Андреј Рабодзејенко, Промишљања о Јов. IV
Fiat iustitia, ruat caelum.
I
Све велике књиге су књиге које одучавају. Без обзира на то шта нас могу поучити, без обзира на то шта ново оне доносе, таква дела нас увек удаљавају од добро утабаних стаза и тиме разоткривају наше омиљене илузије. Све велике књиге нам одузимају штаке којима се испомажемо и терају нас да се ослањамо на наше сопствене ноге.
Старозаветна Књига о Joвy и роман Достојевског Браћа Карамазови су две такве књиге. Премда створене у различитим еонима, оне стоје једна уз другу као две комплементарне рефлексије исте стварности. Оба дела су усмерена на оно што је Софокле звао најзагонетније од свих питања: Шта је човек?, и оба приступају тој загонетки кроз човеков однос према Богу. Док библијска прича индикује да је одговор на ту загонетку у рукама Бога, модерна драма Достојевског насупрот томе сугерише да се енигма Бога може решити само путем решавања загонетке човека. У Књизи о Јовy се суди човеку и Бог је тај који је позван да пресуди; у роману Достојевског се суди Богу и човек игра улогу судије. Парадоксално је, међутим, да нас оба процеса поучавају више о тим наводним судијама него о оптуженима, и у оба случаја многе од наших илузија о онима који деле правду су распршене. Које су, дакле, те обмане и како их се можемо ослободити?
II
Књига о Јовy је књига о човековом испиту. Јовов интегритет, a са њим и интегритет сваког човека, тестиран је на најтежи могући начин: Поштује ли он Бога из правог разлога? Да ли је он побожан и послушан само због свог интереса, или постоји и нешто друго што би могло мотивисати човекова уверења и понашање? Насупрот својим пријатељима, Јов је на крају добио повољну оцену од свог судије, Бога. Из тог испита Јов излази као препорођен, духовно јачи и мудрији.
Да је сам живот нека врста испита – идеја је стара колико и људски род. Њене безбројне илустрације и бескрајне варијације налазимо у митологији, религији, уметности и свакодневном искуству. „Херој са хиљаду лица“ бива прозван и, ако је довољно храбар да прихвати изазов, он је упућен на пут дуготрајног и опасног испита. Херој зарања у подземни свет и, ако успе да преживи ту авантуру, враћа се да дели своје недељиво искуство са својим ближњима и сународницима.[1]
У многим старим еповима прихватити живот као испит и трагати за истином значи живети са патњом и недоумицама, и Књига о Јову није у том погледу никакав изузетак. Оно у чему се легенда о Јову разликује јесте наглашавање две теме које се тичу саме суштине наше егзистенције: значење људске патње и природа правде. Јов и његови пријатељи нису свесни небеске опкладе којом тужилац заводи Бога да му дозволи да тестира стварни интегритет и дубину вере Богу најпосвећенијег слуге. У том „прологу на небу“ људска патња је схваћена као начин тестирања човекове вере и правдољубивости, као експеримент који треба да утврди каква је стварно човекова природа.
Верни слуга Јов, он који је савесно страховао од Бога и избегавао чињење било каквог зла, лишен је свог високог друштвеног статуса и огромног богатства; што је још трагичније, све десеторо његове деце умире. Низом изненадних трагичних догађаја, највиши у рангу је срушен ниже него што би човек могао веровати да је могуће; некрунисани краљ је претворен у страшило, ружан и изобличен до те мере да једва може бити препознат. Други чин те драме почиње када његови пријатељи долазе да га утеше. Седам дана и седам ноћи они жале у застрашујућем ћутању, а тада ватромет ужарених речи претвара тишину дељеног бола у експлозију оптужби. Премда видно узбуђени, пријатељи не губе контролу над логичком нити својих речи и суочавају Јова са бескомпромисно ваљаним аргументом: Сва патња долази од Бога. Ти, Јову, патиш. Бог је праведан. Дакле, ти, Јову, си грешан.
Суочен са таквим непогрешивим размишљањем, Јов је у њему морао препознати не само „мудрост“ своје културе, традиције и религије, него и своја сопствена ранија схватања. Јер како бисмо могли сумњати да он сам није веровао да је свака патња резултат греха? Зар нам није предочено на почетку Књиге о Јову да се он плашио да се његова сопствена деца нису (не знајући то) огрешила против Бога? Бог одмазде мора да је био и Јовов Бог, али Јов ипак није могао прихватити закључак који су му пријатељи наметали. Ако је он, међутим, невин, где је грешка у том оптужујућем силогизму? Прва премиса је прихватљива: Сва патња долази од Бога. Друга премиса би морала гласити: Ја, Јов, сам невин. Дакле… Дакле шта? Дакле, Бог је неправедан. Бог је неправедан зато што дозвољава злима да живе некажњено, а гази по онима који су невини.
Ако уништење породице и красте које су му засуле читаво тело нису прелиле Јовову чашу стрпљења, тај неочекивани увид сигурно јесте. Од тог момента па надаље, он више није могао рећи: „Господ је дао, и Господ је узео; нека је блажено име Господње.“ Пријатељи су га гурали до зида онога што је прихватљиво и у шта се може веровати; услед све јачег притиска, није се срушио Јов већ зид. Јов је имао добре разлоге да прихвати јеретички закључак; његова сопствена судбина му је била најјача евиденција. Упркос томе, нешто у њему је одбило да тражи утеху у оптуживању Бога за своју патњу, а можда и за патњу читавог света. Као да се у Јововом срцу и души сам Бог расцепио на два: једно неправедно Божанство које је равнодушно према томе да ли су патња и врлина сразмерни, и праведно Божанство, његовог „сведока на небу“, који брине о својим поданицима.[2]
Пријатељи су неуморни у понављању добро утврђене лекције, али Јов све више усмерава своју измучену душу и своја изазовна питања према двоглавом Божанству. Пријатељи се понашају као да су продужена рука сумњичавог и непријатељски расположеног тужиоца, али Јов захтева да чује не само оптужбу него и пресуду од врховног судије. Тада, када полако пресушује бујица оптужби од стране пријатеља, почиње она права олуја, а тиме и кулминациони чин ове драме.
Оно што глас из вихора саопштава Јову је већ само по себи тешко поновити; још много теже је разабрати поруку коју крију те збуњујуће речи. Глас се обраћа Јову из небеских висина и слика пред његовим очима чаробну палету стварања. Али глас такође изражава више него грандиозност, повезаност и целокупност бесконачног ланца бића; моћни глас оног Неименованог је очигледно разљућен Јововим питањима:
„Ко је тај чије незналачке речи замрачују мој план тамом?“ (38, 2–3)
Чини се као да ће сви претходни Јовови испити и искушења бити ништавни према ономе што следи, јер чудесни глас наставља да оптужује:
„Где те је било када сам ја планирао ову планету,
Кажи ми кад си толико мудар.“ (38, 4–5)
Читава серија таквих питања од којих стаје дах је више него довољна да ућутка Јова и начини га свесним свог незнања и безначајности. Он схвата да треба да стави руку на уста и не изговори више компромитујућих речи; он схвата да мора да ућути, прихватајући да је само зрнце прашине.
Није ли онда Јов пао на испиту? Неће ли он бити још више кажњен за недостатак вере? На наше изненађење, Јов је награђен. He само да је награђен ретком (за људска бића и превише ретком) могућношћу да чује Божији глас, већ и све његово претходно богатство је повраћено и умножено. Насупрот Јову, његови пријатељи су критиковани; они су ти који су пали на испиту. Сам тај крај Књиге о Јову готово неизбежно намеће питање: Због чега је заправо Јов награђен? Да ли због тога што је био неоправдано подвргнут бруталном испиту? Или зато што је одбио да пред притиском својих пријатеља призна свој непознати грех? Или можда зато што је приликом „пријатељског убеђивања“ постао свестан да је наше уобичајено схватање Бога неодрживо? Или зато што, упркос најгорим мукама, никада није потпуно изгубио веру у Бога? Или је Јов награђен зато што је успео да схвати лекцију којој га је глас неименованог Божанства подучавао?
Једини наговештај који налазимо на крају Књиге о Јову је два пута поновљена тврдња да је Јов говорио истину о Богу, док његови пријатељи нису. Али шта је то тачно Јов рекао о Богу што би било истинито? И шта је лажно у ономе што су изрекли пријатељи? He Јов већ пријатељи су бранили Бога тврдећи да је он увек праведан; насупрот томе, Јов је презентовао незамисливу могућност да Бог (или бар једно његово лице) није праведан. Како је онда Јов говорио истину a пријатељи нису?
Чудни су путеви Господњи, не само у говору из вихора, већ и у епилогу те књиге. Чудни су путеви Господњи и његове речи можда нису усмерене на слово већ на дух Јововог неслагања са пријатељима. Тешко је превидети чињеницу да се величанствени глас из вихора уопште не осврће на питање божанске правде и неправде, у вези са којим се Јов и његови пријатељи тако жестоко разилазе. Уместо да се обраћа јасним, људским језиком, божански глас се изражава у загонеткама:
„Има ли киша оца?
Ко је зачео росу?
Из чијег стомака је рођен лед?
Чија утроба носи суснежицу?“[3] (38, 28–32)
Има ли киша оца? Како би Јов могао разрешити тај зеновски коан, када су и негативан и позитиван одговор бесмислени? Има ли киша оца? Какве то има везе са питањем да ли је Бог праведан? Какве то има везе са тим да ли је Јов говорио истинито о Богу?
Можда је Бог из епилога требало да каже да је Јов говорио истинитије него његови пријатељи, или да је Јов размишљао о Богу дубље него они. Још прецизније, права разлика се састоји у томе да је Јов заиста размишљао о Богу и мучио се да схвати његову скривену природу, док пријатељи нису ни покушали. Они су једноставно понављали добро утврђене клишее и оптуживали Јова за то што се усуђује да погледа преко зида догматизоване вере. Ако је Бог заиста безимен, као што то стваралац Књиге о Јову сугерише, Бог је такође непознат и несхватљив. Бог је непознат и несхватљив са тачке гледишта људских брига и проблема. Права природа Бога је онда можда тај коан који људи треба да настоје да реше.
Ако је божанска природа (а не питање о томе да ли киша има оца) човекова истинска загонетка, Јов је сигурно одмакао даље према њеном решењу него његови пријатељи. Он је покушао не само добро знани одговор већ и његову незамисливу негацију: можда Бог и није праведан, на крају крајева. To не значи да је људско схватање правде прави начин да се схвати божанска природа, као што људско схватање родитељства није начин да се схвати природа кише. Оно што је Јов можда схватио док је слушао узвишени глас јесте то колико су неадекватни људски термини „правда“ и „неправда“ када настојимо да разумемо путеве Господње. Могуће је да је Јов увидео да су ти и такви појмови штаке које су му сада насилно одузете и да, пре него што покуша да хода ослоњен на сопствене ноге, он прво треба да се дубоко поклони пред величанственим и неодољивим гласом. Надвладан и мистификован, Јов је прогутао свој понос, предао се безименом, и био је искупљен.
III
Многа збуњујућа питања су остала неодговорена у Књизи о Јовy. Једно од њих се тиче небеске опкладе: Зашто Бог дозвољава Сатани да тестира Јова? Зар Бог не зна унапред резултат тог теста? Ако зна, кога он онда покушава да разувери у истинитост Јовове вере? Себе? Тужиоца? Или он можда покушава да човека подучи важној лекцији и тиме му помогне да и даље духовно сазрева?
Друга неразјашњена загонетка се односи на нестанак Сатане после пролога. Шта се десило са тужиоцем? Да ли је он протеран са неба и кажњен да вечно лута земљом? Или, ако тужилац није ни протеран ни уништен, да није он некако интегрисан у неко друго биће? Да ли је могуће да је Сатана некако интегрисан у људско биће и људску душу? Или је он можда постао део Бога и Божије природе? Или и човека и Бога?[4]
Најважније неодговорено питање тиче се Јововог прихватања гласа из олује, као да он пружа задовољавајуће одговоре на Јовова питања. Зашто Јов није наставио са својим питањима када је коначно добио шансу да их постави самом Богу? Да ли је Јов заиста био задовољан, или можда чак и просвећен, оним што му је глас предочио, или је он једноставно устукнуо пред величанственим и неописивим Божијим присуством?[5]
Премда никада нећемо имати коначне одговоре на та питања, оно што засигурно знамо јесте то да, после Јова, троугаони однос између Бога, Сатане и човека више никада није могао бити исти. Глас из вихора је задовољио Јовово срце и дух, али он није ућуткао оне који су дошли после њега. Премда се Јов поклонио до земље, многи од његових наследника нису били спремни да следе његов пример. Јов је био први који је захтевао права човека, чак и ако се она косе са Божијим планом: он је захтевао да чује и зна објашњење за своје неподношљиве и неправедне патње. Јов је захтевао заједничку меру за човека и Бога, исти аршин који ће бити коришћен и за човекова и за Божија дела. Када су га пријатељи наговарали да исповеди своје грехе и моли се Богу за милост, Јов је одбио да се повинује и захтевао је правду. Тада, и у вековима који ћe следити, човек је наставио да захтева правду: једну исту правду и правду за све.
На крају своје драме са Богом, Јов је ставио руку преко уста, али његови синови и кћери (и њихови синови и кћери) одбили су да ураде то исто. Од тада па за сва времена, они настављају да постављају забрањена питања и доводе у сумњу и самог Бога. Ако је Јов архетипски модел за неке од нас, он тако није изгледао својој новој деци. He Јов већ Прометеј је постао њихов узор; не Јов већ Прометеј је постао идол модерног човека.
Док је Јов симбол вере, Прометеј је симбол акције. Док Јов поседује јасну и дубоко укорењену свест о границима људског сазнања, Прометеј је тај који негира и замагљује те границе. Он се не осврће назад, према прошлости и традицији, већ је усмерен само напред, према будућем прогресу човечанства. Док је Јов свестан потпуне надмоћи природе над њим, док су за њега дивље звери и ненасељене пустоши исто тако део Божије бриге као и човек и његов урбанизовани свет, Прометејева ватра наводи модерног човека да верује да он може укротити природу и потчинити је да служи његовим интересима.
Јов је Божији слуга. Он је слуга који, у моменту највишег поштовања према свом Господу, предаје себе блаженој визији стварности коју му предочава глас из вихора. Прометеј није Божији слуга. У најбољем случају он је Божије дете, син побуњеник, незадовољан самим собом, својим оцем, и читавом творевином. Ако је Јов успео да се дрзне да пита Бога за објашњење зашто је свет створен такав какав јесте, модерни Прометеј иде много даље. Он жели да мења, чак поново креира, читаву креацију и пита се да ли би побољшани стваралац могао да превазиђе оригиналног творца. Модерни човек одбија да прихвати стварност таквом каква јесте и пита се да ли би створење могло да осуди и одбаци свог ствараоца. Са Прометејем, није више човек тај коме се суди, него је то сада Бог.[6] А за ту причу и њене импликације неопходно нам је да се окренемо роману Достојевског.
IV
Браћа Карамазови је прича о Божијем испиту и суђењу Богу. To је сага о четири брата који губе веру у свог оца, о убиству тог оца, и о мукотрпном настојању те браће да се снађу и нађу смисао у мучном и збуњујућем свету. Стари Фјодор Карамазов је небрижан и неодговоран отац; штавише, он је себичан, пожудан и вредан презира. Ако отац Карамазов на било који начин симболише оца на небу, тај Бог је уједињен са Сатаном и заведен њиме. Ако Фјодор Карамазов симболише Божанство, онда је то пало Божанство.
Роман Достојевског није толико нов у таквом третману оца јер, већ вековима раније, тај отац је изгубио веродостојност и поверење у очима своје деце. Већ неколико векова који претходе Достојевском, тај отац се третира као небрижни очух пре него као истински старалац своје деце. У очима те деце, тај отац је мизерно пао на свом испиту.
Оно што више интересује Достојевског јесте то како деца праве заверу да се ослободе оца и како се после тога та сирочад (не) сналазе у стварности без врховног ауторитета. Оно што стварно брине Достојевског јесу последице човековог суђења Богу и побожавање човека. Један од кулминационих и најбриљантнијих врхова овог иначе бриљантног романа достигнут је у одељку о Великом инквизитору. To је прича коју ју срочио један од браће, Иван. Иван је прогресиван и „просвећен“ младић, побуњеник обдарен моћним умом, али убогаљен својом неспособношћу да воли и гаји истинска осећања за чланове своје породице и људе уопште. Иван симболише модерног космополитског човека; он је човек од науке, пун прогресивних социјалистичких визија. Он је такође човек ослобођен ирационалних предрасуда традиције и догматских празноверја религије. Иван предочава причу о Великом инквизитору свом млађем брату Аљоши, једноставном момку, окренутом традицији, емотивном, сажаљивом и дубоко религиозном. Аљоша не може бити интелектуални партнер Ивану, али он има добро срце и истинску жељу да разуме свог отуђеног брата и спријатељи се са њим.
Иван започиње њихову конверзацију тиме што ће се шепурити својим супериорним знањем. Он помиње Волтерову подсмешљиву идеју да ако Бог не постоји требало би га измислити. Штавише, као Фојербах, Иван заиста и верује да је човек измислио Бога, али усмерава своје жалбе не толико против самог Бога већ против његове креације. У одељку који веома подсећа на Књигу о Јову Иван говори о људској патњи. Овога пута нагласак није на индивидуалној патњи већ на патњи целокупног човечанства. Да би учинио своје оптужбе против Бога и његовог погрешно створеног света што кредибилнијим, Иван говори о патњи мале деце, оних који ни на који начин не могу бити одговорни за своје ужасне судбине. Као тужилац неког врховног суда, Иван захтева правду. Ако та правда треба да буде усмерена против самог творца, нека тако онда и буде. Ако правда захтева да творац буде заувек одвојен и удаљен од своје творевине, тако да човек може исправити све постојеће неправде, нека тако буде. Fiatiustitia, ruat caelum.
Иванова побуна већ прелази све на шта је Јов био спреман, али Иван проширује своју оптужбу за још један корак када Аљоша одговара на његове захтеве за апсолутном правдом подсећајући га на љубав и опраштање, на завештање Христово. Можда је Јахве, страшно и моћно Божанство из Старог завета, пало на испиту, али шта је са Божијим сином који проповеда љубав и опраштање? Управо у том моменту Иван почиње своју мајсторску причу о Великом инквизитору, причу о Христовом другом доласку и отпору на који он притом наилази. Отпор долази од стране Великог инквизитора, моћног старог кардинала кога у причи упознајемо како живи у Севиљи у шеснаестом веку. У свету јасних средњовековних хијерархија и вредности, у свету у коме су чести спектакли спаљивања јеретика ad majorem gloriam Dei, Исус се изненада појављује и наставља са својим чудотворним помагањем унесрећених и лечењем болесних. По наређењу кардинала Исус је ухапшен и то вече га кардинал посећује у затворској ћелији. Далеко суптилнији него Понтије Пилат или Јовови учени пријатељи, моћни старац оптужује сина Божијег за узнемиравање добро подмазаног друштвеног поретка и захтева од њега да заувек напусти тај свет ограђен високим зидовима институционализоване религије. У свом презирном суђењу Христу, поносити кардинал презентује логички веома убедљив случај против свог заточеника. Слобода коју је Исус проповедао преувеличава човекове способности и ставља на његова плећа сувише тежак терет. Таква визија слободе занемарује човекову потребу за земаљским хлебом и сигурношћу, и подстиче га да тежи ка идеалу који је за човека не само сувише висок, већ и недостижан. Црква, једини прави заштитник слабих и очајних маса, изградила је заштитне зидине око човека; за обичне људе једино реално могуће срећа, слобода и правда налазе се само унутар оквира тих зидова. Велики инквизитор и они слични њему који жртвују себе да би заштитили немоћно човечанство свесни су наравно разлике између истинског сина Божијег и њихове пројекције коју вековима намећу људима. Њихов племенити циљ, међутим, мора бити остварен свим средствима, чак и ако они укључују лажи и илузије, мач који преобраћа кривоверне и ломачу која спаљује јеретике. Коначна пресуда Великог инквизитора је јасна, строга и непроменљива: ово је свет изграђен за човека; Исус овде нема никаква посла и треба да се изгуби једном заувек. He проговоривши ни једне речи, син Божији се опростио тако што је пољубио Великог инквизитора „у његове бескрвне, сасушене усне“.
V
Баш као и Књига о Јову, легенда о Великом инквизитору оставља мноштво питања неодговореним. Најочигледније од њих се тиче самог завршетка: Зашто Исус не одговара ништа злом старцу? Зашто, насупрот Јову, он не протестује и не брани своју невиност? Какво је значење пољупца? Има ли он неко мистично симболичко значење које изражава веру у коначну победу добра над злом, или коначну победу истине и љубави над преваром и моћи?[7] Или је пре случај да је тај пољубац симбол препознавања да је рат изгубљен, симбол признања да је читаво човечанство већ предато у власт Сатани?
Друга група питања се односи на поделу човечанства у два табора: јаке и владајуће мањине насупрот слабе и послушне већине. Ако човек већ одбацује однос слуге и господара у односу на Бога, зашто увести ту хијерархију међу људска бића? Шта би могао да значи такав однос ако не то да сада, после осуђивања и протеривања Бога, неки људи побожавају саме себе? Није ли управо то побожавање човека истински мотив који лежи иза осуде Бога?[8]
Коначно, колико су стварно храбри ти храбри инквизитори и Ивани? Ти најхрабрији од храбрих, ти побожени људи, јесу ли они сличнији Богу или ђаволу?[9] У какав храбри (врли) нови свет (за)воде они читаво човечанство? Док су у Књизи о Јову Сатанина настојања да уништи једног човека поражена, не испоставља ли се то сада да је принц таме тај који се на крају смеје над читавим светом?
Ако се Достојевски ичега плашио, то је сигурно било побожавање човека. Ако постоји било шта од чега Браћа Карамазови треба да нас одуче, то је колико је потребно и неопходно борити се против самоглорификовања човека. Док на почетку романа Иванова судбина изгледа много боље од оне која је снашла његову браћу, на крају новеле његов живот је у рушевинама. Он је ухваћен у лавиринт, у мрачни троугао своје сопствене разбијене личности, ђавола који га све чешће посећује и његовог идиотског полубрата Смердјакова, који прво убија оца а затим и себе. Иванова супериорност се пред нашим очима постепено претвара у грозничаво лудило болесног интелекта, у губљење интелекта отргнутог од осталих делова његовог бића и од стварног контакта са спољашњом реалношћу. Тешко је посумњати у то да је Достојевски веровао да ће такво побожавање донети катастрофу не само онима нарцистички самозаробљеним, већ и људима око њих, а можда и читавом свету. Радикални понос зачиње радикално зло.[10]
Закључак романа, као и преписка Достојевског у време његовог писања, наговештава да су његове наде у оздрављење човека и света биле везане за Аљошу.[11] Другим речима, оне су на страни истинске ортодоксне вере. Ако је Бог мртав, или ако је Бог прогнан из нашег света, као изненадни понор пред нашим ногама, то отвара нерешиви проблем највишег и легитимног ауторитета. Без Бога, све је дозвољено, као што је то још Раскољников схватио и као што Иван покушава да убеди Аљошу. To је најгора ноћна мора Достојевског, и поверење у Аљошу значи покушај да се обнови вера у Божански ауторитет: можда смо ми, баш као и Јовови учени пријатељи, погрешно схватили и неадекватно представили Бога. Можда смо и ми наметнули своје неразумевање правде, људске правде, самом Богу, и стога је он пао на испиту јер је његово дело одмеравано изопаченим стандардима.[12] Истински хришћански Бог није Бог правде већ Бог милости и опроштаја.
Аљоша проноси ту поруку милостивог Бога током читавог романа. Али он је само младић који још сасвим не зна „путеве света“, јуноша који тек треба да сазри. Он је анђеоска фигура и, као и код сваког анђела, садржаји порука које он преноси зависе од других. Аљоша заиста има поштованог учитеља, старца Зосиму, који је светачки лик и прави бранилац љубави и опроштења. Постоје, међутим, одређене загонетне ствари везане за вољеног учитеља. Он често понавља Аљоши да напусти манастир; његов пут није монашки пут. Чудно је даље то да Зосима умире у сред романа, убрзо пошто Иван предочава причу о Великом инквизитору свом млађем брату. И када Зосима умире, из његовог тела се шири неподношљив одор, који као да треба да нас одбије не само од Зосиминог мртвог тела већ такође и од његове вере.
Тешко је избећи утисак да, док је једна страна Достојевског настојала да нам предочи Аљошу као наш модел и повратак поштеног и скромног човека назад ка добронамерном и милостивом Богу као решење људског проблема, његова друга страна се двоумила и одбијала да следи предочени пут.[13] Постојали су добри разлози за Достојевског да га нагризају те сумње, а оне би требало да муче и нас. Узимајући у обзир трагичне димензије историјских догађаја из прошлих векова, Божија опклада са Сатаном из Књиге о Јову може да нам изгледа као дечија игра. Док је у библијској причи жртвован један човек, Браћа Карамазови наговештава могућност о жртвованом човечанству. А, као што сви знамо, после Достојевског ствари сигурно нису кренуле набоље. У свету измрцвареном у два светска рата, логорима и атомским бомбама, тоталитаризмом и тероризмом, вера у милостивог Бога, баш као и вера у мудрог и свезнајућег Бога који окреће точак историје имајући у виду добробит своје творевине, изгледа да нема никакву рационалну основу.
VI
Ако не можемо веровати ни Богу ни човеку који изиграва Бога, шта нам још преостаје? Није ли Сатана ипак успео да посвађа и отуђи Бога и човека? Није ли Сатана успео да загосподари светом?
Премда су Књига о Јову и Браћа Карамазови дела која нас пре свега одучавају, важно је приметити да се оба завршавају на позитиван начин. Бог похваљује Јова за његову истинољубивост и његово благо је повраћено и умножено. Аљоша разуверава своје младе следбенике да ће сви они, заједно са њиховим недавно преминулим пријатељем Иљушом, поново устати из мртвих, вратити се у живот, и поново се срести. Можемо ли ми онда не само одучити себе од неких заблуда о Богу и човеку, већ и прихватити оптимистичке закључке тих великих дела? To зависи од тога да ли ти закључци имају солидну основу у стварности, или су они резултат очајничких покушаја да поврате у нама наду која све више гасне.
Када би Јов живео у наше време, крст који би требало да носи био би још тежи. He само да савремени човек нема Јовово стрпљење и Јовову веру, већ би Јов требало да носи и терет свих сиромашних на свету. He само земље трећег света, него и земље првог света готово несхватљивом брзином стварају све више оних који немају свој дневни оброк и кров над главом. Да ли би чак и Бог био у стању да нахрани и заштити милијарде својих одбачених створова?
И да ли би чак и Бог био у стању да поврати из мртвих све оне безбројне и безимене жртве ратних лудила, епидемија беде и болести, расне и верске мржње, преплављујућих поплава и непресушујућих суша? А шта је тек са нама, више мртвима него живима? Да ли би чак и Бог могао да нам подари вид којим бисмо увидели слепило наших умртвљујућих илузија и да нас отргне из баналности наших свакодневних зала?
У Књизи о Јову Бога сматрају одговорним за људску патњу. У Браћа Карамазови прст сумње је окренут у правцу човека. Кога онда кривити за ову долину суза? И ко би могао да отвори наше очи за врхове изнад те долине? У свом провокативном и бескомпромисном третирању Божанског и људског, те две књиге не нуде једнак одговор на Софоклово чуђење о највећем чуду. Оно, међутим, у чему се оне сигурно и недвосмислено слажу јесте нешто друго, a то је да је тако страшно тешко бити људско биће.
Извор: „Trial of Man and Trial of God: Reflections on Job and Dostoevsky’s Grand Inquisitor“, Diotima: A Philosophical Review, 2 (2001), 83–94.
[1] Овде алудирам на чувену књигу Џозефа Кембела (Joseph Campbell) Херој са хиљаду лица (The Hero with a Thousand Faces).
[2] Колико концепција Бога постоји у Књизи о Јову? У својој књизи Job: the Victim of his People, trans. Y. Freccero (Stanford: Stanford University Press, 1987), Рене Жирар (Rene Girard) инсистира да постоје две: Бог тужилаца (и егзекутора) и Бог жртава. Ја се више слажем са Мартином Бубером који разликује четири концепције: Бог из увода (строго али живо Божанство у контакту са својом креацијом), Бог пријатеља (разуман и рационалан Бог удаљен од своје креације), Јовов Бог из разговора са пријатељима (парадоксални и збуњујући Бог који противречи свом откровењу сакривајући своје лице), и Бог гласа из вихора (живо Божанство које дозвољава свим бићима да постану оно за шта су способна). Види Буберов чланак „А God Who Hides His Face“, објављен y The Dimensions of Job: A Study and Selected Readings, ed. Nahum N. Glatzer (New York: Schocken Books, 1969), стр. 56–65.
[3] За надахнуту интерпретацију овог дела Књиге о Јову, види увод Стивена Мичела (Stephen Mitchell) за његов превод Јова: The Book of Job (New York: Harper Perennial, 1992), посебно стр. xviii-xxviii. У већ поменутој књизи, Жирар, насупрот Мичелу, критикује завршетак Књиге о Јову и сматра га готово ирелевантним. По Жираровом утицајном мишљењу, најважнији део Књиге о Јову је онај у коме се Јов суочава са пријатељима. У том делу Жирар налази подршку за своје чувене теорије о жртвеном јарцу и миметичкој жељи.
[4] Карл Густав Јунг је указивао на то: „Сатана, који у Старом завету још увек припада Јахвеовом ужем кругу, у хришћанству игра улогу сасвим супротстављену божанском свету. Али њега је немогуће искоренити. Стога није изненађујуће да се већ почетком једанаестог века оформљава веровање да је ђаво, а не Бог, створио свет. Тиме је ударен печат другој половини хришћанског еона, пошто је мит о палим анђелима већ разјаснио да су они научили човека опасном знању наука и уметностима. Шта би ти стари митотворци тек рекли о Хирошими?“ Цитирано из Memories, Dreams, Reflections, trans. R. and C. Winston (New York: Vintage Books, 1989), стр. 333.
[5] Ели Визел (Elie Wiesel) тврди да je „Јовова резигнација увреда за човека. Он није требало да се преда тако лако. Требало је да настави да протестује, да одбије поклон. Јов је требало да каже Богу: У реду, опраштам Ти, опраштам Ти мој део туге, моју муку. Али шта је са мојом мртвом децом, опраштају ли Ти они? Каква права имам ја да говорим у њихово име? Имам ли морално и људско право да прихватим закључак књиге, решење приче, у којој су они играли улоге које си им Ти наметнуо, не због њих самих већ због мене? Зар не бих постао Твој саучесник тиме што бих прихватио оно што је неправедно? Сада је мој ред да бирам између Тебе и моје деце и ја одбијам да их се одрекнем. Захтевам да њима, ако већ не мени, правда буде учињена, и да се суђење настави… Јесте, то је оно што је требало да каже. Али он није. Пристао је да живи као и раније. У томе се састоји стварна Божија победа: Он је присилио Јова да срдачно прихвати срећу. После катастрофе, Јов је живео срећно упркос себи самом.“ Цитирано из Messengers of God: Biblical Portraits and Legends, trans. Marion Wiesel (New York: Random House, 1976), стр. 234. Види такође и књигу Џека Мијлса (Jack Miles) God: A Biography (New York: Alfred A. Knopf, 1995), стр. 308–328.
[6] Сетимо се овде, на пример, завршетка Гетеове песме Прометеј (из 1774): „Ја да те штујем? Зашто? / Јеси ли ублажио икад / боле потиштеноме? / Јеси ли утро икад / сузе скрушеноме? / Зар ме није сковало човеком / свемоћно време / и вечни удес, / господари и моји и твоји? / Ил’ мислиш ваљда / да ми ваља мрзети живот / и бежати у пустиње / што нису сазрели сви / цветни снови? / Ево ме где седим, стварам људе / по својој слици, / род мени раван, / да трпи, да плаче / да ужива и да се радује, / и да се не осврће на тебе, / као ни ја!“ Цитирано из Johan Volfgang Gete, Одабрана дела, књига 1 (Београд: Рад, 1982), стр. 51.
[7] Николај Берђајев и Рене Жирар бране такву интерпретацију романа Достојевског. Види о томе Berdyaev, Dostoevsky, trans. D. Attwater (Cleveland: The World Publishing Company, 1965), поглавље 8, стр. 188–212, и Girard, Resurrection from the Underground: Fyodor Dostoevsky, trans. J. G. Williams (New York: The Crossroad Publishing Company, 1997), поглавље 4, стр. 106–142.
[8] Тако Берђајев интерпретира Достојевског: „Психологија оцеубиства у Браћа Карамазови има важно симболичко значење. Самовоља и безбожије неизоставно воде човека ка оцеубиству и негирању синовства, и на тај начин револуција је оцеубилачка. To сјајно оцртавање односа између Ивана и његовог другог сопства илуструје како самовоља и поштовање идеје о натчовеку мора достићи тачку у којој је човек суочен са ликом Смердјакова; он је божија казна, безоблична и јадна карикатура која је резултат побожавања“; ор. cit., стр. 104.
[9] Према речима Шестова, „Достојевски, намерно, није рекао оно главно. Сам Велики инквизитор, који се прихватио одважног дела да исправља Христа, исто је тако слаб и јадан као и ти људи на које он гледа са толиким презиром. Он се страховито преварио у оцени своје улоге… Није било никада ниједног учитеља који није веровао да на њему почива свет, да није он тај који своје ученике води ка срећи, радости, светлости! Доиста, пастири су били много мање потребни стаду, него стадо пастирима… (Велики инквизитор) је обмануо народ својим причама о чудима и тајнама, он је глумио онога који све схвата и све зна попут ауторитета, он је себе именовао Божијим намесником на земљи. Народ је са поверењем прихватио ту лаж, јер потребу за истином није ни осећао, није му ни било стало да сазна истину; но, остарели кардинал, без обзира на своје искуство од читавог једног људског века, без обзира на ум који су изоштриле и измучиле непрестане мисли, није приметио да је и сам постао жртва сопствене обмане, своје лажи и уобразио је да треба да буде усрећитељ човечанства. Њему је та лаж била потребна, он није имао одакле да узме веру у себе и он прима ту веру тако, из руку ништавне гомиле коју презире…“ Цитирано из Лав Шестов, Достојевски и Ниче, прев. М. Ђорђевић (Београд: Слово љубве, 1979), стр. 129–130.
[10] Оно што је мучило Достојевског је могућност „криминалаца без криминала“. Карактери као што је Иван Карамазов нису толико зли (у уобичајеном смислу те речи) колико су болесни. Њихова болест је болест „супериорног“ интелекта, веома развијеног и поносног интелекта, интелекта толико опседнутог својим сопственим идејама и пројекцијама да после извесног времена он није у стању да разлучи границу између својих пројекција и стварности. Достојевски се оправдано плашио да такви људи могу створити више зла него они који свесно следе своје очигледно зле намере.
[11] Види, на пример, писма која је Достојевски упутио Н. А. Љубимову (10. мај 1879) и К. П. Победоносцеву (13. август 1879).
[12] Како је то тврдио Хорас Мејер Кален (Horace Mezer Kallen), „Најмоћнија, најсуптилнија и најраспрострањенија форма психолошке грешке је она која описује део универзума који никада нисмо опазили ни искусили као да је он конгруентан са нашом вољом, као да он дели нашу природу и доприноси нашем развоју и нашој коначној срећи. Ми у томе истрајавамо, са чудном врстом глуве и слепе вере, упркос свим ужасима који се човеку могу догодити.“ Упркос гласу из вихора, „јеврејска мисао у целини се задржала на много пријатнијој концепцији (Бога) из пролога и епилога, на концепцији Елифаза и његових пријатеља, на концепцији Елихуа. Та концепција још увек преовлађује у читавом свету“. Цитирано из The Book of Job as a Greek-Тragedy (New York: Moffat, Yard and Company, 1918), стр. 44–45.
[13] У већ поменутом делу (стр. 86), Берђајев не прихвата постојање те друге стране, постојање сумње. Он чак брани једну интересантну и радикалну линију размишљања, за коју ја претпостављам да је више његова него што би се могла приписати Достојевском: „Постојање зла је доказ за постојање Бога. Када би се свет састојао једино од доброг и правичног, не би било потребе за Богом, јер сам свет би био бог. Бог јесте, зато што зло јесте. A то значи да Бог јесте зато што слобода јесте.“