„Срце је превртљиво више од свега и подмукло, ко ће га познати?“ (Јер. 17, 9)
Када се помене мудрост Пророка Јеремије, најчешће ћемо чути, цитирати или сами себе подсјетити на онај поклич о проклетству човјека који се узда у човјека и „који тело сматра својом снагом. (Јер. 17, 5). Заправо, не ради се ту само о покличу, већ о клетви, нечему чему су пророци прибјегавали у екстремним случајевима народног отпадништва, заборава Божијих доброчинстава и идолопоклонства као најстрашнијег од свих облика окретања леђа Творцу.
И када га чујемо, не чини нам се да смо се нешто страшно огријешили о њега. Бог јесте тај у кога се уздамо, без обзира на све оне које на путу ка Њему препознамо које достојне дивљења или подражавања. Њему се молимо, са Њим заједничаримо, Његове иконе цијеливамо и чланови смо Његове заједнице коју зовемо Црква. Да, ту смо сви једногласни, Црквом „предсједава“ Бог, Христос, а сви ми, од највећег до најмањег смо испод Њега, Његове слуге, посилни или удови који чине да Тијело функционише здраво и Његови синови на једном више светотајинском нивоу утемељеном, прије свега, на Његовој љубави за свијет који је створио.
И заиста, та прекрасна богословска теорија, која је вјерујућем човјеку потребна, јер „не живи само хљебу“, стоји и надахњује, али, рекла бих, у свакодневним тумачењима често ухвати неки мутан правац. Заповјест о љубави према ближњем се у њу упетља у свим својим сумњивим интерпретацијама, наводећи нас на једну воденицу која је у већини случајева заиста више него крива.
Бог јесте у ближњем, и има ли мучније чињенице од те, ако се освренемо око себе свјесни да је ближњи свако, да не кренем одмах и од најконтроверзније чињенице Христовог учења, да је то чак и наш непријатељ. Свако ко је о томе размишљао кад-тад се нашао у егзистенцијалном ћорсокаку, огромном јазу између жеље и могућности, очекивања и реалности која је тако разочаравајућа. То ипак, није лоше. Спознаја сопствених ограничења је степеница у процесу како сазријевања (индивидуације) тако и обожења (како нас је учио Владета Јеротић), али је врло болна и мало ко успјева да се носи са њом без конкретне утјехе.
Али, бијег није утјеха. Православни од појаве монаштва, једне врсте праведног бијега од онога што је једнообразност црквене и државне власти донијела хришћанству, познају институцију духовника која је обиљежила већину духовне литературе и предања Цркве. Духовници, као утемељенији, искуснији и постојанији у вјери, блискији Богу, ту су да воде своје штићенике на путу истинског богопознања. О томе шта се све дешава када наиђемо на неискусне духовнике, и на какве се странпутице и јереси може да нас наведе једно такво руковођење, доста је већ писано, па ја не бих да понављам.
Али бих свакако да укажем да та врста духовног конформизма, пребацивања одговорности за Цркву, ближње и свијет на оног ко нас руководи свакако и те како живи данас. У том смислу, духовник, пре бих рекла „обожавана“ личност, чак и не мора да буде духовник у строгом смислу те ријечи. То може да буде личност коју смо срели два-три пута у животу, која нам је поклонила минут своје пажње (савременом човјеку је, ваистину, врло мало довољно) или било ко кога смо себи поставили за апсолутни ауторитет у смислу беспоговорне послушности, подражавања и идеализације.
Пијетизам као, рекла бих, јерес срца, ту ступа на сцену и оно што бисмо ми назвали, љубављу, послушношћу ауторитету, претвара у идолопоклонство. Удара на карту егоцентирзма, на коју падамо најлакше још од Адама, и човјека од Цркве окреће искључиво ка самоме себи.
Међутим, савремено доба има неке своје прилично аутентичне изазове. Модерно друштво је (рече једна јунакиња неке Нетфликсове серије) суров спој воајеризма и егзибиционизма. У таквом свијету и идолопоклонство пати. Ко год се дрзнуо да на било који начин иступи у јавност (а од појаве интернета мало ко није) нашао се на тапету те исте јавности. Оголићени смо на начине за које и нисмо знали да их, испод лика за који се везујемо, носимо. Сви смо подијељени мноштвом перцепција оних који нас „прате“, коментаришу и изјашњавају се о нама и сви смо у опасности да неко негдје некад не изађе у јавност (апсолутно свима доступну) са неким (не)истинама о нама.
Битка за враћање повјерења љекарима, државницима, интелектуалцима (човјеку) је заувијек изгубљена, па зашто се онда чудимо што и духовници и црквени великодостојници по том питању висе о концу. Да, заиста је трагично вријеме за идоле. Али, да ли је то нужно лоше?
Црква је начин постојања који превазилази објективну стварност. Она је постојање за живот које извире из сваког њеног појединачног члана ма какву улогу он играо у тој заједници. Када кажемо „начин постојања“ то одмах за собом повлачи немогућност да објективно формулишемо Истину и поставимо апсолутни ауторитет у односу на њу (Х. Јанарас). Начин постојања кључан за црквену свијест, ако тумачимо моралистички онда ћемо се наћи на странпутици без повратка. Он се огледа у Животу за будући вијек којим заједница, католичанска, дише и ако постоји начин на који би га израила, он је никада не исцрпљује до краја. Свака саборска одлука одређује нешто од тог начина „дисања“, сваки догмат па и благослов, и уколико га не одражава кроз историју се дешавало да га црквено тијело одбаци.
Али нама палим, очајним за инстант ријешењима, лакше је ослонити се на некога ко сигурно зна боље од нас самих. Лакше је заробити слободу и расуђивање и идолатризовати искусније, оне који су на положају, тј. „важније“. Још ако се срце умјеша тај процес (а тешко га можемо искључити тамо гдје смо то већ урадили са расуђивањем), онда смо на одличном путу за очајање, али не нужно без повратка.
Јер Црква као начин постојања, икона живота будућег вијека ће постојати и када се сруше сви идоли нашег овоземаљског постојања. И онда када схватимо да не само ми, него ни они у чију смо се утјеху уздали, не представљамо Христа на земљи, да утјехе заправо и нема и да „пријеварно срце“ остаје празно унедоглед.
Али са празним „превртљивим срцем“, тј сентименталним, испразним, склоним лицемјерју, дјелом нашег бића ми заправо не губимо ништа. Ако је љубав тај начин постојања којим дише Црква, простор за њу отвара се баш на рушевинама идолопоклоничких статуа. Отвореност за Другог почиње тамо гдје видимо његову агонију, гдје гледамо у његов савијени потиљак у некаквом реду за милостињу или страдање (Е. Левинас) и његову слабост јер не може да буде силан како смо ми то од њега очекивали.
Нови начин битисања изискује рушење идола, на начин на који смо срушили идол самога себе, и устали са ивице понора схвативши да смо вољени не од оних „мртвих“ које смо позвани да напустимо (Мт. 8, 22), већ од стране Онога који нас је уздигао из непостојања.
То је тешка битка која се води на мегдану сопствене нутрине, гадног стратишта у које се већина плаши да завири, али са којег сви устају као побједници само ако се обрате Ономе који једино може да избави и увијек то и ради.
А одатле, са тог понора, савршено је јасно зашто је „проклет човјек који се узда у човјека“, али не и онај који га воли.