Андреј Рубљов, Јеванђелист Лука, 1400.
О бићу се говори нa више начина. (Ar. Metaph. VII, 1028a 10)
Пред нама је Рубљовљев (ликовни) приказ Луке као јеванђелисте. Луке као писца. Вероватно XIV век. Или XV. Средњи век. Крај средњег века.
Док се покретом руке односи према подлози коју исписује, поглед му је усмерен на текст који чита. Читајући („нечији“) текст пред собом, Лука пише свој текст. Пише и преписује. Пред њим су неке од исписаних речи, али је велики део подлоге коју исписује необележен. Празно упросторен и отворен. Преписујући Лука се задржава речима „у време оно“. Међутим, „оно“, у трену погледа на текст, остаје недовршено. Тачније, треном погледа на читани запис, прекида се покрет руке. „Он(о)“ је управо оно нешто што удвајајући токове писања и читања дисконтинуира координацију руке и ока. Стога „оно“ није само нешто што упућује на некакву прошлосност, већ је „оно“ одлучујући тренутак за изведбу. Ако је за читање неопходно око, за писање ће бити потребна и рука. Не може бити записа без покрета руке, као што ни читања нема без погледа ока. Тако се поглед као сукцесија момената обухватања мноштва опире линеаризацији писаног поретка. Тренутак као израз овог отпора је тренутак незаокруженог бића оним „о“ – недовршивог ὄν. Стога „он(о)“ није само нешто, оно је и неко ὤν. „Оно“ бити је некако тренутком обуставе писања доведено у питање. „Оно“ сада стоји пред (нашом) мишљу.
Оно што ословљава са-припадност читања и писања била би изведба превођења. Лука заправо пре-води „оно“ из поретка виђења у линеаризовани поредак писања. Наиме, не ради се само о томе да аутор текстуалним артефактом бележи (попут писара, догађаје или приче о истим догађајима), већ се самим писањем уписује у поредак одлагања (живе) речи. Уписивањем, Лука се не уписује у некакав поредак традицијом ограничавајућег видокруга могућих смислова (стечених повешћу деловања), него у поредак одсуства могућности континуитета логосног актуалитета. Актуалности усмене речи.
Он писањем истиче начин (оног) καθά ἑξῆς извођења. „Повезивати (следовати)“ или „писати“ καθά ἑξῆς односи се на један те исти начин линеаризације тока. Тај начин који се успоставља по природној датости ствари, јесте поредак. Ред је поредак, а поредак је устројство нечега. Стога писати καθά ἑξῆς значи бити у дослуху са законитошћу поретка чије се начело заснива управо на том истом некаквом τάξις. У таквом случају, поредак као начин спроводи се писањем, или чак (прецизније) умећем писања. Битна одлика писања је τέχνη, али не као употреба средстава или предмета, већ – како је то Аристотел покушао да види – као начин рас-кривања (ἀλήθευειν) (Eth. Nic. VI, 4). Услед писања и само умеће тог извођења је некакав начин. Дакле, писање се увек заснива накнадно, као умеће. Поредак (τάξις) као начин усеца τέχνη и γράψαι. Односно επιστήμη и γράψαι. Стога је Лукино γράψαι предодређено поретком као начином. Али не било каквим поретком, него поретком λόγος-а. Τάξις је начин постојања логоса. Поредак заснива онтологизација самог логоса. Зато писати „по реду“ значи бити у закономерној сагласности са поретком (као начином) логоса.
Дакле, оно како виђења условиће специфичну, виђењу инхерентну путању (за)писаног. Другим речима, Лука се као читалац и као писац креће начином, односно оним како преводилачке изведбе. „Он(о)“ при писању прекинуто (упућујући на читани запис) отвара могућности да се специфичним погледом изведе нешто ново. „Он(о)“ као неодређено и записом недовршено ословљава могуће начине кретања у тумачењу. Укратко, „оно“ упућује на тумачење. „Оно“ тражи тумачење. „Оно“ је уједно и повод за мишљење и тумачење. Тако се „оним“, тумачење усеца као начин између читања и писања. Односно, „оно“ што је прочитано као билост, записом ће постати траг новог.
Лукин се ореол у тренутку док посматра запис (премда не сасвим) стапа са амбијентом у којем пише. Ореол којим се легитимише као осведочени носилац (свете) по(р)уке приликом акта писања се „онечишћава“ у поредак стварног. То „онечишћење“ је друго име за „стварну реч“ која га приликом мотрења п(р)озива на покрет руке. На запис.
И коначно, то је реч (јеванђеља) која се не одржава логиком сукцесивног преноса, у виду идолопоклоничке верности темпоралитету, већ тренутком (могућих начина) актуализације логоса. Када је начин оним сада логоса отворен у његову могућност, тада се отвара и могућност поуке – и тек тада је поузданост (речи) ту. Том и на тај начин догађајућом темпорализацијом логоса проговара јеванђеље као реч која обнављајући освежава оно преносиво у предању. Јеванђеље се ношено, тачније пре-ношено увек потенцијално актуализованим сада логоса заснива као реч јеванђеља полимодалног, и то само онда када је (одговарајућа) изведба, као одлучујући моменат стицаја поверења, уједно и тумачење: упросторење речи покретом.
