Док се полако крећемо у сусрет Божићу и витлејемској пећини, мисли нас данашњих хришћана су често усмерене ка фолклорним сценама, сентименталним песмама, поклонима и сл. Ипак, актуелна мигрантска криза подстиче да се присетимо мигрантске димензије Божића. Превечни Син, не емигрирајући из Очевог загрљаја, био је принуђен, још у Дјевиној утроби, да са Богородицом и Јосифом хита за уточиштем, најпре у околини Витлејема, а онда и у Египту. Сећање на те дирљиве сцене највећег Мигранта, а кроз Њега нашег стварног статуса у свету, помаже нам да дубље схватимо проблем миграната и избеглица у данашњем времену.
Поред драматичне кризе самог људског идентитета и проблема односа са животном средином, мигрантска криза је можда најозбиљнији проблем човечанства данас. Тај проблем поново спаја Запад и Исток; овај пут на драматичан начин. Он је подстакао на хитну и дубоку рефлексију о питању човекове одговорности у свету. Тако и хришћани обједињују снаге ради решења овог проблема.
Тужно је да се у највећем броју случајева на (и)мигранте гледа као на „сувишне људе“; пошто за њих нема места онда су и непотребни. Погођен вестима о избеглицама који се третирају као „сувишак“, иконограф Стаматис Склирис је на тамном платну започео слику „Сувишни људи“. Овим се он придружио оном ретком броју православних сликара који су доживели појаву миграната као позив на наше покајање због занемаривања њихових потресних судбина. На Стаматисовој слици мноштву миграната на препуном броду у Средоземном мору придружује се Христос као њихов сапутник јер Он учествује у избеглиштву свакога без изузетка кроз своју избегличку судбину и мученичку смрт на Крсту. Они који су већ потонули насликани су са светлим лицима како плутају морем, спокојно изражавајући истину да су превазишли смрт и страх. У годинама које долазе, композиција „Сувишни људи“ ће, по свој прилици, добити још тамнијих тонова. Да ли ће православни хришћани успети да јој додају светлије нијансе?
Где је гостољубље данас?
На напуљској конференцији о теологији и Медитерану јуна месеца 2019. године, Васељенски патријарх Вартоломеј је алармантним тоном изјавио да се „Господња заповест о прихватању странаца налази у опасности“, алудирајући на поједине владе и земље које очајне мигранте спречавају да пронађу какво-такво уточиште. Проблем имиграције, као и други проблеми данас, морали би да зближе хришћане.
Постоје неке нејасноће око појма „избеглица“ или мигрант. Њихова масовна појава је постала системска одлика глобализованог света. Фигура мигранта се, како рекосмо, посматра као „људски сувишак“ који – самим својим карактером сувишка – манифестује ароганцију оних који не спадају у те „сувишне“. Међутим, теолошка димензија „ближњег“ итекако може да помогне у контексту савремене хуманитарне кризе и карактера глобализације. Прихватање оних најслабијих, изложених социјалним и економским притисцима, јесте императив. За ово су, несумњиво, потребни теолошки критеријуми: без теолошког сензибилитета одговор на кризу може бити погрешан. У овом историјском часу, у светлу начина на који се развија избегличка криза, људи од утицаја треба да делају у духу Јеванђеља.
Још је у Посланици Диогнету истакнуто да, парадоксално, хришћани сваку земљу доживљавају (и ниједну не доживљавају) као своју „отаџбину“. Апостол Павле је у Фил 3,20 говорио о есхатолошком грађанству које тек треба да дође. Платон је у Републици изнео идеју да су земаљски градови у којима обитавамо једна слика — и то изобличена — унутрашњег човека (IX, 592b). Изазов дијаспоре је подсетио православне на путнички и крсни статус Цркве у свету, пошто „у свету смо али нисмо од света“. Због тога се Православље опире идолопоклоничком односу према појмовима „домовине“ и „отаџбине“.
Библијски поглед на дошљаке
Постоје мишљења да је целокупна библијска повест у ствари мигрантска прича. И Стари и Нови Завет казују потресне историје прогнаника који су принуђени да беже или напусте свој завичај. Иако појам „избеглица“ није заступљен у Библији, постоји мноштво одељака који говоре о „странцима“, „дошљацима“ или „туђинцима“.
Књига Изласка приповеда о изабраном Народу, Израиљу, који је био жртва горког ропства у Египту. Крајње безнадежни, уз Божију моћну руку, успели су да побегну и нађу уточиште у пустињи. Током четрдесет година живели су лутајући, без своје домовине. Коначно, Бог је испунио своје древно обећање и настанио их на земљи коју су коначно могли да назову домом.
Пошто је Израиљево искуство бескућништва, измештености и странстовања било до те мере болно, Бог је заповедио свом народу да увек показује посебну бригу за странце: „Ако се странац настани с вама у вашој земљи, немојте га злостављати. Странац који се настани с вама нека вам буде као домаћи. Волите га као саме себе, јер сте и ви били странци у Египту“ (Изл 19,33-34). Гостопримство представља конкретан пример љубави према овим „странцима“ као и указање како народ Божији треба да живи: наступајуће гостопримство увек налази места за странца.
Скоро на самом почетку Новог Завета стоји Матејева прича о томе како Јосиф и Марија беже у Египат са својим новорођеним сином, Исусом, због зависти параноичног цара Ирода. Наш Спаситељ је рано детињство провео као избеглица, јер његова земља није била безбедна. Занимљиво, у Јеванђељу по Луки Христос је представљен као „странац“ и „туђинац“ у овом свету (2,4, 39; 8,1; 13,22; 17,11; 4,29–30; 9,53, 58; 24,18), што још више наглашава његову ипостасну повезаност са светом. „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити“ (Мт 8,20).
На трагу Израиљевог искуства, Христос истиче управо старозаветну заповест о љубави према странцима (Ис 58, 7) као критеријум на основу кога ће свима бити суђено: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме“ (Мт 25,35).
Крштење као прихватање статуса мигранта
Библија нам упућује изазов позивом да волимо оне који су другачији од нас, а не да се кријемо у безбедној зони своје интиме, окружујући се људима сличног мишљења „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате?… И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Mт 5,46–47).
Једна од темељних последица Крштења јесте истина да „нови човек“ нема оца на земљи него на „небу“ (Mт 23,9) те да су његова „браћа и сестре“ чланови Цркве. Слично томе, „нови човек“ нема грађанство на земљи него на небу (Фил. 3,11), пошто његов „град“ јесте онај „будући“ (Јевр. 13,14: ἀλλὰ τὴν μέλλουσαν ἐπιζητοῦμεν), будуће Царство. На тај начин, хришћанин и јесте и није странац у овом животу. Ово је био егзистенцијални смисао Крштења као „смрти“ „старог човека“ и рођења „нове“, есхатолошке личности. На основу овог, нико није имигрант и сви смо (у једном или другом смислу), имигранти.
Христос је велики Странац у Историји, тај милостиви Самарјанин Који потреса темеље постојећих монолитних друштава тако што прихвата грешнике у заједницу свог есхатолошког обеда. Тиме је Исус увео другачији етос и логику пошто другачијим односом одређује свој народ, своје пријатеље, своју обитељ, своју мајку и своју браћу. Оно што их одсада дефинише није крвна веза, нити заједнички циљеви (национални, политички или економски), него љубав која ствара и обнавља човека. „Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк 3,35).
Јеванђеље сугерише да уколико Христа не препознамо у личности странца, болесника, страдалника и затвореника, тада га уопште нисмо познали. Странац је скривени Христос. Св. Григорије Богослов је саветовао свог савременика: „нећеш се изложити опасности ако ово будеш радио… притекни му у помоћ, понуди му храну, одени га, обезбеди лек, превиј му ране, упитај га како му је, дај мудар савет о трепљењу, охрабри, буди подршка“ (Беседа 14,27). Баш као што Бог шаље „кишу на праведне и на неправедне“ (Мт. 5,45), тако и светитељи Цркве гледају на све као да су праведни и чисти. За њих нема странаца и дошљака: штавише, њима су најближи они који су изгубљени и намучени због тога што светитељи себе виде као недостојне и изгубљене.
Историјске прилике и ризици
Можемо рећи да се особита гравитација једне културе открива у начину на који се бави проблемом странаца (дошљака, имиграната и незнанаца).
Слике распетог Христа су данас свуда око нас: на бродовима који превозе мигранте и избеглице, међу жртвама трговине људима, имигрантима које туку на улицама европских престоница, у личностима заробљеника у концентрационим логорима. Тако, данашњи „библијски” незнанци су азиланти, измештене особе, избеглице, мигранти (они који трајно напуштају земљу због сиромаштва), емигранти (који одлазе у другу земљу тражећи бољи живот), они који трагају за азилом, особе без државе…Поменути патријарх је апеловао да се у Европи престане са одвајањем економских миграната и оних који траже азил.
Ипак, озбиљна питања навиру из глобалних превирања нашег времена. Поједини подсећају на неке сурове историјске примере. У развоју европске цивилизације, од краја четвртог до седмог века, већи део западне Европе је доживео културни преврат који је нарушио грчко-римско наслеђе. Нова племена селећи се у Европу где су се и настанила – Готи, Хуни, Франци, Вандали, Бургунди, Нормани – била су на врло ниском културном нивоу. „Велика сеоба народа“ је тако еуфемистички названа, али се радило о насилној и масовној миграцији са трагичним исходом: уништена је, рецимо, стварност града. У том смислу, хришћанска обавеза прихватања странаца не сме да уклони моралну обавезу да се адресују корени и узроци масовне миграције људи данас. Иако свако има право да трага за безбедним и хуманим животом, ниједна земља није обавезна да прихвати све оне који желе да се у њој настане. Криза миграната не престаје да буде једна од политичких поларизујућих тема како у западној Европи тако и у Америци.
Одговор из дијаспоре
Св. Николај Жички у Новим беседама под гором је поставио занимљиво питање: „Зашто се Христова наука ширила доцније безмало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан?“ Николај одговор налази у изазову дијаспоре: „На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним“. Пут ка Западу је Господња заповест.
Чини ми се да теологија новијих времена није дала одговарајући значај имигрантском статусу Цркве. То се одразило и на погрешно разумевање многих тема хришћанског живота. Многи верници кључни значај придају нацији, у духовности се акценат ставља на првобитно стање човека, у академској теологији на историјске парадигме, а у богослужењу се готово изгубило кретање „према Крају“. Као да понекад сами хришћани успоравају путовање овог света ка Царству Божијем.
Међутим, нимало случајно, управо је такозвана дијаспора изнова открила ту заборављену димензију. Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века православни богослови у Америци су кренули да се удубљују у постимигрантски идентитет Цркве и поставили основе за друштвену етику и мисиологију у тој демократској, религиозно плуралистичкој, а сада све наглашеније секуларној земљи. Нови трендови у православном богословљу плод су деловања у расејању, посебно руских имиграната у Европи после совјетске револуције.
Иако је дијаспора (као неизбежни изазов за стари и нови Израиљ) један од најсложенијих проблема свега Православља, она је велики благослов: управо нас она подсећа на спасоносну истину о путничком, привременом и крсном статусу Цркве у свету. Путовање ка Царству предодређује земаљске изборе. „Православна дијаспора” је једина поуздана спона са данашњом oikoumenē.
Задатак православног богословља данас је у томе да „богословље ближњега“ стави у заједнички миље живота и промишљања. Наше богословље није протолошко него есхатолошко. Носталгија за Земљом Живих је носталгија надахнута будућношћу. Есхатолошка носталгија није романтичарска жудња хеленистичке или индиј(ан)ске религије које су биле „заточеници својих архетипских интуиција“, како је то рекао Елијаде.
Стога не чуди да су православне парохије у дијаспори биле истински азил и евхаристијска прихватилишта за новодошле. У целокупној историји Српске Цркве у дијаспори, од првих српских имиграната до најновијих таласа имиграције, парохија (parikoia) је била то средиште живота, па је организовање парохије било највећи корак у верском и друштвеном животу имиграната.
Дељење евхаристијског хлеба открива енергичну обнову друштвеног саосећања које проистиче из литургијског преображаја. Када је Апостол Павле писао Јеврејима (13,2) подсећајући да гостољубље не заборављају, „јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“ (мислећи пре свега на јављање Свете Тројице Аврааму), тада је указао да је права и једина основа за хришћанску хуманитарност иста основа која води разумевању Бога: личност.