„Ништа није прече од идеја мајчинства, очинства и рађања. Родитељство је национална и државотворна и етичка и друштвена врлина.“ (Милица Ђурђевић Стаменковски, министарка за бригу о породици и демографију Србије)
Наведена изјава министарке Ђурђевић Стаменковски, услиједила је недуго након такође њене опаске, дате врелог љета Господњег 2024, о томе да се (након што су се Београдске породиље пожалиле на услове рађања у неклиматизованим просторијама гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт), „у Србији 20 година води кампања против рађања као део глобалне агенде“. Министаркина оштрина, увјереност која има тенденцију да се ослони на некакву метафизичку истину, па и пријетња којом зрачи, а иза које се крије реална опасност по друштво склоно најбруталнијим пројавама патријархата који своју најозбиљнију и најразорнију форму добија када га преузму жене (поново морам да мало подсјетим на серију „Слушкињина прича“, бар оне који су је гледали), буквално ме мучи од момента када сам је први пут чула.
Министарка је и мајка и министарка, при томе и веома лијепа жена. Својом појавом она поставља један висок стандард свим младим женама које желе да живе „остварен“ живот, који се подразумијева само ако садржи све то (добро не мора баш свака бити министарка, али високо образовање и запослење би било обавезно), али акценат свакако остаје на мајчинству као неприкосновеном задатку сваке жене. Првом и основном, оном који у многим опасним идеологијама напуњеним главама, жену чине женом.
А шта жену чини женом?
Осим што је човјек у пуном смислу ријечи, што хрли, са мушкарцем или без њега, ка будућем вијеку у коме, као што нас учи апостол Павле разлике неће постојати, шта је то ипак, оно нешто што нас разликује, због чега смо срећне што смо то што јесмо, или несрећне до крајњих граница које се данас могу (не бих се усудила рећи лако) избрисати све учесталијом промјеном пола. И у том свјетлу, наравно, зашто неко ко није рођен као жена жели то да буде, зашто се осјећа тако (што додаје још једну контроверзу питању женствености, будући да, бар не још, транс жене не могу рађати), и шта је то што нас заиста разликује?
У документарцу који је 2022. произвео и приказао The Daily Wire, под називом који сам ставила и као наслов овог текста What is woman?, (ултра)конзервативни амерички новинар и политички коментатор Мет Волш поставља ово прилично древно филозофско питање у једном савременом свјетлу.
Иако се само питање непрестано провлачи кроз документарац, оно није кључно. Волш заправо жели да проведе гледаоце кроз контроверзе фармацеутске индустрије и, све учесталијих и на све млађој популацији примјењивих, медицинских захвата промјене пола, али се кроз разговоре са саговорницима који се противе или подржавају његове ставове, које он не исказује директно али су прилично јасни, непрестано враћа проблематичном питању.
И оно до краја филма остаје камен спотицања, посебно за саговорнике који су скептични према њему, и на које до самог краја не добија одговор.
Мени за ово о чему желим да пишем све то чиме се документарац бави није толико важно, посебно што не могу ни сама да се до краја сложим са ставовима Мета Волша, али само насловно питање јесте. Поново због ставова (друге врсте овај пут) са којима не желим да се сложим, а који претендују да се поставе као неприкосновена, да не кажем догматична, у данашњем поједностављеном схватању појма – истина.
О улози жене у Цркви, њеном положају у хришћанству у односу на јудејско-римски свијет унутар кога се хришћанство развија доста је писано (Упућујем овдје на два за српску теологију врло битна текста аутора проф. др Растка Јовића: „Неко ме се дотаче“, Вероучитељ у школи 2, ПБФ, Бгд, 2011; и „Раскид заједништва: место поноса и стида у ранохришћанској заједници“, Место стида и поноса у религији филозофији и уметности, ЦЕИР, НС, 2020). А писано је баш из разлога што ми у нашим умовима, колико год читали и образовали се, не можемо да деклерикализујемо Цркву, односно да је видимо у њеној пуноти као заједницу једнаких, кроз њен суштински метафизички карактер који она (Црква) добија из будућности а унутар кога се разлике које нас данас толико муче, поново се враћам апостолу Павлу, бришу.
У сврху онога што желим да кажем, мој добар пријатељ, отац Дражен Тупањанин, упутио ме је на текст објављен у најновијем броју Видослова (бр. 93, 2024) који говори о (не)могућности рукополагања жена у свештенички чин. Тај интересантни поглед на мушкарца и жену полази од литургијске перспективе унутар које аутор, протестантски теолог Џејмс Б. Џордан, једино види њихове смислене разлике. Он се позива на предање о стварању из друге главе 1. Мој. које библисти сматрају нешто млађим, и у коме је Ева настала, не као у првој глави одмах, паралелно са Адамом („мушко и женско створи их“), већ од самог Адама, извлачећи из тога закључак, о томе да је створена као његов помоћник у мисији, која је прије свега литургијска, а то значи служитељска (обоје су позвани да служе Богу) и преображавајућа (да кроз служење узносе све створено Богу и дају му вјечни карактер).
Џејмс Б. Џордан, изузетно теологизира своју тезу о Еви као литургијској помоћници Адаму не дајући јој ипак могућност да она предводи то служење, али наглашава једну, за мене, у овом контексту кључну тезу, а то је да се у поменутом пасусу о стварању нигдје не помиње да је Ева начињена примарно да би рађала дјецу, тј. како аутор наглашава: „Судећи по другој глави књиге постања Ева није начињена примарно из разлога да помогне Адаму да се репродукује, већ да му буде помоћник у неком другом смислу.“ Аутор у тексту даље смисао који произилази из стварања Адаму помоћника „према њему“ види искључиво у литргијском контексту, извлачећи један, усудила бих се рећи, поетичан закључак да ће човјечанство које је почело Адамом, тј. мушкарцем, завршити (и на то нас управо упућује то служење) као Невјеста, Нови Јерусалим, Црква, тј. Жена.
А како ми то, ту жену, унутар тих истих кругова који је од првих вијекова избављају из раља другоразредности, обредне прљавштине, сведености на затворен простор куће, доживљавамо данас?
Истичући важност рађања (што чињеница да дјецу у земљама трећег свијета родитељи и даље бацају на улице и у смеће аутоматски ставља у друг план, или ако баш инсистирамо на томе да останемо унутар сопствених граница, након што сам радила са штићеницима Дома за незбринуту дјецу, да се не запитам сваки дан над тиме шта се десило са нашом колективном савјешћу која нема појма и не жели да зна како и зашто не може или не жели да им помогне), науштрб преображаја овог и оваквог постојећег свијета, ми поново враћамо женскост на старозавјетне „поставке“, из које је Христос недвосмислено кроз укључивање у Јеванђеље избавио.
И то је поражавајуће, посебно ако такви гласови долазе из Цркве која у Србији ужива јако велик углед. Знамо да активних вјерника проценутално има мање него нпр. револуционарна Француска, али православље, тј. светосавље, као једна прилично нејасна идеологија одржава своју врло снажну превласт над народном свијешћу и формира некакво учење из кога могу да се изведу изјаве као она на почетку цитирана.
Шта то значи?
Па рецимо да млади људи, припадници генерације миленијалаца (за разлику од вршњака из западне Европе), још увијек ступају у бракове, црквене у највећем броју случајева, подижу дјецу и крштавају их одмах по рођењу, преузимају славе од очева и живе на један традиционалан начин у мјери у којој им окружење и околности то дозвољавају. Наравно да образовање не изостаје из свега тога, па се подразумјева да будућа невјеста и мајка након што је завршила високе школе, обави и ове остале традиционалне задатке, јер тек тада она је „цјеловита“ или, још горе али чешће, тек тада се „остварила као жена“.
У таквој атмосфери, у којој се жена која није рађала не сматра женом у пуном смислу, и у којој представнице моје генерације, чији су репродуктивни органи већ на измаку снага, деценије проводе бодући се хормонима, обилазећи најскупље клинике, пролазeћи пакао непрестаних прегледа и експеримената над својим тијелима која, из скоро увијек не до краја познатих разлога, одбијају да креирају нови живот.
Ако сте икада поразговарали са таквом женом, и потрудили се да je разумијете, заправо осјетите ту очајничку потребу да „да тијело своје да се сажеже“, биће вам јасно до које мјере је тај мит о жени као мајци, а при томе и супрузи, докторици, професорици, „сведржитељки“ заправо јак. Кажем мит, јер не постоји нити једна теорија, нити учење, које би могло да се ослони на хришћанске изворе, да оно што жену чини женом јесте мајчинство и да све оно друго што она сама јесте, ако тога нема, пада у воду.
С друге стране, та жена која је при томe можда завршила највише школе, или није, али је као и сваки човјек обдарена талантима које је обавезна да умножава да би их такве умножене вратила Господару, све то занемарује, јер је некаква магловита идеологија и петпарачка психологија условљавају потпуно непостојећим осјећањима „испуњености“ и „остварености“ и оно што она јесте, личност, јединствена потпуна и другачија, замјењују индивидуалним особинама које мора да испуни.
Рађање и множење, тј. прокреација као таква, у смислу Божијег благослова, долазе тек након пада. Тај благослов, настаје као милосрђе и љубав Бога према човјеку који Њега више не жели, али Бог од њега не одустаје. У том смислу, они су дар односа између мушкарца и жене са свим конотацијама које тај однос носи, а помоћ због које је створена се огледа управо у могућности да се кроз њу, жену, Адам, као онај Други осјети као личност и добије предукус онога што му нуди заборављена и одбачена заједница са Богом.
Када је Емануел Левинас почетком 20. вијека написао за жену да је Другост, феминисткиње другог, рекла бих по периоду у коме се његова теорија развија, таласа, оптужиле су га за мизогинију. Иако разумијем њихову позицију, након подробнијег бављења Левинасом, прије десетак година, схватила сам да значајнијег и за хришћане потребнијег појма од Другости и Другог нема. Друго је Бог, кога не разумијемо, али га требамо, Друго је свака личност коју покушавамо да оробимо и сведемо на нешто познато, али нам стално измиче. У том смислу, Друго је и жена коју је немогуће свести на неку објективну мјеру, али је потребна и жељена независно од тога у каквом су јој стању репродуктивни органи.
И само то и јесте права жеља.
Када је не тако давно, моја пријатељица, учитељица која је описменила, васпитала и извела десетине генерација, након једне Литургије у својој локалној цркви, случајно и потпуно спонтано пред свештеником рекла да нема дјеце, а дотични пред читавом заједницом, подигао руке, као да вапи ка небу због њеног „гријеха“, и почео да узвикује „зашто?“ и „шта чекате?“, помислила сам да она више не треба никада да крочи у заједницу која је на тај начин жигоше и условљава, и да јој је њен посао коме се предаје свим својим бићем сасвим довољан да буде препозната (и да заправо већ јесте) у будућем вијеку. Чак (супротно свему чему сам учена) и да може без Христа који јој се даје на мјесту на коме мушкарци који (треба да) га представљају чине да се осјећа толико лоше.
Али она се вратила, баш као крвоточива жена из Јеванђеља, не обазирући се на мушка, лажним правилима јачег, постављена, правила о припадности заједници, и даље свјесна да има право да додирне Онога који даје живот.
А свештеник, конкретни из приче, или било који други портпарол исте идеолошке матрице ће, ако буде имао среће (а ја сам од оних који, упркос свему, вјерују да хоће), управо њу, жену, и њену Другост видјети на крају вијека у свом пуном сјају, ако је вјеровати занимљивом Џејмсу Б. Џордану, како заокружује стварање које је почело са мушкарцем, а завршило са њом.
Да ли је рађала, колико, како и коме, више неће бити важно јер ће до тада мртви већ одавно посахрањивати своје мртве, а Личност жене ће испливати у својој пуноти изван свих наслага наметнутих јој друштвених одговорности и коначно се показати (као уосталом и у случају мушкарца, надам се) као једина и најпреча стварност, отпорна на све „агенде“ и умишљене и врло профитабилне „завјере“.