Стојана Валан
Има нешто јако лијепо, рекла бих непроцијењиво, у теолошком дискурсу. Нешто због чега се, када се бавите њиме, кроз писање, вјероучење или проповједање осјећате готово као да дотичете границе умјетничког заноса. Знам, неко ће рећи да је то ходање по леду, јер умјетнички занос никада не знате у ком правцу вас може одвести, а сви они који се баве теологијом, просто морају (тако смо научени) да непрестано возе право да их странпутица не би одвела у понор некакве „јереси“ (мада то уопште није лако и не може било ко ни бити јеретик).
Стваралаштво свакако није исто што и умјетност, умјетници нити можемо, нити желимо бити сви, али ствараоци јесмо. То је Бог удахнуо у нас, када је намјерио да његово најбоље створење настави оно што је Он започео. Иако не мора бити умјетност, стваралаштво јој је блиско. Оно захтјева слободу да би могло да се размаше, да да лични печат послу који радимо, прије свега да употријебимо, па онда и умножимо дароване нам таланте, да не бисмо постали „зли и проклети слуга“, што је, ако не горе а оно еквивалентно бивању јеретиком, а и много лакше се постаје.
Бављење законом, правосуђем, адвокатура, захтјевају стваралачки моменат, и што је правник слободнији, препуштенији „заносу“, умјешнији је у тумачењу закона и правних аката и самим тим је и бољи. Друга занимања и професије мислим да није потребно ни помињати. Довољно је да само замислимо професора који се строго држи уџбеника или кувара који не одступа од књиге рецепата. Таланти се, а о томе нас Јеванђеље недвосмислено учи, умножавају искључиво слободом.
Када говоримо о теологији, не бих сада да набрајам богонадахнуте геније богословске мисли од њеног постанка до данас, али само ћу да се дотакнем онога кога сви знамо и чије смо ријечи, чак и у случају да у животу нисмо крочили у Цркву, сигурно чули; Апостола Павла. Апостол Павле, не само што је био стваралац Цркве био је и стваралац богословског дискурса, који је развијао у дијалогу са незнабожцима, Јеврејима, или новопеченим хришћанима. Сваком групом, или сваким понаособ („свима сам постао све…“ – 1Кор 9, 22.) да би их привукао, умножавајући први и основном задатак (таланат) који је препознао као свој, спасењу. И колико је у томе стваралачке слободе морало да буде, колико ходања по леду и страха за голи живот, можемо се упутити из самих посланица.
Сад би било очекивано да напишем, иако ја нисам апостол Павле, али нећу. Јер на одређени начин, као и сви ми који себе видимо као Цркву, јесам. Сви имамо удјела у његовом апостолству, како је он сам наглашавао („..јер ви сте печат мога апостолства у Господу“ – 1Кор. 9, 2), што чини да се од извора његовог духа као једног од темељних инспирација, не удаљавамо.
Ипак, ја сам обична вјероучитељица. Предајем вјеронауку, православну, (нећу ни да кажем колико дуго јер не волим да се суочавам са сопственим годинама), и волим тај посао, а и након тих многих, прешућених, година рекла бих да и „посао“ воли мене. Разумијемо се.
Али, волим и да пишем. Постоји нешто што ме боцка и води ка тастатури да формулишем ствари о којима на свакодневном нивоу причам на другачији начин. Јер писати и причати није исто. „Папир“ и подноси и доноси више, а у свима нама постоји више од онога што се усуђујемо да кажемо или прикажемо.
Када ме 2018. група младића (нису они више младићи, сви су професори, доктори теологије, очеви, али већином, ипак, млађи од мене), прочитавши неки мој насумичи текст (објављен на тему књижевности или нечега што сам у међувремену заборавила), позвали да се придружим писању за сајт који су основали, била сам почашћена. Али част коју су ми указали, није била пресудна за мој останак и опстанак на порталу, који је због врло директног и, не знам да ли ћу претјерати ако кажем, бруталног освајања слободе често бивао и јесте проказан. Такође, нагласићу, јер се о томе ових дана шпекулише, никакве финансије ме нису одржале на порталу. Утемељен је искључиво и једино на доброј вољи, жељи, а данас чак и храбрости, оних који желе да се огласе. Да не околишам, хонорара нема.
Сто пута смо чули да „не живи човјек само о хљебу“, а пошто је то постало (иако нећемо да признамо) готово потпуно несхватљиво и неприхватљиво, осјећам потребу да објасним да ме је одржала стваралачка слобода коју нико није имао потребу да ми ускрати. Љубав према језику, који сам добила прилику да обликујем по свом, пишући на теме о којима ту и тамо нешто знам и интересовања која је та жеља да се писмено изразим у мени пробудила. То је резултирало и тиме да се нисам уљуљкала у своје незнање, већ да сам се, (уживајући у томе) трудила да из њега испливам. Али, највише и на неприкосновеном првом мјесту одржали су ме, потпуно невјероватни и неочекивани одговори и реакције познатих, али још више непознатих људи до којих су моји текстови допирали и који су ме на свакодневном нивоу подстицали да се своје љубави не одричем.
Као богатом извору инспирације, више пута у животу сам се враћала, њемачком филму „Живот других“ (Leben der anderen) из 2006. године. Филм прати живот драмског писца, и његовог умјетничког окружења у Источном Берлину за вријеме подијељене Њемачке и на одрећени начин је близак и нама чије је животе дотакао сличан режим, а и млађима који и данас (у друштву које тридесет година зовемо „транзицијским“) не могу да се запосле ако нису чланови партије и чија се посебност и другачијост непрестано укалупљује у један те исти егзистенцијални модел.
У филму, који се примарно бави, храброшћу и унапријед изгубљеном борбом за освајање слободе, како умјетника тако и чудног, наизглед врло преданог послу, агента тајне полиције, постоји моменат који је кључан и за сам крај филма, а и за опште разумијевање атмосфере идеолошке репресије. Наиме, један режисер, који главном протагонисти поклања своје дјело под називом „Соната за доброг човјека“ и чији наслов овај на крају филма и искористи за сопствени роман, након што му је забрањено, због активности које владајућој номенклатури нису одговарале, да ради, тј. да пише и режира, извршава самоубиство.
Писање никада није изолована потреба да вас чују, да будете признати или на крају крајева да живите од тога. Баратање „пером“ је, за оне који су га се латили, као дисање. Претпоставка голог живота и таланат који сам по себи једноставно не дозвољава да буде закопан.
Моји избацивачи из зоне комфора, уредништво Теологија.нет, као и бројне сараднице и сарадници, који су се током ових седам година оглашавали сјајним чланцима и есејима на различите теме, и ја чинимо једно тијело само и искључиво у евхаристијском смислу. Сви имамо своје таланте, а из њих проистекле мисије, воље и жеље, темпераменте и интересовања, али саборни дух који се преко евхаристијске свијести промаља, чини да те различитости не само да немам потребу да наглашавам, укидам, ограћујем се, нити да их просто толеришем. Чини да их прихватам, штавише, да их требам.
Објашњавајући појам саборности, митр. Калист Вер је рекао, а ја ћу искористити да закључим:
„Потребан си ми да бих био свој!“
