„Будите савршени као Отац ваш небески…“ Љубите као што сунце обасјава. Ваља своју љубав вратити у себе да бисмо њоме могли обасути све што постоји. Само Бог воли све што постоји, а он воли само себе.
Симон Вејл (1909–1943)
Ми смо дeо који мора опонашати целину.
*
Атман. Да душа једног човека за тело узме цео свет. Да се према целом свету односи као што се сакупљач односи према својој збирци; као један од оних умирућих војника који је Наполеону узвикнуо: „Живео Цар!“ Душа се преноси изван властитог тела на нешто друго. Нека се онда преноси на цео свет.
Поистоветити се са самим светом. Све што је мање од света подређено је патњи.
Узалуд умирем, свет се наставља. То ме не теши ако сам ја једно а свет друго. Али, ако је свет мојој души друго тело, моја смрт ми престаје бити важнија од смрти било којег незнанца. Исто тако и моје патње.
*
Нека цео свет мом телу буде оно што је штап слепца његовој руци. Слепчева осетљивост није стварно у његовој руци него на врху штапа. И томе се треба учити.
Ограничити своју љубав на чисти субјект и проширити је на цео свет, иста је ствар.
*
Изменити свој однос према свету као што радник науковањем мења свој однос према оруђу. Повреда значи да занат улази у тело. Нека сваком патњом свет улази у тело.
Навика, спретност: пренос свести у објект различит од свог властитог тела.
Нека тај објект буде свет, годишња доба, сунце и звезде.
Однос између тела и оруђа мења се науковањем. Ваља изменити однос између тела и света.
Приврженост не јењава него се мења. Бити свему привржен.
Кроз свако чуло осетити свет. Зар је тада важно је ли то преко ужитика или боли? Ако ми руку стисне неко вољено биће које поново видим након дуго времена, што мари ако стисне прејако и ако заболи.
Ступањ бола у којој губимо свет. Али након тога долази олакшање. И ако се пароксизам врати, исто тако се поново враћа олакшање. Сам тај ступањ, ако то знамо, постаје очекивање олакшања, и према томе не кида везу са светом.
*
Две граничне тежње: уништити ја у корист света или уништити свет у корист ја. Онај који није знао постати ништа излаже се опасности да доживи тренутак у којем све што је друкчије од њега престаје постојати.
*
Спољашња нужност или прека унутарња потреба као што је дисање. „Постанимо средишњи дах.“ Чак ако нам бол у грудима чини дисање крајње тегобним, ипак дишемо и друкчије не можемо.
*
Удружити животни ритам тела са ритмом света, стално осећати ту здруженост и такође осећати сталну измену материје којом се људско биће натапа у свету.
То што се људском бићу не може одузети, све док живи: као кретање у којем воља нема моћи, дисање; као опажање, простор (чак у самици, уз саме очи и бубне опне, све док живимо опажамо простор).
Мислити на оно за што желимо да нам га ниједна околност не може ускратити.
Љубити ближњега као себе самога не значи љубити сва бића једнако, јер ја не волим једнако све начине постојања себе саме. Нити то значи да им никада не смемо узроковати патње, јер ја не одбијам ни то да сама патим. Али зато, треба са сваким имати однос једног начина мишљења света према другом начину мишљења света а не према делу света.
*
Не прихватити неки догађај света значи желети да света не буде. А то је у мојој моћи што се тиче мене; ако то желим, ја то постижем. Тада сам ја чир света.
Желети да света не буде, значи желети да ја, такав какав сам, будем све.
*
Може ли ми цео свет, од овог камичка под мојим стопалима до најудаљенијих звезда, значити у сваком тренутку онолико колико је Агнеза значила Арнолфу или шкрињица Арпагону.
Ако желим, свет ми може припадати и као благо шкртици.
Али то је благо које не расте.
*
Неумањиво „ја“ које је неумањиви темељ моје патње, учинити свеопшим.
*
Што значи ако у мени нема радости кад савршена радост стално постоји у Богу! А тако и лепота, интелигенција и све друго.
*
Није добро желети своје спасење, и то не зато што је то себично (није у човјековој моћи да буде себичан), него зато што то значи да душу управљамо на неку једноставну засебну и неизвесну могућност, а не на пунину бића, а не на добро које је безусловно.
*
Све што желим постоји, или је постојало, или ће негде постојати. Јер не могу потпуно измишљати. Стога, како да не будемо испуњени?
Б. не могу а да не замишљам живим, да замишљам његову кућу као могуће место наших нежних разговора. Поимање чињенице његове смрти ужасно ме пустошило. Осећала сам оловну хладноћу. Зар је могло нешто значити то што има других које могу волети? Љубав коју сам њему управљала, праћена унутарњим замишљајима и разменама које су биле могуће само с њим, била је без циља. Сада га више не замишљам живим и његова ми смрт више није неподношљива. Драга ми је његова успомена. Али има других, које тада нисам познавала, и чија ме смрт једнако дира.
Д. није мртав, али пријатељство које сам му упућивала сада је мртво и попраћено сличним болом. Он је само сена.
Али не могу замислити исти преображај за X., Y., З., који ипак донедавно нису за мене постојали.
Као што родитељи не могу замислити да њихово дете пре три године није било, тако не можемо замислити да бића која волимо нисмо одувек познавали.
Чини ми се да не љубим како треба: иначе се са мном не би све ово тако збивало. Моја љубав не би била везана уз нека бића. Била би расположива за све што заслужује да буде вољено.
„Будите савршени као Отац ваш небески…“ Љубите као што сунце обасјава. Ваља своју љубав вратити у себе да бисмо њоме могли обасути све што постоји. Само Бог воли све што постоји, а он воли само себе.
Љубити у Богу много је теже него што мислимо.
*
Могу цео свет упрљати својом бедом и не осетити је, или је пак скупити у себе.
*
Поднети несклад између замишљаја и чињенице. „Патим.“ Боље то него „овај је крајолик ружан“.
*
Не хтети променити свој властити терет на теразијама света — златне Зевсове тееразије.
Цела је крава млечна, премда млеко муземо само из њених вимена. Исто је тако свет стваралац светости.
Извор: Симон Вејл, Слобода и тлачење и други есеји, Загреб: Напријед, 1979, стр. 260–236.
Превод: Мирјана Добровић