o. Серафим Роуз
Сабор епископа Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ) је прије неколико дана, у Минхену, примио извјештај епископа сонорског Јакова, предсједника комисије која се бави проучавањем живота и поштовања блаженопочившег јеромонаха Серафима (Роуза). Сабор је одлучио да препозна праведност његовог животног пута и благослови даље припреме за његову канонизацију и убрајање међу преподобне Оце Цркве. Ово по себи још увијек није сам чин канонизације, већ представља званичну потврду намјере која се креће у том смјеру. Важно је уочити ову разлику јер нам она указује да је Црква још увијек у прилици да промишља по овом питању. Питање које захтијева посебну пажњу заправо и није то да ли је о. Серафим био свети човјек или не, већ шта је оно што ће Црква евентуално да канонизије, у случају да га канонизује овдје и сада, унутар постојеће конфигурације односâ.
Политика и свеци
Дозволићу себи да отворено искажем да је оно што сматрам путањом којом Синод жели да се креће у вези са овом канонизацијом веома очигледно: ријеч је о почетку једне политичке канонизације. Када кажем „политичке“, немам намјеру да будем циник, нити доводим у питање лично благочестије епископа који су гласали за овакву одлуку. Скоро па свака канонизација у православној историји имала је и своју политичку димензију. Чин оваквих препознавања (канонизација), по себи представља пројаву власти у Цркви. Ипак, оно што ову канонизацију чини политичком у једном снажнијем виду представља то што је она одговор на веома специфичне потребе, у складу са тенденцијама које тренутно обликују америчко православље.
Ријеч је о потреби за идеолошким православљем: пакету спремних одговора, тврдих граница, препознатљивих непријатеља, и недвосмислених идентитетских маркера. У једном оваквом регистру, православље престаје да бива првенствено начин живота у Христу, и почиње да функционише као систем погледа на свијет, као свима приступачно објашњење савремености и незадовољства њоме, те постаје позиција са које треба да водимо културне ратове. Савремени религијски пејзаж Америке у великој мјери порађа управо овакву потребу, и РПЗЦ је у сада у позицији да то потврди. Нови култ, онда када се успостави, веома брзо генерише симболички и репутациони капитал, а веома могуће и онај финансијски, кроз публикације, ходочашћа, иконографију, конференције и, уопште, кроз цјелокупну традиционалистичку циљану економију.
Овдје настају невоље. Канонизација није само препознавање нечије светости, она је и подизање заставе, а заставом, када се једном подигне, машу они са најјачом руком.
Шта ће ова застава да представља?
Позвао бих се на један коментар који сам недавно примио на мом Substack-у, од мисаоног човјека, који је говорио у прилог канонизацији. Тај човјек похвалио је о. Серафима као човјека „топлог и смјерног срца, са пуно љубави према духовној дјеци, човјека који је одбацивао модерност, што је идеолошки канон којега се морамо држати, човјека истрајности у проналажењу унутрашњег мира, и љубави према Христу.“ Прочитајте опет ову реченицу. Зар нам много тога не говори сама чињеница да је одбацивање модерности наведено прије љубави према Христу? За мене ово представља red flag– и управо јесте знак оне врсте културе који ме нагони да се замислим: одбацивање „модерности“ прво, као главна идентитетска значка, па тек онда Христос и његова љубав.
Свјестан сам, у исто вријеме, да је Црква одвајкада поштовала и неке „проблематичне“ свеце, оне чији животи просвјећују, но чија учења узнемиравају, или пак оне чија учења стоје, а животопис узнемирује. Бог дјелује кроз наше слабости, а sensus fidelium је јако често показивао задивљујућу способност да прихвати оно што је у светитељима непатворено, као и да учини да оно друго временом ишчили. Моја забринутост не тиче се тога да ли је о. Серафим био човјек са неким недостацима, нити тога што његови теолошки радови садрже поглавља која су тенденциозна, као и она полемички или апокалиптички исувише усијана. Оно што ме брине јесте шта ће његов култ да постане у нашем нарочитом историјском оквиру.
Паралела са Русијом
Пишем ове редове имајући на уму посебу паралелу са Русијом. Наиме, лично сам био укључен у питање утврђивања аутентичности земних остатака Цара Николаја II и његове породице. Више пута сам путовао у Јекатеринбург и у Поросенков лог (Прасећу јаругу), гдје су остаци пронађени, и лично о свему извјештавао патријарха Алексеја II. Као човјек гајим изузетно поштовање према трагедији царске породице. Прослављење Царских Мученика, које се догодило 2000. године, је, узето за себе, заиста било пастирски чин усмјерен ка скретању пажње на подвиг подношења страдања у вјери.
Међутим, култ који је изникао око ове канонизације није остао само прича о Цару-Мученику, о његовој мученичкој жени, и дјеци, већ је увелико апсорбован унутар мита о „Светом Цару Хришћанског Царства“, и управо је тај мит, структурално, и не увијек свјесно, постао храна за руски хришћански национализам ево дуже од двије деценије. Тиме је обезбијеђен теолошки вокабулар за империјалну носталгију, за „Свету Рус’ против безбожног Запада“, а на крају и за тренутни рат у Украјини и прогон оних руских православних хришћана који одбијају да благосиљају тај рат. Ништа од наведенога није била намјера оних који су канонозовали Цара Николаја као страстотерпца. Ипак, првобитне намјере нису оно што одређује поглед на свеца након његове канонизације.
Управо ово јесте лекција коју бих желио да предочим у свјетлу стазе којом је одлучио да крене Синод РПЗЦ. Наиме, уколико је чак и мала идеолошка компонента присутна у поштовању одређеног светитеља, та идеолошка компонента испливаће у први план – јер управо то и јесте разлог због кога нека организована заједница потребује светитеља. Канонизовани о. Серафим ће, готово неизбјежно, у америчком контексту бити призиван у помоћ како би подупро одређени склоп мишљења: антиекуменизам, битке у културним ратовима, апокалиптичност прожету теоријама завјере. Шта год да је о. Серафим заиста био, слика о њему биће искоришћена као оружје.
Шта Црква дугује самој себи?
Дубљу трагедију представља чињеница да унутар америчког православља тренутно постоји јако мало снаге која би могла да представља контра-тег и успостави равнотежу по овом питању. Сам о. Серафим волио је руску теологију деветнаестога вијека, а изнад свега дјела Светога Игњатија (Брајчанинова), и уопште, литературу тога типа. Нови култ наслиједиће тај поредак ауторитета и такав метод расуђивања. С друге стране, теологија коју је о. Серафим третирао са великим неповјерењем јесте наслијеђе „паришке школе“. Ријеч је о теологији Флоровског, Шмемана, Мајендорфа, Јанараса, Зизјуласа, која би нам у овом моменту уистину била потребна као нека врста контра-тега. Међутим, ова теологија преживљава углавном у академској заједници и њој блиским круговима. За ширу православну јавност, најгласнију и највидљивију опцију представља управо онај идеолошки репертоар који ће бити оснажен новим култом.
Црква дугује самој себи мјеру теолошке самосвијести по питању светаца које проглашава. Разлог за то лежи у чињеници да Бог дјелује кроз наше слабости, па смо, стога, у најмању руку, дужни да именујемо проблеме, и да се одупремо инструментализацији светости, како у Русији, тако сада и у Америци.
Извор: Sergei Chapnin , What Are We Canonizing? On the ROCOR Synod’s Decision to Open the Path to Father Seraphim Rose’s Glorification, The Wheel, May 7, 2026.
Превод: Дражен Тупањанин