Егон Чирх, Песма над песмама II, 1923.
Нажалост, постало је уобичајено да целибатни свештеници па и епископи, који се барем званично „лишавају брачне постеље“ и живе „усамљенички и аскетски“, просто журе да са великом лежерношћу и негативном искључивости (пр)осуђују о темама које се тичу живота и личних изборâ оних који су одлучили да деле своју постељу, као што се то дешава последњих дана у вези са Уговором о слободном суживоту.[1] Заиста је тужно гледати било ког од ученикâ Оног који је био посебно човекољубив и благ према такозваним „моралним“ гресима, како заузимају мишљења и ставове у име Христа, али без Христа, или чак и против Христа, попут оних ученикâ Велике Инквизиције који почињу да изнова распирују ватру и да „преправљају“ на „моралније“ Његово дело. На тај начин, нажалост, (сами) ограничавају проповед Јеванђеља на пределе испод појаса и оправдавају, на срећу, мишљења појединаца попут А. Ватса (A. Watts) који сматрају да је у хришћанству „Логос постао тело, али само од врата навише.“
Међутим, Христос је био у друштву блудникâ и цариникâ, са грешницима и онима који су одбачени од друштва, и тиме изазивао верску елиту и естаблишмент свог доба (књижевнике и фарисеје), али и елиту нашег доба (конзервативне хришћане, и клирике, и теологе који вриште на ТВ екранима, па све до и епископâ и митрополитâ). Но, требамо да се подсетимо да, насупрот ономе што историјски неутемељено тврде громогласни „жандарми морала“, у отприлике првих десет векова историје хришћанства (који се поприлично поклапају са периодом његовог раста и јединства) сâм брак и оно што је везано за његов законски положај су били у искључивој надлежности државе (државни, тзв. грађански брак). Обавезно освештање (посвећење) брака почиње тек 893. године, од императора Лава VI Мудрог, иако оваква још увек проста законска заштита црквеног благосиљања брака (која све до 9. века није у потпуности оформљена) почиње још у доба Јустинијана и каснијих царева.
У истом периоду имамо законите (према државном законодавству) облике ванбрачних заједница (конкубинат), које је Црква, иако се није слагала са њима, због увиђавности vis à vis закона (и личности које су тако живеле), те примењујући црквено начело икономије, ипак, чини се гледајући споља, прихватала. Док год је брак био у искључивој надлежности државних власти, његов црквени благослов није имао готово никакав обредни (телетургички) садржај, и супружници су се венчавали преко евхаристијског сабрања, као што видимо, примера ради, у делима Св. Игнатија Богоносца, епископа антиохијског (2. век).
Но, када је Црква добила законске/овосветске надлежности везане за брак, значајно је умањен, ако не чак и у потпуности помрачен, његов еклисиолошки и светотајински карактер, и надвладао је друштвени конформизам, те схватање о верској легализацији сексуалног односа. Тада се Црква потчинила споља наметнутим друштвеним уговорима и појединачним државно културним околностима које су је навеле да усвоји и прихвати забране и ограничењâ, а која данас ми имамо тежњу да повежемо и идентификујемо са сâмом сржи и суштином хришћанске вере. Осим тога, ово одступање од почетног еклисиолошко/светотајинског поимања брака се поклопило са паралелним тежњама обезвредњавања телесности, жена и материјалног света, и лишавања сексуалности њене духовне димензије.
У светлу овог горе наведеног и чињенице да циљ и првобитан задатак Цркве није породица и брак сâм по себи, него спасење света и човека (сâм брак томе тежи будући да је његов првоначелни циљ заједница и јединство личности, а не рађање деце) сматрамо да покушај државе да правно регулише слободан суживот решава одређене озбиљне проблеме и може веома лако да буде „човекољубиво“ према онима које често конзервативни хришћани сматрају „грешнима“ и „изгубљеним (овцама)“: хетеросексуалне парове који живе слободно и хомосексуалце. Постоје озбиљни законски, друштвени и уопште људски проблеми које изазивају ове заједнице, а које једно одговорно друштво које испуњава своја права у оквиру својих компентенција, и које паралелно поштује верски плурализам и слободу сваког појединца и личне изборе својих грађана не може да ингнорише.
Пред овим проблемима ни једна пастирски одговорна и осетљива Црква не може лицемерно да затвара очи и да тек просто објављује осуђујуће фетве.[2] Осим тога, било би погрешно да Црква негира да чак и у тим како се сматра „грешним“ везама одсуствује потпуна љубав. С друге стране, у вези са лакоћом којом неки „благочестиви“, али чак и неки чланови Светог синода Грчке цркве (насупрот пажљивом и умереном ставу најблаженијег архиепископа атинског г. Јеронима) хитају да употребе реч „блуд“, не требамо заборавити две ствари:
1) избегавање блуда у хришћанству има у суштини еклисиолошки, а не просто морални карактер. („Зар не знате да су ваша тела, удови тела Христовог?“ – подвлачи ап. Павле у шестој глави Прве Коринћанима, да би и касније наставио: „Могу ли дакле узети удове Христове и учинити их удовима блудничним? Никада тако нешто! Или не знате да је приљубљени уз блудницу једно тело с’њом? Јер рече: Биће двоје једно тело.“);
2) чак и ако су поједини „благочестиви“, па и поједини високодостојанствени саветници јерархије заборавили црквене скандале из 2005., на срећу или на несрећу, не патимо сви од исте амнезије.[3]
Због тога и не треба да позивају са испразним, излизаним фразама верни народ Божији и јавно мњење „на осуду блуда“. Нека се Црква стара да сабере своју децу и нека пусти свет да следи свој пут, уздајући се у Бога. Свет нема потребу за осудама из Цркве, него за искреним покајањем, за „топлом срчаном молитвом за свако створење“, па чак „и за демоне“, да се подсетимо речи Преп. Исаака Сиријца. Са нацртом закона који је у расправи држава долази да законски регулише једну стварност, за коју скоро сви, сем крајњих конзервативаца, знају да постоји. Свакако било би добро када би држава (друштво) паралелно ојачала везу између брака и породице, како овај предложени модел не би постао прототип и модел друштвеног саживота.
Црква би, са своје стране, требала да избегне олака брбљања и јефтине (и лицемерне) осуде. Њена дужност није да се меша у питања која су у надлежности државе, нити да хита да буде замена Божијем суду, него да нас подсећа у наше „флуидно“ постмодерно доба, које као свој модел има „флуидну љубав“, на несталност, на „човека – туристу, на човека – хедонисту, на човека – сакупљача ужитака“ (З. Бауман), човека који улази- излази из везе у везу и живот, човека који је онемоћао да искрено воли, да нас подсећа на вредности верности и трајности, на духовне димензије брака и сексуалности (по моделу Христос–Црква), на распињући, жртвени и аскетски етос љубави и превазилажења ега као јединог истинитог лека за очување везâ, и несталност која плаши да ће уништити заједничку основу и свезу. Међутим, са црквене стране ово не може да се деси уколико се не испуне следеће претпоставке:
а) да Црква прихвати да су законска и бирократска (матичарска) питања која се тичу брака у искључивој надлежности државе, чувајући за себе његову тајинску, мистагошку и духовну димензију, и превазилазећи дечију болест која је тера да мисли да може да буде истовремено и „Невеста Христова“, „мистагог спасења“, и државна административна канцеларија за регистрацију!
б) да поново пронађе сав онај дијапазон позиција и мишљења која су означавала став древне Цркве о сличним проблемима; да призна да тајна брака почиње од самог сусрета мушкарца и жене (а не тек просто од обреда венчања), и да наново богословски постави питања сексуалности, прилазећи им поново на један позитивнији начин са изазовом једног богословља ужитка и нежности, далеко од предрасуда поимања и посматрања брака искључиво кроз призму рађања деце;
в) да се крајње озбиљно позабави веронауком и да се позабави катарзом од А до Ш својих чланова, признавајући истовремено реалност отвореног друштва и превазилазећи националистичке химере и анахроне фиксације из прошлости, које су је и одвеле у лажно осећање и трагичну параноју да се границе заједнице могу поистоветити са границама Цркве, да су наводно сви Грци (сви који се убрајају у грчке грађане!!!) верна чеда Цркве, и да одатле произилази обавезна надлежност Цркве чак и у регулисању њихових најприватнијих питања. Можда оно јеванђељско – „Дајте Богу Божије, а цару царево“ – може да се примени и на ову тему?
Извор: Παντελή Καλαϊτζίδη, „Το Σύμφωνο για την ελεύθερη συμβίωση και η Εκκλησία“, εφημερ. Η Θεσσαλία, Κυριακή 23 Μαρτίου 2008.
Превод: Дејан Мачковић
[1] Последњих година у многим европским државама води се жустра расправа о омогућавању изједначавања правâ вечаних и невенчаних парова. Већина држава, и поред оштрог противљења властитих државних Цркава је усвојила известан закон који грађанима омогућава да пред државним властима склопе одређен уговор, који се различито назива, мада је његова франуска скраћеница ПАКС (Pacte civil de Solidarité) најпопуларнија и најраширенија. Наша земља нема ПАКС, јер нема потребе за њим, будући да наше законодавство одавно признаје једнака правâ свим паровима, а и наша лаичка држава нема државну веру и Цркву. У Италији, Шпанији, па сада и у Грчкој, водиле су се и воде најогорченије борбе, управо због чињенице да су тамошње Цркве, заправо државне Цркве, које по питањима брака и породице чине саставни део државне администрације. Неке државне (протестантске) Цркве на северу Европе током расправа о ПАКС-у и људским правима су не желећи да кваре добре односе са државом чак промениле своје учење, те омогућиле склапање бракова и хомосексуалним паровима, док су се друге Цркве, иако је ПАКС већ легализован и живи у друштву, одлучиле на заоштравање односâ са државом и друштвом, па је тако нпр. Римокатоличка црква Шпаније одлучила од причешћа све посланике у парламенту који су гласали за тај закон. Разлози због којих се Европљани све чешће одлучују за ПАКС, уместо до сада уобичајеног брака било у Цркви, било пред матичарем се крећу у најширем дијапазону почевши од идеолошких убеђења, па до економских разлога (нпр. у Француској само такса за развод кошта више од 1000 евра, не рачунајући трошкове адвокатâ, док је раскидање уговора о заједничком суживоту ПАКС-а (од 1999), који гарантује иста права као и брак, бесплатно). Овог пролећа, 2008. године, Влада Грчке је предложила нацрт закона који би грчким грађанима омогућио склапање Уговора о слободном суживоту, и упутила га у јавну расправу. Јавно мњење се аутоматски поделило, реакције су жустре и жестоке, како код оних који се противе том грчком ПАКС-у, тако и код његових присталица. Занимљиво је да та поларност, односно подршка и противљење предлогу није искључиво везана за припадност и активан живот у Цркви, него и за друге параметре потоу политичких убеђења и слично. Овде преносимо чланак једног угледног грчког теолога, др Панделиса Калајтзидиса, који има мало другачији став него већина његових колега. Калајзидис је координатор Волоске академије за богословске студије и директор Педагошког института. – прим. прев.
[2] Фетва је проклетство (анатема) муслиманских верских власти која позива све муслимане убиство отпадника од вере, или некога ко је увредио ислам. – прим. прев.
[3] На пролеће 2005. Грчку цркву су потресли незапамћени сексуални скандали, у којима су учествовали архијереји, монаси итд, а које су новинари месецима пратили са фотографијама, филмовима, касетама, специјалним емисијама итд. – прим. прев.