Људска историја је својеврсни океан бола и патње. На овој планети је готово свакодневно присутно насиље човека над човеком, народа над народом. Постоје зла и патње које није проузроковао човек, али се оне некако лакше подносе од оних које наноси човек човеку. Ове патње у зло увлаче, готово увек, и саму жртву зла. Зато је историја драматична борба добра и зла, сукоб мирнодопске и ратне психологије и логике живота које се искључују. Историја је „трагедија греха“ и „мистерија спасења“ (Г. Флоровски). У ратовима се преокрене свест, менталитет, карактер, „превреднују се све вредности“. Зато се мирнодопском логиком не може оцењивати и вредновати рат.
У рату, по неписаном правилу, свака страна за себе мисли да је невина жртва, а она друга злочинац, да она води одбрамбени а други агресивни рат. Трећа страна, она неутрална, најчешће гледа на једну страну у рату као добру, а другу као злу. Друга страна (противник, непријатељ) се апсолутно дехуманизује, са њим се поистовећује апсолутно зло. Отуда је њено истребљење пожељан циљ или прихватљиво средство. Ако се не може уништити, онда је нужно да се потчини или асимилује.
На почетку рата релативно је лако одредити шта је агресивно а шта одбрамбено, ко су зликовци, а ко жртве. Касније то разликовање постаје магловито јер се жртва и злочинац испреплићу кроз сам чин насиља. Тако, јучерашње жртве постају данашњи злочинци, а данашњи злочинци сутрашње жртве.
Пројекција кривице у другоме и рационализација (самооправдање) властитог злочина својствена је палој људској природи. Само мали број појединаца је у стању да призна грех и кривицу. Пројекцију кривице и рационализацију злочина психоанализа тумачи као осећај кривице. Сваљивање кривице на друге нема много смисла ако не осећамо кривицу и грижу савести.
Након сваког рата стране у сукобу теже или порицању, или поравнању кривице. Неки „ситни“ преступи се још некако и признају, док се они тежи прикривају. Што се код другог осуђује код себе се толерише. На једној се умањује а на другој страни увећава број жртава. Многи говоре да нису знали за злочине, да против тога ништа нису могли, да су они чињени из осећања дужности и обавезе. Чињени су злочини јер су их и други чинили. То није саосећање са свим жртвама рата, него управо пребијање дугова, компензација кривице. Порицање или признање кривице замењује се њеним потискивањем. У таквом духовном стању оно што се догодило (одговорност, кривица, злочини, чињенице, историја) суштински се нити прихватају нити одбацују.
Рационализација злочина, пројекција кривице, одбијање признања кривице је у неку руку чин инфантилне самозаштите, страх од казне. Зло и патња који се подносе у рату тумаче се као незаслужени.
У овом тренутку је непотребно говорити о пореклу зла у свету и суштини рата. Суштински проблем и питање гласи: како људи (жртве рата) да уклоне бол и патњу које су проузроковали рат и ратни злочини? Рат као највећи злочин тражи одговор. Први одговор, или прва реакција јесте наношење зла извору мога зла (освета). Зло се нуди као решење зла. Жртви се тако намеће зло као излаз из бола и патње, односно зла. У томе она види једини лек и излаз. Ово и јесте трагично јер овако зло увлачи и саму жртву у своју уништавајућу стихију. Освета, макар била „заслужена“ и реципрочна увек представља увећани злочин. Нанесено зло код жртве зауставља време.
Одредница времена постаје тренутак када се зло догодило. Жртва је принуђена да се стално враћа у доба догођеног злочина (злочини се морају памтити, „не сме се заборавити“). Она је тако осуђена да све посматра кроз зло које јој је нанесено. Она стално изнова проживљава зло. Савремено спектакуларно приказивање злочина, ако не по намерама а оно по последицама, држи управо саме жртве у једном трагичном стању. Отуда зло и злочин није само поднесено насиље у рату већ је зло и принуда на непрестани повратак (духом и мислима) на оно што се догодило (непрестано поновно проживљавање рата). Није зло само пасивност и немоћ у тренутку догађања злочина. Зло је и немогућност, неспособност мисаоног, психолошког и духовног одвајања од догођеног зла, немоћ да се то стање промени. Тако зло наставља да претрајава. Прикованост за прошлост (време догађања зла) чак се сматра дужношћу, нормалним стањем. Ослобађање од трагичне прошлости тумачи се као чин издаје.
Током последње деценије 20. века, на просторима бивше Југославије одиграо се један сурови, трагични, бесмислени грађански рат, па и један мини светски рат. Што би рекао Иво Андрић – у том рату је свако чинио и трпео насиље. Толика ерупција мржње и насиља, толика рушилачка стихија и помама, тешко се може схватити људским умом. О том рату свако има своју истину. Те су истине дијаметрално супротне. Нажалост, не верујем да ће икада у потпуности бити реконструисана тзв. објективна истина. Ово из најмање два разлога: први што људи по својој природи (а из егоистичних интереса) исте ствари и догађаје различито виде и памте. Други, што постмодерна епоха не тражи да се истина открије (нити је битно што се и како догодило) већ да се истина произведе и наметне. Није важно како је било већ како и зашто се нешто проглашава истином. О овом, а и сваком другом, рату постоји „режим истине“ (М. Фуко). Да би сте истину произвели, неопходне су многоструке присиле. Истина није оно што се догодило већ оно што хоће победник и најмоћнији друштвени ауторитет. Помоћу ратне пропаганде, користећи чак и методе испирања мозга, центри моћи, у свест људи„програмирају“ истину. Истина о рату (зашто не рећи и о Сребреници, Рачку, Меркалама итд.) производи се да би се спроводила и правдала одређена политика. Колико до јуче балкански народи, поготово Срби, оптуживани су да су оптерећени историјом (прошлошћу).
Данас се од њих ултимативно захтева да се суоче са прошлошћу (и то искривотвореном). Изнуђује се признање кривице чак и за геноцид, иако то још ниједан суд није утврдио. У циљу наметања истине ратни злочини се медијски промовишу на један бестидан начин, што само подстиче на нова насиља и освете. Убијање и насиље, рушење и разарање на једној страни је пожељан и „хуман чин“, а на другој „ратни злочин“. Кад једни приказују и говоре о злочинима онда је то „ратно хушкање“, кад то други раде то је „откривање истине“ која треба да произведе катарзу. Кад једни говоре о својим жртвама онда је то кривично дело, смртни грех. Кад то други чине то је „света дужност“, „дуг према жртвама“, „пијетет према жртви“. Све то не доприноси помирењу и преображају. Напротив то подстиче на притајене жеље за осветом, пригушење мржње, или, деструктивно, патолошко, самоосуђивање. С једне стране, оправдано се указује да постоји индивидуална а не колективна кривица. С друге стране, ти исти траже колективно признање одговорности чак и за она (не)дела која нису учињена. Ако су сви одговорни, нико није одговоран. Ако су сви криви, нико није крив. „Тамо где су сви криви нико не може бити осуђен“ (Хана Арент). Више не суде само судови. Сада се ствара атмосфера да свако свакоме суди.
Свако нормално људско биће осуђује ратне злочине. Код нас ако то не чините свакодневно преко медија импутирају вам да се саглашавате са злочинима, чак да сте њихов инспиратор.
Неправедна правда
Како после рата и наметнутог мира на овим просторима обновити покидане везе, васпоставити нарушено поверење, заједнички живот или мирољубиву коегзистенцију (сапостојање, суживот)? Како људе ослободити бола и патње које је рат проузроковао? Нема лаких и једноставних одговора и решења. За то је потребно много добре воље, истинољубивости и стрпљивости. Преко ноћи се не може обновити све што је рат разорио. То је мукотрпан процес. Велика опасност прети да се не дође до жељеног циља ако останемо на позицијама правног и моралног идеализма, ако реалне и конкретне људе прилагођавамо апстрактним нормама, тим пре што је за наше време избегавање одговорности постало начин живота и што норме, закони (правни и морални) нису ништа друго до озакоњење воље најмоћнијег друштвеног ауторитета. Не живимо у свету апсолутне правде већ у свету мање или веће неправде.
Ништа осим љубави не може бити савршена правда, али у свету који у злу лежи не можемо без несавршене и зато углавном неправедне правде. Треба и морамо прихватити судове против насиља и ратних злочина (ово се односи на домаће, међународне судове, укључујући и Хашки суд) без обзира што се некада и њихове пресуде могу претворити у насиље суда. И несавршени судови су бољи од безвлашћа (анархије). Најтежи злочини се дешавају тамо где је безвлашће, где држава толерише насиље и злочине. Иако казне и судови не укидају насиље, злочине и само зло, они су неопходни у овом палом свету.
Покајање, праштање, помирење
Најпоузданији пут да се заустави зло, да се људи и народи исцеле од ратних траума и страхота јесте лично покајање, опраштање и помирење. Мржњу укида љубав. Зло се побеђује добрим. Ненасиљем се истински искорењује насиље. То сведочи вековно хришћанско искуство. Ове егзистенцијалне категорије (не само морални постулати) имају универзално значење и важење. Покајање, праштање и помирење је слободни, унутрашњи индивидуални чин. Они се не могу наметати споља. Они нису нужност. Не може се неко (народ) претворити у машину за опраштање и помирење. Само жртва може да опрости. Опраштање је увек усмерено на починиоца а не на почињено зло. Опростити не значи аутоматски некога амнестирати од одговорности и кривице. Опраштање није могуће ако починитељ зла не признаје кривицу и не тражи опроштај, ако се не каје. Опростити значи одвојити злочинца (грешника) од злочиначког дела (греха). Треба осуђивати грех (злодело) а не грешника. Зато је праштање дар жртве извршиоцу зла. Етимологија речи у романским језицима – con-dono, per-dono, par-don и германским Ver-gebung, for-giveness у својој основи има дар.
У српском језику реч опростити је ушла из прасловенске речи прост, што значи слободан, ослобођен. У том контексту опростити значи ослободити се зла, болне прошлости. Опраштањем жртва се ослобађа зла које јој је нанесено и почиње нови живот. Кад жртва прашта то је често најтежа казна за злочинца. И обратно: злочинца најбоље штити жртва која узвраћа истом мером. Опраштањем жртва не само што дарује свог мучитеља већ себе ослобађа гнева, мржње, бола и патње, мучног сећања на прошлост и тако ствара предуслове за поновно успостављање радосног осећања живота.
Покајање, праштање и помирење не спадају у природна својства људског бића (људске природе). Човек је по природи далеко више осветник. Опростити може само онај ко је у стању да победи своју властиту природу. Праштање је дар Божији, који се даје онима који имају поверења у Христа, који воле Бога, који у сваком човеку, ма ко и какав био, гледају икону Божију, брата, друго Ја.
Да не би остали на позицијама апстрактног хришћанског идеализма и морализма, треба нагласити да љубав, покајање, праштање и помирење не искључују постојање судова и поштовање правних норми, и изрицање казне за починиоце ратних злочина. Црква указује стално на неопходност постојања реститутивне правде, правде која успоставља односе, обнавља живот и поверење које је прекинуто и нарушено. Казна као лек да. Казна као одмазда и освета не, јер се тиме не решава проблем. Сви људски судови, сви закони не укидају зло и злочине у свет, они их само у мањој или већој мери смањују и ублажују.
Прикривање, толерисање злочина, из ових или оних разлога, јесте нови злочин. Нажалост, и говор о злочинима може да подстиче нове злочине. Ништа тако није болно и бестидно као када се жртве, бол и патња људи инструментализују за остварење ове или оне политике.
Извор: Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 187–195.