Павле Евдокимов је био човек контраста, чак и контрадикције. Рођен и одрастао у Русији, био је дубоко окупиран руском књижевношћу и теолошком културом. Ипак, када је дошао у Француску, за разлику од других емиграната, писао је мало, заправо ништа није објавио на руском. Све његове књиге и чланци појавили су се на француском. Његов отац био је војник, па је и сам Павле ишао у школи за кадете. Током грађанског рата који је уследио након Бољшевичке револуције, он се борио у Белој гарди.
Но, након деценије и више година, он се оженио младом женом. Остајао је код куће пазећи на децу, док је његова жена ишла на посао – не тако типично за данашње време, али свакако у потпуности страно тридесетим годинама XX века. Био је ожењен, и заиста, након што је његова прва жена преминула код канцера, поново се оженио доста млађом женом. Ипак, једна од централних тема његових дела јесте идеја о „унутрашњем монаштву“. Постоје многи други контрасти које ћемо приказати када будемо истраживали његов теолошки oeuvre [опус].
Најпре, рецимо нешто о његовом животу.[1] Павле Евдокимов је рођен 2. августа 1901. Следствено томе, он је био неколико година старији од Владимира Лоског. Године 1907, његовог оца је убио војник који је припадао револуционарском одреду. Павле и његов старији брат отпутовали су у централну Азију, како би се придружили својој мајци и упокојеном оцу. Једва је успео да види очев последњи израз лица. Оливије Клеман, који је касније постао близак пријатељ Евдокимова, говорио је да је вероватно ово искуство њега увело у две главне области његове теологије: прва је жртвена љубав Очева, а друга је осмех Очев, који ћемо целу вечност имати пред собом.
Павлова мајка, припадница старе аристократије, била је ватрена хришћанка. Управо се од ње Павле научио вери – вери коју никада није доводио у питање. Као што је његова друга жена, након Павлове смрти, рекла о њему: „Веровао је као што човек дише.“ Идући уобичајеним моделом, Евдокимов је почео школовање у школи за кадете Државне армије. Међутим, током распуста, мајка га је водила у посете манастирима. Управо у овом периоду почиње његово упознавање и дубоко симпатисање православног монашког живота.
У време Октобарске револуције, његова породица се обрела у Кијеву, где је, поред војног образовања, млади Павле похађао Духовну академију (врло необична ствар за некога ко је припадник noblesse, d’épée [племенити слој]; већина његових вршњака биће свештенички синови). Тада је започео његово богословско образовање.
Након неколико месеци, он се придружио Белој гарди и борио се у коњици, неколико пута блиско избегавајући смрт. Мало после тога, он се вратио својој породици. Године 1922, заједно са стотинама хиљада Руса, његова породица се нашла у изгнанству. Као што је и неколицини његових руских пријатеља, искуство егзила је и њему показало смисао хришћанског живота, у чијем средишту се налази изгнанство, „јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“, као што наглашава аутор Посланице Јеврејима (13, 14).
Након проведеног времена у Константинопољу, Берлину, Прагу и Београду, у септембру 1923. године он се настанио у Паризу. Своје студије је наставио на Сорбони, а наредне године постао један од првих студената на новоотвореном Институту Светог Сергија. Како би омогућио себи школовање, преко ноћи је радио у фабрици аутомобила Citroën или на железничкој станици, чистећи вагоне. Четири године је провео студирајући на Сергијевом институту. Двојица његових учитеља, којима је доста дуговао, били су отац Сергије Булгаков и Николај Берђајев.
Евдокимов је сам говорио због чега им је био дужник. „Један слободоумни философ, а други свештеник и професор догматског богословља“, сваки је говорио о слободи православља и његовој пророчкој мисији. „Продубљивајући ‘институцију’ једним ‘догађајем’, сваки је наглашавао улогу Светог Духа.“ Од оца Сергија је научио да „негује ‘инстинкт за православље’ који те поставља на путеве предања […] на којима изнова откриваш непосредност Библије. Такође, потребно је да се човек удуби у размишљање отаца, да живи Литургију, да ‘учествује у евхаристијском пламену’, да открије икону, есхатологију, све ствари вере које се налазе изван историје, мета-историјско“.[2]
Године 1927. Павле је оженио протестанткињу Наташу Брунел, из Нима у Прованси са очеве стране, а Рускињу и Кавказкињу са мајчине. Настанили су се у кући у Ментону, где је Наташа научила италијански. Добили су двоје деце, Нину 1928. и Михаела 1930. Док је Наташа зарађивала новац као учитељица, Павле је остајао кући и пазио на децу и, у исто време, радио на својој докторској тези, не из теологије већ философије, која је касније обрањена 1942. године на Универзитету у Екс-ан-Прованси. Објављена је под насловом Dostoïevski et le problème du mal[Достојевски и проблем зла].[3] У својој дисертацији, представио је Достојевског као пророка хришћанства, подстицаног на обнову услед атеизма. Две године касније, објавио је књигу Le Mariage, sacrement de l’amour[Брак – Тајна љубави].[4] Након овога, Павле је са породицом напустио Ментон, кога су окупирале италијанске трупе 1940. године и привремено се настанили у Валенси.
При крају рата, 1945. године, Наташа умире од канцера и Павле се са децом вратио у околину Париза. Своју докторску тезу је предао 1942. године. Исте године умире његова мајка и Немци окупирају „слободну зону“. Заједно са његовим пријатељима протестантима, Павле је укључен у Comité inter-Mouvements pour l’accueil desévacués (CIMADE) [Унутрашњи покрет за бригу о евакуисанима], који је настојао да спасава животе, нарочито Јевреја. Био је ухапшен и задржан неколико недеља, али је пуштен заузимањем пријатеља, судије из Оранжа. Након рата, његово учешће у CIMADE се наставило. Сада су се бринули о судбини избеглица. Године 1946. он је затражио кућу за уточиште избеглица, а од 1947. до 1968. године, кућу за студенте из централне и источне Европе, након 1956. и из Пољске, а затим и из земаља трећег света.
У периоду од 1948. до 1961. године, био је члан управног одбора Екуменског института у Босију (Bossey) у Швајцарској. Павле је, 1953. године, постао професор на Институту Светог Сергија у Паризу, предајући Западно хришћанство и Морално богословље. Поново се жени 1954. године са двадесетпетогодишњом Томоко Сакаи, која ради као тумач, ћерком јапанског дипломате и Енглескиње. Његов брак са Томоко утицао је да ослободи своје креативне моћи, као и ширењу својих културних симпатија условљених Русијом, како говори Оливије Клеман.
Касније, 1958. године, појавила се његова књига Le Femme et le salut de monde [Жена и спасење света][5]. Наредне године је изашло његово најобимније дело L’Orthodoxie [Православље][6], за које је награђен докторатом из богословља на Институту Светог Сергија; две године касније, 1961, као плод истраживања руских корена његове мисли: Gogol et Dostoïevski ou la descente aux enfers [Гогољ и Достојевски: Силазак у пакао][7]. Наредне године издаје другу књигу о браку: Le Sacrement de l’amour: Le mystère conjugal à la lumière de la tradition orthodoxe [Света тајна љубави: Тајна брака у светлу православног предања][8]; 1964. године једно од његових главних дела: Les Ages de la vie spirituelle: Des pères du desert à nos jours [Векови духовног живота: од пустињских отаца до наших дана][9]; 1968. године: La Connaissance de Dieu selon la tradition orientale [Знање о Богу према источној традицији][10]; 1969. године: L’Esprlt-Saint dans la tradition orthodoxe [Свети Дух у православном предању][11]. У години његове смрти, 1970, објавио је следећа два рада: Le Christ dans la pensée russe [Христос у руској мисли][12] и L’Art de l’icône: Théologie de la beauté [Уметност иконе: Теологија лепоте][13].
У последњој деценији живота, Павлова екуменска настојања су се наставила. Године 1964. је позван да учествује на Другом ватиканском концилу као један од православних присталица са Светог Сергија. Након неколико година, 1967, постаје професор Екуменског института у Босију и на Институту за више студије [Institut Supérieur d’Études] (Екуменском, новоотвореном у Паризу). Године 1968. постао је доктор honoris causa на Универзитету у Солуну. Преминуо је изненада у сну 16. септембра 1970. године.
Извор: Modern Orthodox Thinkers from the Philokalia to the present, London 2015. Шира верзија ће бити објављен у новом броју „Каленића“ (4/2021).
Превео: Лазар Марјановић
[1] Више о Евдокимовом животу видети: Olivier Clement, Orient–Occidcnt: Deux passeurs: Vladimir Lossky et Paid Evdokimov (Geneva: Labor etFides, 1985), 105-210 (за његов живот, нарочито: 105–116); Michel Station,‘Note bio-bibliograpinque sitr l’oeuvre de Paul Evdokimov’, Contacts235–236 (јул-децембар 2011), 267–275; двоструки чланак посвећен Евдокимову. На енглеском: Мichael Piekon, у Paul Evdokimov, Ages of theSpiritual Life [Векови духовног живота] (Crestwood, NY: St Vladimir s Seminary Press, 1998), 1–10; и In the World, Of the Church: A PaulEvdokimov Reader [У свету, о Цркви: Читалац Павла Евдокимова], ed, Michael Piekon and Alexis Vinogradoff (Crestwood, NY: St Vladimir’sSeminary Press, 2001), 1-9. Такође, видети личне Евдокимове аутобиографске напомене: ‘Some Landmarks on Life’s journey’ [Неки оријентири на животном путовању], у Evdokimov, In the World, 37–47.
[2] Evdokimov,‘Some Landmarks’, 38-39.
[3] Dostoïevski et le problème du mal (Lyon: Editions du Livre Français, 1942; репринт Paris: Desciée de Brouwer, 1978).
[4] Le Mariage, sacrement de l’amour (Lyon: Éditions du Livre Français, 1944).
[5] La Femme et la saint de monde (Paris-Tournai: Desclée de Brouwer, 1958; репринт 1978).
[6] L’ Orthodoxie (Neuchâtel: Delachaux et Niestlé, 1959).
[7] Gogol et Dostoïevski on la descente aux enfers (Paris: Desclée de Brouwer, 1961; репринт Paris: Éditions de Corlevour, 2011).
[8] Le Sacrement de l’amour: Le mystère conjugal à la lumière de la tradition orthodoxe (Paris: Editions de l’Épi, 1962; репринт 1980).
[9] Les Ages de la vie spirituelle: Des pères du desert à nos jours (Paris; Desclée de Brouwer, 1964; репринт 1980).
[10] La Connaissance de Dieu selon la tradition orientale (Lyon: Xavier Mappus, 1968).
[11] L’Esprit-Saint dans la tradition orthodoxe (Paris: Cerf, 1969; репринт 2011).
[12] Le Christ dans la pensée russe (Paris: Cerf, 1970).
[13] L’Art de l’icône: Théologie de la beauté (Paris: Desclée de Brouwer, 1970).
