Медитерански теолошки сусрети, Ловран 2026. [Фото: Јона]
Обраћајући се по први пут учесницима овогодишњих Медитеранских теолошких сусрета (MТС), локални надбискуп је, пре него што ће ући у цркву и почети са богослужењем, рекао отприлике: „Ми ћемо сада служити мису, а ви можете бити са нама или где год друго желите – овде влада слобода деце Божије.” Ова синтагма ме је дотакла неочекивано снажно. Колико због тога што изражава лепу, велику али и врло изазовну идеју, тако и јер су тако велике речи изречене уз осмех, на тако непретенциозан и пријемчив начин да сам моментално помислио: „Овај човек ово стварно жели и мисли – лепо, и више него довољно за почетак…” Нисам тада могао знати, али сада сам тога потпуно свестан, да ће управо ове речи, ова идеја слободе деце Божије, заправо најадекватније описивати све оно што ћемо наредних дана доживети, тј. атмосферу (у овом случају веома пригодном чини ми се и хрватска верзије ове речи – озрачје) у којој смо боравили.
А како то заправо изгледа и шта са собом носи стање у коме су деца Божија (тј. сви ми, јер статус Божијег детета срећом никада не можемо „прерасти”) слободна? У непрегледном мору још увек не потпуно сређених утисака осећам потребу да у неколико кратких цртица поделим за мене најупечатљивије моменте:
Као и свака друга, слобода деце Божије има негативан и позитиван аспект. Она је како „слобода од нечега” тако и „слобода за”. Када је реч о првом – слобода деце Божије у оквиру МТС подразумева пре свега ослобађање од свих оних суштински непотребних формалности које нас нужно (чак и кад је то сасвим нежељено) ипак раздвајају и међусобно удаљују. То, на пример, значи одустајање од формалне службене одеће, или званичних (ма како по себи лепих и заслужених) титула. И ово, наравно, креће првенствено од „старешина”, који у том смислу највише имају чега да се одрекну. Ако то они ураде искрено и аутентично, а јесу, онда их следе и остали.
Тако постаје могуће да тек трећег дана схватим да је „весели дебељуца” (како сам га у својој глави звао пре него што сам стигао да га и упознам), који нам стално „преко везе” из кухиње „кријумчари” додатне порције хране, па сам мислио да је кувар – заправо угледни млади свештеник. Или, да стално заборављам да су од макар 5 Ивана које сам упознао, и од којих се не зна који ми је интересантнији и необичнији, макар тројица такође свештеници. Као и то да је један стари, кога сам већ од раније знао, такође ем угледни свештеник ем вишедеценијски професор чије књиге јако волим, а не тек неки старији сусед из кафане, што отприлике описује ниво непосредности са којом нам је прилазио и дружио се с нама.
На први поглед парадоксално, а заправо сасвим логично, јесте и то да баш због таквог приступа, јер им „не пише на челу” ко су – заправо почињеш да такве људе поштујеш још више… Тако постаје могуће и да тек другог дана схватим да три симпатична момка из Босне нису чак ни хришћани, већ муслимани, и то тек након што сам им сазнао имена, јер се сви њихови коментари које сам дотад са стране чуо садржински ни по чему суштински нису разликовали од онога што говоре „наши”.
Слобода деце Божије је и слобода за другога, слобода да иступиш из себе, прилика да заиста оставиш са стране устаљене позиције и ставове у којима си уљуљкан, истински и искрено пружиш руку другом, непознатом, желећи да га заиста упознаш, чујеш његову или њену причу и видиш им срце, а не спољашњу љуштуру. Таква слобода је, наравно, и ризик. Али онај ризик који се на крају, верујем, и те како исплати.
Трудећи се да претходних дана негујем такав приступ, осећам се истински обогаћеним, како на (међу)личном, тако и на „стручном” плану. Јер, признајем да сам, иако сам се (будући да познајем, волим и поштујем неке од организатора и досадашњих учесника МТС) свакако радовао доласку, пре почетка сусрета сматрао да баш и нисам имао среће са овогодишњим избором теме, која је по себи свакако значајна, али ме лично ипак не дотиче баш толико, као неке друге, „праве” теолошке, тј. теолошке „у ужем смислу”… Слушајући пажљиво све што су предавачи и остали учесници МТС имали да кажу, како у званичном, тако и (још више) незваничном делу програма, постао сам болно свестан тога да ме се тема мира и миротворства и те како мора већ данас тицати и лично, баш како не бих био приморан да имам и директна страхотна искуства насиља и рата, која имају многи од учесника.
Разумео сам и то да је пророковање и изградња мира, нарочито у нашој средини, без сумње „права” теологија. Јер, како се лепо каже у Методолошким белешкама за медитеранску теологију (за које сам такође овде по први пут чуо): „Метода коју захтева теологија са Медитерана … мора бити таква да развија ‘мишљење које приања уз стварност, „дом“ људскога, а не само техничког податка…” „Мислити из Медитерана значи, дакле, мислити с другим и за другога: надвладати апстракцију и допустити да нас захвати стварност света, његови сукоби, сиромаштво и рубови.” „Чин мишљења је прелаз, прелазак, сусрет.” А све то због тога што: „Теологија која би свугде била иста, ослоњена на одговоре обликоване другде, не би била верна јеванђељу у односу на приповести и питања која носе конкретна места у којима живимо”.
Када се деци Божијој дозволи да живе и дишу слободно, она онда, живећи истински и искрени сусрет, заправо дишу Духом Светим, схватају да су заједно богатији и бољи, и расту, изграђујући Тело Христово, тј. Цркву, у суштинском смислу који наравно надилази наше одвећ људске, строго канонске границе. Претпостављам да је, помињући слободу деце Божије, Надбискуп алудирао на чувени Павлов стих из Посланице Римљанима, у коме Павле говори о слободи славе деце Божије. Нема овде простора за улазак у детаљнија тумачења, али чини ми се да не грешим ако кажем да, премда овај Павлов стих има примарно есхатолошки карактер – изградња есхатона за нас хришћане почиње већ сада, у историји, па према томе – дајући већ овде слободу деци Божијој да слободно „дишу”, тј. мисле, питају, истражују, упознају – заправо омогућујемо да она развију своје Богом дароване им јединствене харизме и већ сада, ма како несавршено, крену да просијавају славу Очеву…
Управо оваква прилика пружена нам је на Медитеранским теолошким сусретима, па желим да још неколико речи посветим организаторима који су нам то омогућили. Овде пре свега мислим на споменутог надбискупа Узинића, који је од већ скицираног првог па све до последњег тренутка веома интензивног и временски поприлично дугог дружења са нама учесницима остао веран описаном првом утиску који је оставио. Од раније ми је већ била позната и прилично симпатична једна пројава његове непретенциозности: наиме, чак и у званичним обраћањима Надбискуп се потписује без навођења икаквих титула и формалности, просто својим именом.
Једно је, међутим, оставити позитиван утисак на даљину, а нешто сасвим друго успети да га доследно сведочиш у интензивном вишедневном сусрету. Њему је то и те како пошло за руком. И мада ниједног тренутка није од нас очекивао никакво одавање признања, дивљење или захвалност (једино што је у више наврата од учесника срчано тражио јесте да сачувају и наставe да даље шире семе мира Божијег које је међу њима обилато сејано претходних дана), мислим да је изузетно важно истаћи његову улогу и сведочанство. Јер, иако би неко можда помислио да он заправо и није учинио ништа нарочито, већ искрено отворио простор људима за сусрет, што би ваљда требало да је просто „нормално” и да се подразумева – то уопште није тако.
Свакако, у теорији би овакве ствари требало да се подразумевају, поготово у Цркви. У региону и црквама у којима ми живимо, ствари, међутим, често и нажалост, стоје много другачије. Стога „само” бити нормалан, искрен и хришћанин, те отворено говорити и сведочити оно у шта верујеш, уопште није нити лако ни саморазумљиво, већ подразумева жртву и трпљење многих удараца. Па онда, када тако нешто у пракси веома ретко заиста и сретнемо, верујем да смо у најмању руку дужни да о томе и посведочимо.
Има, срећом и наравно, и много оних који умеју да цене рад и сведочанство Надбискупа, а нарочито бих желео да истакнем тим његових сарадника, окупљених у организационом одбору МТС. Посебно знаковита је чињеница да већини ових људи Надбискуп Узинић уопште није формални „шеф” ни надлежни бискуп. Они су просто у њему препознали „град који на гори стоји”, тј. заступника оних вредности за које се и сами залажу и борца против оних идола који нам разни неуморно покушавају подметнути на место Божије, те одлучили да, поред бројних озбиљних и одговорних функција које другде обављају, са њим сарађују (и) на овом пројекту. Гледати их како неуморно и даноноћно, а све уз осмех, раде на најразличитијим пословима, од најбаналнијег физикалисања до прецизирања суптилних интелектуалних нијанси и савладавања свих изазова који спонтано искрсавају – било је задовољство. И корисна лекција.
Коначно и метафорично, имам утисак да нам је свима ових неколико дана послужило као одмор и пауза од свакодневног „рвања” са немирним животним водама, да смо имали прилике да изронимо и дубоко удахнемо, те на хоризонту угледамо копно и подсетимо се да ће „једном све добро бити”, пре него што поново уронимо сваки у своје личне, а опет фрапантно сличне, изазове који нас чекају у сопственим заједницима.
Хвала за предах, Мате(овци)!
P.S. Био је са нама ових дана и један наш, православни митрополит, умногоме суштински сличан Надбискупу. Нема овде простора, нити је ред, да ја о њему пишем, али ми је један од снажнијих утисака и то да је његово присуство и лично сведочанство, опет пре делом и примером него пуком речју, тј. прихватање и срдачно саучествовање у свему ономе што су нам домаћини понудили, те самим тим и порука да је то све добро и баш како и треба да буде – дало значајан допринос успешности овогодишњих МТС.
