Плотин (204/205–270)
Кованицом новоплатонизам, насталом у Немачкој почетком XIX века, означава се философија позне антике, почев од половине III века надаље. Реч је о системској синтези античке философије чије је полазиште традиција Платона. Уместо Платонове дуалистичке концепције стабилног бића и настајања, нуди се нова, монистичка концепција бића чија је суштина настајање. Према овом динамичком схватању бића, оно је једно, али у процесу безвременог саморазвоја поприма различите видове као ступњеве развоја апсолута. Биће има природу светлости, чија је суштина исијавање, па је исијавање кључни моменат процеса саморазвоја. Видови бића настали исијавањем хијерархијски су устројени по опадајућој величини савршенства и творачке моћи. Оснивач новоплатонизма је Плотин (204/5–270), који је основе свог учења стекао у Александрији код Амонија Саке (185–250), а потом је четврт века држао школу у Риму. Своје учење изложио је у спису Енеаде, сачињеном од 54 огледа које је његов ученик Порфирије (око 232 – око 305) организовао у 6 енеада (= деветица).
Саморазвој има следећи ток. На врху хијерархије је трансцендентно и надбивствено Једно о којем се може говорити само језиком одричне теологије и до којег се може доспети мистичком екстазом. Активношћу Једног стварност се појављује ступњевито тако да виши игра улогу творачког начела нижег ступња. Ова активност има унутрашњи и спољашњи аспект: спољашња је унапред оцртана унутрашњом активношћу, оно што се појављује на нижем већ је постојало у пред-нацрту на вишем онтолошком нивоу као свом узроку. Према принципу самодовољности узрока, Једно је узрок самог себе, производ унутрашње активности, због чега Једно и остаје то што јесте. Док је унутрашња активност Једног слободна, његова спољашња активност је нужна. Бог слободно ствара себе, али оно што је различито од њега твори нужно.
Спољашња активност Једног је, попут интелигибилне твари, необликована сила. Да би се обликовала, она мора да се окрене и посматра Једно, како би се испунила њиме, при чему се рађа суштаство-биће или садржај мишљења. Потом се та сила враћа себи и испуњава собом, при чему се рађа мишљење. Тако настаје двојство мишљења и мишљеног као и мноштвеност мишљеног. Ефекат спољашње активности Једног (= прве хипостазе) јесте Ум (= друга хипостаза). Природа ума и јесте чисто мишљење. Ум у себи сагледава целокупност ствари, платонски свет идеја. То је свет чисте лепоте, где је лепота суштинска форма.
Ефекат спољашње активности Ума јесте Душа (= трећа хипостаза) која дарује живот свему чулном, уређује га, подржава и управља њиме. Као што се Ум окреће Једном, тако се и Душа окреће Уму. Тиме стиче властиту хипостазу, види у Уму Једно и долази у додир са њим. Ово спајање Душе са Једним/Добрим подржава творачку активност Душе као и могућност повратка Једном. Душа је сама чисто кретање и она је, дајући живот, начело кретања. Она је последња умска стварност јер се граничи са чулним и његов је узрок. Хијерархијски је устројена. Највиша душа, као чиста хипостаза, тесно је повезана са Умом. Душа Свега је творачка сила која ствара физички универзум. Постоје и појединачне душе, које одушују звезде и жива бића. Са Душом Свега повезана је природа, односно активност која производи чулне форме у оној мери у којој, посредством Ума и његових идеја, долазе у сферу посматрања идеалних форми. Твар је последња могућност процеса производње, где се сила произвођења исцрпљује до краја. Због свеопштег слабљена могућности Једног, твар је небиће, лишена је Добра и у том смислу је зла. Могућ је и узлазни пут, повратак Једном и богу путем надсвесне и надумске екстазе.
Лепота чулног света није само у симетрији (= хармонији делова) него и у једноставним деловима. Симетрија није извор, него само спољашња манифестација лепоте. Твар није по себи лепа, него је то дух који се открива у њој. Извор лепоте је дух. Пошто само дух може препознати дух, само дух може захватити лепоту. Стога свако људско биће треба да постане божанско и лепо како би видело доброту и лепоту. Уметност не подражава чулне предмете, него је усмерена ка Уму као оном пралепом. Лепота је везана за форму, она је духовна и њу уметник уноси у материјал. Вајар у камен, који већ има неку форму, уноси нову форму и тиме му дарује лепоту, оживљује га.
Плотинов ученик Порфирије започео је усложњавање Плотинове метафизике разлажући сваку од хипостаза на тријаду, што је кореспондентно паганском политеизму. Порфиријев ученик Јамблих, оснивач сиријске школе, први је дао важност теургији, а наставио је и тенденцију усложњавања хипостаза, што врхуни у атинској школи код Прокла (410–485). Прокло је уочио правила која управљају стварним процесима. Једно је произлажење ствари из начела у тријадичном кружном процесу: (1) µονή или самоочување начела, (2) πρόοδος или излажење начела из себе, (3) ἐπιστροφή, повратак начела самом себи. Друго је терцет, према којем је свако суштаство на било којем нивоу стварности састављено од границе (πέρας) и неограниченог (ἄπειρον) помешаним у разним односима. Паганске верзије новоплатонизма комбиновале су философски и религијско-теургијски приступ, а развијале су се у сиријској, пергамској (Едесије, Јулијан Отпадник, Салустије, Евнапије) и атинској (Плутарх Атински, Сиријан, Марин, Исидор, Зенодот, Дамаскије, Симпликије) школи. У александријској школи (Хипатија, Хијерокле, Хермија, Амоније Хермијин, Олимпиодор) било је и хришћана (Синесије из Кирене, Јован Филопон, Илија, Давид, Стефан Александријски). Цар Теодосије је 392. забранио паганска богослужења, а цар Јустинијан је 529. затворио паганске философске школе.
Новоплатонизам је снажно утицао на хришћанску мисао. Тај утицај је евидентан код Атанасија Александријског, кападокијаца (Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски), Аурелија Августина, Боетија, а посебно код Псеудо-Динисија Ареопагита (око 500 године), зналца Прокловог учења, кога су коментарисали Јован Скитопољски и Максим Исповедник. Ареопагитове списе, тај покушај измирења новоплатонизма и хришћанства, у IX веку превео је на латински језик Јован Скот Ериугена (810–877), а у XIV веку на словенски инок Исаија. Платоновско изједначавање лепог, доброг и истинитог први је у хришћанство увео Псеудо-Дионисије, при чему из добра произлази светлост као лик добра. Он је о Богу говорио као о надбивствено лепом. О Богу је најпримереније говорити поричући и уклањајући ствари које га заклањају, као што вајар клешући статуу уклања вишак мермера како би се она појавила у својој лепоти (De myst. theol., 2), што ће парафразирати Микеланђело у сонету Non ha l’ottimo artista alcun concetto.
Новоплатонизам се наставио у Византији (Михаил Псел, Јован Итал, Гемист Плитон) и на Западу (Мајстер Екхарт, Никола Кузански), а проширио се међу Арапима (Алфараби, Авицена, Сухраварди, Алгазали) и Јеврејима (Исаак Израели, Авицеброн, Ибн Пакуд, Ибн Езра).
Новоплатонско схватање лепоте као светлости видно је у византијским мозаицима, архитектури као и у сјају и боји појединих материјала (злато, драго камење). Касније је Ериугена сугерисао да је свака твар искра светлости и лепа по себи. У време готике лепота твари у вези је са њеном пријемчивошћу за светлост, боју и број. Све ствари, укључујући наказе и демоне, у мери у којој учествују у бићу јесу релативно добре, савршене и лепе. Само је небиће зло, несавршено и ружно. Отуда сва природна и вештачка бића – попут мозаика, рељефа или скулптура у црквеним грађевинама – као несличне слике бога, по аналогији, указују на апсолутну савршеност (бога) која нам је непосредно недоступна.
Плитон је инспирисао Козима Медичија да 1459. у Фиренци оснује платонску академију којом је управљао Марсилио Фичино (1433–1499), који је превео на латински целокупне списе Хермеса Трисмегиста, Платона и Плотина као и поједина дела Порфирија, Јамблиха, Прокла и Псеудо-Дионисија Ареопагита. Тако је читаоцима на Западу учинио доступним најважније радове новоплатоничара. У спису Платоновска теологија образложио је хришћанску веру у бесмртност разумских душа, док је у коментару на Платонову Гозбу показао да љубавни успон од физичке ка духовној равни коначно љубавника води ка Богу. Истакнут члан Академије био је Пико дела Мирандола. Платонизам је утицао и на ликовне уметности у ренесанси.
Утицај новоплатонизма видан је и код модерних философа (кембриџски платоничари, Хегел, Шелинг, Бергсон, Тејар де Шарден и други).
Подржите и-магазин Теологија.нет!
ЛИТЕРАТУРА: A. H. Armstrong (ed.), The Cambridge History of Later Greek and Early Medieval Philosophy, Cambridge 1967; R. T. Wallis, Neoplatonism, London 1972; Р. Асунто, Теорија о лепом у средњем веку, Београд 1975; E. Panofski, Ikonološke studije, Beograd 1975; C. B. Schmitt, Q. Skinner (eds.), The Cambridge History of Renaissance Philosophy, Cambridge 1988; G. Reale, The Schools of the Imperial Age, New York 1990; В. Бајервалтес, Платонизам у хришћанству, Нови Сад 2009; P. Remes, S. Slaveva-Griffin (eds.), The Routledge Handbook of Neoplatonism, London 2014; B. Hub, S. Kodera (eds.), Iconology, Neoplatonism, and the Arts in the Renaissance, London 2021.
Извор: Илија Марић, На путу, Београд: Библос – Отачник, 2023.