Mihail Vrubelj, Demon koji sedi, 1890.
U susret Vaskrsu, dok Crkva iznosi pred nas najdublju dramu ljudske istorije, izdaju, stradanje, usamljenost, smrt i nadu, teško je ne videti koliko je ova strasna sedmica opomena da istina uvek najpre strada u svetu koji je napravljen po ljudskoj, a ne po Božijoj meri.
Mi smo, odavno, svet uredili po svojoj slici, ne po slici ljubavi, nego po slici straha. Ne po slici pravde, nego po slici koristi. Stvorili smo poredak u kojem ljudi svakoga jutra gledaju sopstveno lice u ogledalu i (ne)prepoznaju tuđinca. I to više nikoga ne čudi. Jer ni namere iz kojih živimo, gradimo, vladamo i ćutimo odavno nisu onakve kakvima ih predstavljamo.
Mimikrija je postala naš najuspešniji društveni talenat. Ali ona nije nužnost opstanka, ona je izbor. Izbor da se prilagodimo nepravdi, da pristanemo na poniženje, da istinu odmeravamo po tome koliko nas košta. A motivi su uvek isti, samoživost, beskrupuloznost i korist. To sveto trojstvo čoveka po liku Tvorca, ispod jezika koji govori o moralu, ispod odela, titula, zakletvi i zakona, ispod naših koža gde se kriju čudovišta. Pritajena. Strpljiva. Čekaju trenutak kada će iskušenje skinuti masku i pustiti ih da prošetaju svetom.
Pad jedne nadstrešnice bio je trenutak kada je pod ruševinama ostalo sve ono što je trebalo da bude sistem, red, odgovornost i institucija. U tom padu stradala je i poslednja pristojna laž da živimo u društvu koje čuva čoveka. A onda su, iz tog praha, ustali oni koji još nisu do kraja pristali na pravila mimikrije. Oni koji još imaju snage da se postide tuđeg stida, da zaplaču nad tuđom nesrećom. Njihov protest je moralni refleks i vapaj savesti. Krik protiv sveta koji odavno smatra da je normalno da se živi pognute glave.
I tu počinje i Hristov put, jer svaki put kada neko ustane protiv laži, počinje njegova Golgota. Najpre ga ismejavaju. Onda ga optužuju. Zatim pokušavaju da ga umore, ocrne, obesmisle. Svaka vlast koja se boji istine najpre udara na glas, pa na dostojanstvo, pa na nadu. Tako je bilo i sa Hristom. Tako je i danas sa svakim ko odbije da kleči pred lažnim bogovima moći.
Stradanje nije samo rana na telu. Stradanje je i trenutak kada shvatiš da si usamljen u Crkvi koja sebe naziva zajednicom. Kada vidiš da oni koji propovedaju ljubav biraju tišinu, da oni koji služe oltaru podržavaju nepravdu, da oni koji izgovaraju reč o Hristovom stradanju nisu spremni da prepoznaju stradanje pred sopstvenim pragom.
To je možda i najveća rana našeg vremena, to što smo veru pretvorili u ritual bez rizika. U pobožnost bez posledica. U tamjan koji samo lepo miriše, dok nije u stanju da leči ranu. Crkva ovih dana u hramovima iznosi plaštanicu, peva o Raspetome, plače nad Njegovim grobom, ali Hristos nije stradao da bismo se divili simbolima, nego da bismo imali hrabrosti da stanemo uz raspetog čoveka danas. Uz svakog poniženog čoveka koji odbija da pristane da je zlo prirodno stanje stvari. Vaskrs nikada nije bio beg od smrti, Vaskrs je pobeda nad pristankom na smrt.
To je ono što je ovaj protest pokazao. Pokazao je da još nismo sasvim umrli. Da ispod naslaga straha, cinizma i umora još postoji nešto živo. Nešto što odbija da se navikne. Nešto što ne pristaje na robovlasnički poredak, taj najuporniji sistem ljudske istorije koji uporno teži da ostane večna sudbina čoveka. Jer, koliko god menjali ideologije, zastave i parole, čovek se uvek iznova vraća jednom istom iskušenju, da gospodari drugim čovekom. Da ga ućutka. Da ga svede na telo i na trošak.
Zato je svaki istinski otpor mali Vaskrs. Svaki izlazak na ulicu zbog istine je kamen pomeren sa groba ravnodušnosti. Svako odbijanje da se laž nazove mirom, znak da smrt ipak nema poslednju reč.
Samo retki uspeju da se otrgnu svom blizancu, strahu, sebičnosti, komforu i, makar na trenutak, postanu slobodni i dobri. Takvi su retka vrsta. I gotovo uvek budu kažnjeni. Ali kazna nije njihov poraz, jer smrt, pretnja, usamljenost ili kleveta, sve to pripada svetu koji se boji života.
A život je, uprkos svemu, tvrdoglaviji od zla.
Zato nas ova sedmica ne poziva da budemo ganuti, nego da budemo promenjeni. Da ne oplakujemo Hrista iz prošlosti, nego da prepoznamo raspeće sadašnjosti. Da se usudimo da budemo ljudi.
I možda baš zato nada još postoji, jer dok god neko ima snage da ustane, da kaže ne, da ne ćuti pred ruševinom, grob nije zatvoren. Kamen još može biti pomeren, a svetlost, ma koliko puta zatrpana, uvek nađe pukotinu kroz koju će vaskrsnuti. Jer Vaskrs nije uteha za slabe. Vaskrs je najradikalnija pobuna protiv sveta koji je pristao na smrt kao pravilo.
