Споменик „Пето три“, Шумарице, Спомен парк у Крагујевцу
Сви смо били рођени исте године, расли кроз исте разреде, боловали исте детиње болести, седели у истим клупама и понављали исте лекције. Тог јутра, само неколико минута пре него што су нас позвали по имену, преписивали смо исте задатке, а у дну џепа носили оне исте ситне тајне и снове, уверени да ће небо изнад нас трајати још дуго, да ће бити времена да се једног дана реше сви задаци на овом свету. Нико од нас тада није помишљао да ће, само тренутак касније, читав нараштај – рођен исте године, одрастао под истим школским кровом – отићи заједно, руку под руку, мирно, као да смрт није ништа – у исти вечни починак.
Изашли смо из учионице, као и сваки пут до сада – само сада не идемо на велики одмор. Напољу стоје људи у сивим униформама и не гледају нас у очи, гледају кроз нас, као да смо већ нешто друго, не деца, не ученици, само бројеви које треба одвести. Не знам на шта тада мислимо, у тим тренуцима. Ваљда мислимо на мајку која нам је баш јутрос рекла да не заборавимо шал, да је можда хладно. Мислимо на оца, на то како је обећао да ћемо у пролеће поправити бицикл. Идемо кроз град који знамо, сваку улицу, сваки праг – али данас нам је тако стран наш град, као туђа земља. И стигли смо… Испред нас је раван простор, а даље, у низу – цеви пушака, мирне, хладне, окренуте право у нас. Гледамо у то отворено грло метала: то је последње што ће видети наше очи, знамо то. Бол нас не плаши, већ помисао да наши неће знати – наши, који нас чекају за столом – али ми им доћи нећемо.
И онда – гробна тишина. Тишина празних школских клупа, недовршених задатака… дечје граје… овде у Крагујевцу, деца су отишла у школу, али се нису вратила кући. Стрељани су без милости, руком злочинаца који знају да се будућност једног народа затире онда када се убијају млади, када се затире младост. Дете од једанаест година или ученик гимназије од петнаест, изведени су из учионице и постављени пред пушчане цеви – то је граница на којој ни људски ум више није у стању да појми величину зла.
А онда је Eпархија шумадијска одлучила да ову страхоту уобличи и искује кроз један орден – Орденом светих новомученика крагујевачких. Тај орден није славно сећање на жртве, није љубав према деци, није брига за младе. Додељивање тог ордена претворило се у ново стрељање ђака у Крагујевцу – и свако друго стрељање и пребијање младих које се деси сваког дана и сваког часа. Владика Јован шумадијски не уме само да додели овај орден, него уме и да суспендује своју савест и своју свест сваки пут када то учини. Може ли се симбол мученичке крви деце доделити људима чија сопствена биографија стоји у сукобу са оним што се тим орденом слави?
Међу носиоцима Ордена првог степена је Ивица Дачић, министар унутрашњих послова у чијем ресору је, током студентских протеста 2025. године, полиција насилно поступала према студентима — газећи и пребијајући их – чиме је јасно показала мржњу према својој младости. Носилац ордена је и умировљени епископ Василије (Качавенда), који је 2013. године принудно и трајно разрешен дужности након што су у јавност изашли снимци и оптужбе за педофилију. И он носи орден деце мученика! Међу добитницима је и академик Милован Бојић, некадашњи истакнути члан ЈУЛ-а, странке Мирјане Марковић, дела политичког врха који је обликовао деведесете године у Србији. Ту је, најзад, и дугогодишњи градоначелник Јагодине Драган Марковић Палма (+2024), против кога су изнете јавне оптужбе за тзв. „бунга-бунга журке“. Владика Јован очигледно не мари за стрељану децу 1941. године, јер он изгледа да не воли младе – живе или мртве. Али те младе као да не воли ни Синод, а ни Сабор СПЦ! Јер зашто сви ћуте на ово поновно стрељање деце, стрељање које распара срце сваког људског бића које уме да осећа.
Нацисти су знали да убијање младих и њихово истребљење представља основ за уништење једног народа. Отуда, свака власт која не воли и ратује са својом младошћу нема шансу да преживи, јер убија основе свога бића. Али шта рећи за Цркву која ратује са својом младошћу? За ону цркву која ратује у садашњости и убија своју мртву децу која су пала за слободу – таква црква показује да нема поштовања за младе ни када су живи, а још мање када су мртви. Таква црква, уколико не доживи преображење, ни сама више нема шансу за своју будућност.
