Председник Србије Александар Вучић је поново у кампањи. Он већ годину дана најављује изборе који ће земљу извући из кризе у коју нас је он сам увукао кроз године свог владања, а која је кулминирала након пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Али ови избори ће засигурно бити тежи од претходних, иако се оптимистично надамо да ће ово бити последња од четрнаест година власти Српске напредне странке.
Његова дуга владавина није само последица вештог маневрисања међу спољнополитичким чиниоцима, контроле над медијима, манипулисања партнерским и супарничким странкама и покретима, клијентелистичких веза и нејединства опозиције. Његова жеља за моћи је толика да је спреман да за њу учини све, да пређе сваку границу, и законску и моралну, и да погази сваки национални и општи интерес.
У ту сврху ослања се на мрежу кадрова које је лично политички афирмисао и поставио на високе функције, а чији положај и даљи опстанак зависе од његове воље, због чега су спремни да доследно спроводе његове политичке налоге, чак и онда када они долазе у сукоб са институционалном одговорношћу. Да би обезбедио изборну победу, Александар Вучић мора да покрене читаву мрежу политички зависних кадрова и структура које контролише, при чему њихова мобилизација почива на систему награђивања, кадровских привилегија и политичког притиска, којим се обезбеђује да у изборној кампањи делују у складу са интересима свог политичког центра.
Такође, мора да угуши сваки отпор и глас реалне опозиције, који би могао да му наштети, а да остави лажну опозицију да ради у његову корист.
Због тога мора да стави под контролу све медије на којима може да се чује критички глас против његове власти, па је зато пре који дан непозната португалска фирма и купила све такве медије (N1, Nova, Radar) и одмах сменила све уреднике и променила уређивачку политику.
Председник Србије је свестан да концентрација политичке моћи и притисак на критички медијски простор не могу бити одржавани неограничено, јер би пре или касније произвели снажнији отпор у Србији и озбиљније реакције из Европске уније, али му за изборну стратегију није ни потребно да такво стање траје дугорочно, довољно је да притисак буде највећи управо у периоду који претходи расписивању и одржавању избора, када се формира изборна атмосфера, дефинишу теме кампање и грађанима представљају политички актери као прихватљиви или неприхватљиви. Другим речима, није му потребна трајна апсолутна контрола медија, већ контролисан политички простор у критичном периоду од неколико недеља или месеци, све док се изборни процес не оконча у условима који му омогућавају да задржи власт.ВВ
Један од најважнијих темеља власти председника је и његов имиџ, најбоље оличен у покличу који се може чути на његовим страначким скуповима – „Ацо, Србине!“ Да, и поред свега, добар део бирачког тела у Србији и даље сматра да је председник српски националиста, да у дубини душе и даље сања Велику Србију, да чека Русе на Дунаву и тренутак када ће са себе збацити плашт најбољег Урсулиног Европљанина, када ће Србија рећи коначно „Збогом!“ Европи и окренути се својим традиционалним пријатељима.
Али је од великог значаја осветлити на који начин председник, и поред свих уступака које је учинио, посебно када су у питању Косово и Метохија, успева да остане „једини Србин“. Одговор је прилично прост, председник игра на карту српског национализма.
И то ради често, агресивно, и увек против слабијих. А најлакше србовање од свих, јесте србовање против „неких тамо“ противника српства, никад именованих, а највероватније потпуно измишљених. И све ово србовање не би било толики проблем, без обзира колико лажно и бесмислено било, да не угрожава српске националне интересе и да не разграђује најважније институције српског народа.
Тако председник свако мало, када год се нађе у некој кризи, измисли новог непријатеља српства кога ће жестоко поразити. Дижући панику око проблема који у стварности не постоје, као у случају једномесечне борбе против војвођанског сепаратизма, док истовремено систематски игнорише реалне проблеме, председник жели да монополизује позицију јединог представника и чувара целокупног српства.
Али Срби којима се председник обраћа нису они у Републици Српској, Црној Гори или на Косову и Метохији. Председник се искључиво обраћа свом бирачком телу, у оквирима Републике Србије, који о стању ван своје најближе околине знају јако мало.
Председник нема илузије да ће бити моћнији или угледнији од митрополита Јоаникија у Црној Гори. То њега не занима. Његов целокупни „национални рад“ је омеђен посткумановским границама Србије и усмерен ка креирању лажи да за Србију и Србе не може постојати алтернатива Александру Вучићу.
Своју бригу према српству је у последњих две године најбоље показао мешајући се у унутрашњи поредак и политику Српске Православне Цркве и инструментализујући најважнију институцију српског народа зарад обрачуна са непостојећим непријатељима и раста личног рејтинга. Несрећа у несрећи је да је овај пут неименоване, али опет јасно оптужене непријатеље српског народа пронашао управо у редовима СПЦ. Исти процес се дешава и у СПЦ. Патријарх Порфирије и митрополит бачки Иринеј су по налогу и за потребе председника премрежили СПЦ, поставивши на кључна места људе које контролишу уценама и корупцијом и спремни су да спроведу све његове захтеве. Један од последњиг показатеља оваквог стања јесте и прича о оснивању Универзитета Светог Саве, што је јасан показатељ испружене руке СПЦ своме председнику.
Зато штета коју својим деловањем наноси српству у Црној Гори не представља опасност по његову интерну позицију и рејтинг. Напротив, уколико поделе које подстиче унутар МЦП заиста резултирају некаквим видом раскола или тињајуће побуне, ако буде отпора покушају одвајања Боке од Митрополије или потенцијалној смени Mитрополита, то ће само бити доказ да је председник био у праву и да је разлог за неповољан исход то што сви Срби нису стали уз свога вођу.
Порази српског народа ван Републике Србије, потпомогнути или у потпуности изазвани деловањем Републике Србије, ојачавају унутрашњу позицију председника Републике Србије.
Не треба искључити заоштравање реторике према Митрополији. Са безбедне удаљености председник може са вером у победу да се такмичи у српству са Mитрополитом, коме пастирска одговорност и унутрашње друштвено-политичке околности не дозвољавају запаљиву реторику и србовање за којим ће посегнути председник.
Како је дат сигнал за почетак изборне трке Патријарх и Митрополит бачки су кренула у гушење свих гласова који би могли да угрозе победу њиховог налогодавца.
Последњих година све се јасније уочава образац потискивања оних гласова и личности чији јавни ауторитет и самосталност могу представљати препреку политичким интересима. На кључне позиције постепено су долазили људи чија је политичка и институционална зависност омогућила да се црквене одлуке доносе у складу са интересима једног ширег политичког центра, док су они који нису били спремни да прихвате такву врсту утицаја постепено излагани притисцима, маргинализацији и дисциплинским мерама.
А ово није први такав случај. Као некада блаженопочивши митрополит Амфилохије, и његов наследник, митрополит Јоаникије се нашао на мети „јединог Србина“.
Расправу о томе ко је већи Србин ћемо оставити Колегијуму на Информеру. Нас брине то што се врх Српске Православне Цркве ставио у службу овакве заштите српства, што је на захтев власти смењен епископ Јустин, то што се Епархија будимљанско-никшићка као какав страначки одбор захваљује председнику на томе што је машући српском заставом напао темељ српства у Црној Гори – Митрополију црногорско-приморску.
Брине нас што остали епископи ћуте на медијску кампању која је започета против митрополита Јоаникија и која се годинама на највулгарнији начин води против епископа Григорија.
Радећи у корист изборних процената Александра Вучића, патријарх Порфирије и митрополит Иринеј су показали спремност да сломе кичму најстаријој и најважнијој нашој институцији – Српској Православној Цркви. Председник Вучић је показао да је спреман да то учини газећи и уништавајући српску просвету, вређајући Универзитет, професоре и студенте, и кажњавајући наставнике у средњим и основним школама. Корупцијом је инфицирао свакога кога је дотакао, не марећи за последице таквог деловања по српски народ, само ако је то доприносило продужетку његове власти.
Због тога је спреман и да унесе раздор у СПЦ и да посвађа православне Србе који живе у Србији, Босни и Црној Гори. Дајући налог патријарху и бачком митрополиту да по већ опробаном моделу нападну неког архијереја, председник је спреман да отвори нову кризу у епархијама у БиХ или ЦГ, и да медијски извлачи политичку корист за себе. Његова безобзирност се огледа у томе што је спреман да жртвује све и свакога за продужетак своје власти: и КиМ, и Газиводе, и СПЦ, и православне у ЦГ и БиХ, и своје министре и свој народ.
Ако је председник Србије спреман на све зарад останка на власти, па и да србовањем подстиче раздоре унутар СПЦ, архијереји наше Цркве у томе не би смели да учествују ни на који начин. Главни кривац је председник јер својим коруптивним деловањем уништава српску Цркву и српски народ, ломи му дух и компромитује све вредности које тај народ држе на окупу као једну целину.
Спреман је да жртвује све и свакога за још мало власти.
