замишљала природну воду коју када би једном попила више не би била жедна, нити би морала да долази до бунара да је захвата. Није могла да приступи несагледивом хоризонту који је отворио њен саговорник.
Све док је човек заробљен световним (профаним стварима) не може схватити натприродну истину. Може га збунити или изненадити, чудити јој се или јој се дивити. Може је презрети или је се чак гнушати сходно својим предрасудама. Међутим, остајући привржен опипљивом свету, потчињава се секуларном поретку и ограничава се само на своје могућности. Његов ум није ослобођен пропадљивог. Његова духовна чула не функционишу. Чак и када сазна о нечему што превазилази видљиву реалност, он то доживљава космички, емоционално. Код њега постоји преиспитивање, доживљава изненађења, али се увек креће у загушљивом простору и времену. Он мисли и живи подложан закону пропадања и смрти.
Зид о који људски ум удара и зауставља се је анализа последње препреке – смрти. Ниједно откривење или откриће, никакво стваралаштво или изум, нити једна уметност или наука не могу померити овај зид. Све што постане познато, осетљиво или доступно, затворено је у привремено „унутар“ зида смрти. Ако човек не продре кроз овај зид, ако се не отвори ка вечност и не нађе пут који води „од смрти до живота“, не може схватити и упознати истину.[1]
Ово отварање се не остварује логиком или маштом. Не постиже се уметношћу или науком. Све ово може бити лепо и корисно, али је ограничено на пропадљиво и уроњено у сујету. Превазилажење смрти постиже се само највећим чудом на свету – васкрсењем. Ово је превасходно откривење, тачније, једино истинско откривење, које човека избавља од заборава непостојања и отвара пред њим потпуно нову стварност. Зато се Христова чуда карактеришу као „знаци”, односно, као показатељи који човека ослобађају закона пропадања и смрти и воде га у вечност. А отварање ка вечности је превасходно чудо – „знак”. То је „знак пророка Јоне“ (Мт. 12, 39).
Док је Самарјанка разговарала са Христом, није разумела значење његових речи. Христос је имао перспективу вечног живота, док она, све што је чула ставила је у перспективу пролазног. Између њих није било ни трага ка међусобном разумевању. Овај „траг” се открио знаком који је Христос створио, рекавши јој: „Иди, позови мужа свог и дођи овамо.” Она је одговорила: „Немам мужа.” Христос није порекао њен одговор, нити је изобличио због њеног начина живота, који му је био познат до најситнијих детаља: „Добро си рекла да немаш мужа”, казао је, „зато што си имали пет мужева, а овај којег сада имаш није ти муж. Истинито је ово што си рекла.” (Јн. 4, 16–18)
Ове Христове речи откриле су Самарјанки нову стварност. Оне су хоризонталну раван њеног живота обасјале вертикалним зраком светлости. Проширили су хоризонт њеног свакодневног живота. Тада је жена удахнула трансцендентност и беше просветљена. Заборавила је проблем воде, као што се може видети из наставка јеванђељског описа, и настојала је да реши још један проблем који је био дубље у њеној души; хтела је да утоли још једну људску жеђ, коју је потиснула дубоко у себе, метафизичку жеђ.
Рече Самарјанка: „Господе, видим да си пророк. Наши очеви су обожавали Бога на овом брду, док ви кажете да је Јерусалим место где се треба клањати Богу” (Јн. 4, 19-20). И тада велику истину открива Онај у коме је истина: „Долази час и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини… Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају” (Јн. 4, 21–24).
Бог је Дух и жели духовно обожавање од људи. Кад се човек умањи на меру свога тела, отуђује се од Духа (Пост. 6, 3). Тада његово религијско функционисање не може бити духовно, већ постаје телесно. Човек се предаје својим телесним чулима, потчињава се својим страстима, идеализује их и обожава. Уплиће се у своју отуђену природу и духовна чула чини бескорисним. Меша се са оним што га изобличава и прилепљује се за оно што обожава. Креће дијаметрално против воље живога Бога. Ограничава се на обману видљивог; занемарује истину Духа. Бива заробљен од стране просте религиозности. Проживљава таштину и удаљује се од могућег одушевљења Откривењем.
Када је Христос Самарјанки показао „знак“, њен унутрашњи свет се уздрмао. Пробудила се њена добра жеља и осетила је одушевљење за којим је изнутра чезнула. Знам, рече, да ће доћи Месија, тј. Христос. Кад Он дође, откриће нам све. Првосвештеници и књижевници, попут многих Јевреја, непрестано су тражили од Исуса да им изричито каже да ли је Он заиста Христос. Али Он је, знајући њихове зле намере, избегао да им директно одговори (Лк. 22, 67–8; Јн. 10, 24–5). Самарјанка се није ни усудила да пита Исуса да ли је он Христос. А Он, који је већ расветлио њен живот, али и познавао њено добро настројење, директно је рекао да је Он Христос: „Ја сам тај који говори с тобом“ (Јн. 4, 26). Ово изненађење је дошло на најнепосреднији и најнеочекиванији начин. Било је то крајње изненађење, дословно откривење; оно које руши зид смрти и открива пут истинског живота (Јн. 14, 4).
Ово изненађење је радикално преокренуло свакодневна промишљања жене Самарјанке. Слободно је ушла у нову реалност коју јој је Христос отворио. Упознала је „пламен“ који је Он дошао да баци на земљу (Лк. 12, 49). Осетила је ово као пламен који се загрева у њој и потребу да га пренесе и на друге. Није то био пламен који сажиже, већ ватра која осветљава човека љубављу и чини га извором светлости за друге. Није случајно што се Самарјанка звала Фотина, али и обе сестре, као и њено дете које се посветило носе исто име Фото, Фотис, Фотинос.
Велико изненађење, које је доживела Самарјанка, поклопило се са још једним изненађењем, мање величине, али веома важним. Подударило се са изненађењем које су доживели Христови ученици када су се тамо вратили и срели Христа са Самарјанком. Ученици су били запањени како њихов Учитељ разговарао са овом женом. И њихово изненађење је било веома корисно „полазиште“ за касније апостолско дело. Био је то показатељ који ће им помоћи да схвате да је Христово Јеванђеље укинуло чак и најстроже етничке, друштвене, верске и друге границе.
Све док је човек ограничен на животне бриге, остаје опседнут временским и равнодушан према вечном. Бави се материјалним и заборавља своје духовне потребе. Али, ако је добронамеран и неке ствари раздражују његов унутрашњи свет, буди се из своје духовне летаргије; у њему се буди духовно тражење и појављују се његова заборављена и често потиснута егзистенцијална питања. А кад открије да је на њих нашао одговор, онда оставља по страни своје свакодневне потребе и одваја се од својих животних брига. Ослобађа се световних привида и окреће се утемељеној истини.
Самарјанка је оставила свој врч на Јаковљевом бунару и отишла у град и рекла народу: „Дођите да видите човека који ми је открио све што сам учинила у свом животу. Можда је Он Христос?“ (Јн. 4, 28–29) Очигледно је већ веровала да је он Месија. На крају, желела је да ово објави својим суграђанима. Желео је да их приволи да учествују у великој радости коју је доживео. Заједничка радост је двострука радост, радост коју сви доживљавају. Али и као људско биће можда је желео да га други потврде ради испуњења њихових заједничких очекивања. И ова потврда је настала личним искуством које су њени суграђани стекли током сусрета са Исусом. И рекоше жени Самарјанки: „Наша вера више није заснована (само) на ономе што си нам рекла; јер смо га и сами чули и знамо да је он заиста Спаситељ света, Христос.” (Јн. 4, 42)
Права вера се не заснива на гласини или информацији, већ на личном сусрету и искуству. „Окусите и видите да је Господ добар“ (Пс. 33, 9), каже псалмопојац. „Дођи и види!“, рекао је Филип Натанаилу на питање о Месији (Јн. 1, 46). Сусрет човека са Христом не одвија се путем маште или пуким информисањем. То је емпиријски догађај у реалном животу, како би се пројавио у његовој пуноћи након смрти.
Христос није пророк као старозаветни пророци. И његово проповедање није истина која ће се потврдити у будућности или у будућем животу. Христос је носилац истине и живота; Он је ипостасна истина и живот (Јн. 14, 6), који позива човека да спозна и живи (истину) у садашњем животу. Доласком Христа, Царство Божије је већ у свету, у човеку. Осећа се духовним чулима и предокушава се попут веридбе. Свако ко чека да истину упозна и доживи након смрти, у опасности је да је никада неће срести и никада неће доживети.[2]
Присуство Христа на земљи не значи откривење новог учења или новог закона, већ откривење истине и живота: „Закон се даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17). Сви пророци и закон „пророковали су до Јована”, а од тада па надаље „Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају” (Мт. 11, 12). Царство Божије и обнова света већ су пројављују у садашњем животу. Унутар Цркве, духовна чула се формирају и почињу да се активирају за искуство и уживање у Новој твари, али то захтева бдење и напор.
Савремени секуларизовани хришћанин деактивирао је своја духовна чула и равнодушан је према духовној истини и животу. Посвећује се задовољењу телесних чула и одмара у досади свакодневног живота. Задовољава се у религиозности секуларизације или постсекуларизације. Али, као што је погубно за свештеника да се навикне на Божанску Литургију и да формално или механички обавља богослужбене обреде, тако је погубно за сваког хришћанина да механизује свој свакодневни живот и да буде равнодушан према његовим духовним искуствима и изненађењима.
Хришћански живот је непрекидна Литургија. Пун је мањих или већих изненађења, позитивних и негативних; позитивна, која често имају негативан облик, али и негативна, која се могу третирати и доживети позитивно. Свако ко брине о чистоти свог срца и одржава „воду живу“ коју је примио при крштењу, може креативно да проживљава свакодневницу са свим његовим позитивним и негативним изненађењима: „Дан дану говори реч и ноћ ноћи објављује знање” (Пс. 18, 3). На овај начин, вечност се постепено стиче у времену и даје вечна перспектива свакодневном животу.
Последњи суд, изненађење Другог доласка, сам Христос представља као коначно изненађење у сусрету са Христом. Сви људи, праведници и грешници, биће изненађени пресудом Судије. „Праведници са десне стране“ ће питати: „Господе, када смо те видели гладног и нахранили те или жедног и напојили те? Када смо те видели као странца и угостили те или голог и обукли? Када смо те видели болесног или затвореног и дошли да те видимо? Али чак ће и „ови са леве стране“ питати: „Господе, када смо те видели гладног или жедног или странца или голог или болесног или затвореног и нисмо ти служили?“ (Мт. 25, 31–45)
Господњи одговори ће бити неочекивани и за једну и за другу страну. Овима с „десна” ће рећи: „Пошто сте то учинили једном од ове моје безначајне браће, учинили сте мени.” Овима с „лева” ће рећи: „Пошто ово нисте учинили једном од ових безначајних, нисте ни мени учинили”. Сусрет са безначајним Христовим братом, са сваким људским бићем, сусрет је са самим Христом. Равнодушност према било ком људском бићу је равнодушност према Христу. Љубав према Христу се открива кроз љубав према ближњем. А презир према ближњем је презир према Христу.
Извор: Γεώργιος Ι. Μαντζαρίδης, Η συνάντηση του Χριστού με τη Σαμαρείτιδα, 29 Μαΐου 2021.
Превод: Никола Ракићевић
[1] „Морамо прво прећи из смрти у живот, а затим примити у себе семе Живога Бога.“ Συμεών Ν. Θεολόγου, Θεολογικός 2, 57-59, έκδ. J. Darrouzès, «Sources Chrétiennes», τόμ. 122, Paris 1966, σ. 134.
[2] Συμεών Ν. Θεολόγου, Ηθικά 10,738 κ.ε., έκδ. J. Darrouzès, «Sources Chrétiennes», τόμ. 126, σ. 312 κ.ε.