Василиј Кандински, Сви свети I, 1911.
Псалмопесник Давид подучава Цркву говорећи: „Славите Бога у светима његовим.“
Човек је биће које је Бог призвао из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме творцу, да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Будите, дакле, савршени као што је савршен онај који је једини свет и извор сваке светости. Богочовек нам овим у ствари ‘заповеда’ – будите и ви свети, постаните светитељи. Другога назначења до овога, у своме животу немамо. А ово је пак вредно свакога труда и подвига. Због тога смо настали, због тога живимо, због тога једино и постојимо. Ако ову потресну истину доживимо свим својим бићем и свој живот ка њој преусмеримо (преумимо), тек онда ћемо бити достојни да се назовемо хришћанима, и тек онда ћемо бити у стању да схватимо оне који су свој живот посветили њеном остварењу, због чега их Црква прославља називајући их светитељима Божијим. Њима, а пре свега самоме Богу који је источник њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике.
На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем. Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве. Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом.
Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије.
Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек.
Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.)
Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним.
Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим.
Извор: Саборност, 3-4 (1997), 61-64 = Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005).