Ендре Рожда, Вавилонска кула, 1958.
У роману Молој, у једном од солилоквијума којима одржава тренутак у времену које измиче, Моран себи поставља, како их назива, „питања теолошке природе“. Једно гласи: „Неће ли с временом божанско откровење постати извор досаде?“ Моран је лик чврстих опсесивно-компулзивних религиозних принципа и питање које између осталих ту на овом мјесту себи поставља, заправо је нешто што му већ изједа душу. Оно што треба да оживотворава у бесмисленој бици човјека са временом, њему је већ досадно и то питање, као и све у Бекетовој концепцији свијета стоји испред дешавања која се постављају пред читаоца.
Заиста, може ли божанско Откровење постати извор досаде? Вјерници ће ускликнути једногласно да не може и да је ствар у перцепцији, да бих била јаснија, рећи ћу огријеховљености оних који га примају, па се због (гријехом – на њега се увијек лако позвати) запушених чула, откровење не прима код њих у својој пуноћи или онако како би требало.
А шта је са онима који су позвани да Откровење преносе, онима чији је то „посао“, који су себи то бреме натоварили на плећа без могућности да га се ратосиљају: свештеницима, црквеним старјешинама и разноразним учитељима вјере и предања? Осјете ли они досаду која се увукла у оно најсветије што им је продрмало живот на начин да су му га у потпуноси предали?
Ако и осјете, она долази из истог извора из које обузима и оне којима се предаје. Из ријечи и из језика. Она је посљедица огромне празнине коју хришћани данас опитују путем ријечи које су изгубиле значење и језика који се прилагодио тој празнини и прати је у стопу својим облицима и конструкцијама.
Светоотачком предању познат је израз празнословље. Кованица води поријекло из Јеванђеља и чувене Христове опаске да ћемо за сваку изговорену ријеч одговарати (Мт 12: 36-37) и са неколико мјеста у посланицама апостола Павла. Нпр. када опомиње Тимотеја да се чува световних празнословља чак на два мјеста (1Тим 6:20 и 2Тим 2:16). У овом контексту Павлово упозорење односи се на препуштање бескорисним разговорима што касније преузима аскетско предање и додаје му за себе специфичну форму забране, тј. избјегавања сваког говора који нема одређену дубину, беспотребан је и сувишан. Такав говор, сматра се слабошћу, заправо угађањем себи и препуштањем страстима.
Посматрали ми аскетски (монашки) наратив са симпатијама или супрото од тога, заиста сваки такав говор који језик чини простором забаве, заборава, свјесног и намјерног неспоразума, лагања и самозаваравања, истовремено га и осиромашује. А будући да се ради о слабости и страсти сви смо томе склони. Међутим, у посланици Ефесцима и посланици Титу, апостол Павле се јасније, тј. имплицитније изражава о „празном говору“. Ефесцима каже: „Нико да вас не вара празним ријечима“ (5:6), а Титу: „Јер има много непокорних и празнословних, варалица, нарочито из обрезања“ (1:10), чиме указује на највећу опасност коју може да произведе језик, посебно када долази од ауторитета (за Павла конкретно „из обрезања“), а то су превара и завођење у наизглед духовни и врлински свијет вјечног живота, а заправо у сферу бескрајне и јалове досаде.
Насупрот од Платона увреженом мишљењу да је језик само инструмент изражавања стварности, нешто што је инхерентно човјеку, Хајдегер је полазио од става да није човјек тај који има језик, већ да језик посједује човјека. Потврду за своју тврдњу проналазио је у поезији коју је видио као обузетост човјека језиком који има потребу да се ослободи, пројави и искаже истине које му оковани, контемплативни ум не дозвољава.
На сличан начин, као у поетском изразу, језик је у пророчким списима био тај који је преузимао примат над преносиоцем Откровења. Он је био само Откровење, не чак ни његово оруђе, већ заиста Откровење уобличено за оне који га примају. И као такав нити је могао, нити може бити извор досаде.
Међутим, језик сведен на службу, тзв. службени језик, нема моћ да објави Откровење, већ постаје његова тамница. Као једино ново под сунцем, Откровење неће постати извор досаде, али језик који ми дозвољавамо да га преузме већ је увелико зашао у ту сферу.
Флоскуле, ријечи нејасног, уопштеног и изгубљеног значења отварају огромне кратере, а кратери и рупе, хтјели ми то признати или не, воњају на пропадљивост и смрт, и гутају богатство смисла које је могуће пронаћи и испод неког случајног камена, на најзабаченијем мјесту у природи или заборављеној фавели метрополе.
Свијет, можда у злу лежи, али није изгубио смисао. Језик губи моћ да га обухвати и као такав, прихваћен од ауторитета и угледника иза своје празнине коју се већина плаши да загребе, може да сакрије мноштво превара, сумњивих поступака и просто лажи.
Али, празнина иако зјапи у својој сржи није страшна као бесмисао који се крије иза ријечи обликованих у најсветије, најморалније и најузвишеније. Зато је много корисније пустити ријечи и препустити се празнини („пустињској тишини“, рекао би Мајстер Екхарт), насупрот грчевитом држању за празне наративне низове и бескрајне покушаје да се продре у дубину тамо гдје је нема. Тек кад одустанемо од тумачења порука којима нам се поручује нешто, а заправо ништа, одвојимо свијест од насиља лажног знања и врло моћног средства контроле, створићено простор за „рођење слова (Логоса) у души“ (Мајстер Екхарт).
И можда прикочити тужну истину формулисану у Морановој „теолошкој“ контемплацији.
Када не разумијемо и не осјећамо није зато што смо глупи и покварени, већ зато што више нема шта да се разумије из ријечи иза којих не постоји ништа.
И неће ни постојати док језику не вратимо моћ да обузме нас.
Слободно, јасно и у духу.
