У стрипу – намерно ћу избећи рецентан термин графички роман, односно графичка новела – „MI3“ Гранта Морисона и Френка Квајтлија (Darkwood, Београд, 2013, превод Владимир Тадић), супер-војници нису људи, него животиње, „унапређене“ тако да постану непобедиве машине за убијање, што би требало да сачува људске животе у будућим ратовима. Који ће, како ликови моћника у овом стрипу отворено признају, бити глобални и сурови, али ће „хумано“ смањивати број људских жртава, и увек са мишљењем медијски посредоване јавности на уму.
Куца, маца и зека, као јунаци ове приче, тако истовремено остају „бесне животињке“ и верни службеници који убијају „само непријатеље наше државе“, али за разлику од људи „немају морал, немају страх од смрти који ограничава људско понашање“. Научници који су их створили, као ипак људи, не одричу се моралне легитимизације сопствених поступака, која се, као и увек када је креирање моћног оружја посреди, своди на очување људских живота, сада не толико због „равнотеже страха“, колико због нељудског идентитета његових носилаца, који су у исто време и војници и њихово оружје. „Нико не мора да умре, не сад кад имамо овакво оружје“, јер „унапређене“ животиње ионако не умиру, него се када дође време врши њихова „декомисија“.
Ипак, ове животиње су, захваљујући докторки која је „њихов доктор Дулитл“, бити научене да говоре људским језиком и да га разумеју, што ће њиховој међусобној комуникацији, као и комуникацији са људима дати један настран аспект, једнак технолошко-убилачким продужецима њихових тела, које они називају омотима. Пред извесношћу „декомисије“, а уз помоћ „докторке Дулитл“, животиње беже из командно-истраживачког центра, али њихово право ослобођење могуће је тек да спознају да оне „нису омот“. Њихова нејасна тежња за повратком „кући“, открива се као тежња за повратком својој животињској природи.
У овоме им ипак помаже један човек, отпадник од друштва, од врсте коју обично називају „клошарима“, који се представницима ове и овакве државе отворено обраћа са „свиње фашистичке“, и одбијајући новчану награду коју би добио потказујући ипак-само-животиње наговештава да такав социјални статус можда не дугује само сопственој лењости и недостатку предузетничког духа, већ макар делом одсуству жеље да партиципира у систему насиља – ах толико сличног нашем свакидашњем.
Најлепше код тог човека је што се он већ при првом сусрету тим животињама обраћа потпуно отворено, без гађења и чуђења пред њиховим „омотима“, језичким и технолошким, каo бићима којима је више него било шта друго, потребна „љубав и пажња“.
Он стога и нема потребу за искупљењем пред овим бићима, јер „таквих је Царство небеско“. „Докторка Дулитл“ се искупљује жртвеном смрћу, а руководилац научног тима не толико новчаним прилогом, колико признањем и сведочењем које је „уништило сенаторову кампању“.
Највећа вредност овог стрипа, без обзира на одавно патентиране идеолошке компромисе у завршници и помало предвидљиву и помодну критику капитализма у дозвољеним границама, у томе је што даје озбиљан поглед на људско друштво из перспективе технолошки унапређених животиња, чија измењена визуелна перцепција и деформисана језичко-говорна апаратура тај свет разобличава на један нимало утешан начин. Одатле потиче иновативна драматуршко-визуелна форма стрипа али и отварање за могућност једне другачије перцепције наше стварности, што је увек била једна од функција уметности.
Не сасвим заточен у идеолошки прокламованим оквирима „еколошке свести“, стрип „MI3“ нас подсећа на нашу истинску људску одговорност, која нас спречава да геноциде над природом, другим створењима а самим тим потенцијално и „нижим расама“ (или слојевима?), правдамо бригом за очување и унапређење људског рода. Такође, враћа нам и веру у вредност речи и истинског општења, која има моћ не само у односу према другим људима и нама самима, него и свему створеном. Ех, када бисмо сви, као ова наша „мала браћа и сестре“ из стрипа постали свесни својим „омота“ и зажудели за „кућом“, као слободом, као простором љубави у срцима. Тада бисмо без бојазни могли да се обратимо речју и Ономе ко је реч створио. Јер чему бојазан, чему страх тамо где одговор неће бити насиље?