На разна салетања од стране разних салетача – желим да се захвалим и јавно митр. Давиду, који је својим понашањем, нескривено показао да је његово деловање и благосиљање студената на путу за Ниш частан јавни чин, који недвосмислено показује да су његова дела саобразна обрасцу „шесторице епископа“. У том смислу, митр. Давид је себе на хвале вредан начин уврстио у списак седморице величанствених.
У свом новом демантију (Поново демантујем!), митр. Давид наводи да је испунио писану молбу студената „који су кренули према Нишу, и који су упутили молбу свештенику у Крушевцу да присуствују светој Литургији и причесте се…“ До сада, колико ми је познато, није забележен случај да неко писмено тражи да присуствује Литургији и причести се? Откада се за то писмено моли? Света литургија као саборна молитва, познато је то свим православним хришћанима, увек је отворена за све. И за присуство, учешће, а камоли причешће, није потребна посебна унапред стечена дозвола.
Свима је јасно да се такве молбе нити упућују од стране верника нити одобравају од стране епископа. Тако постаје јасно да је овај чин достављања студентских захтева и њихово одобравање од стране митр. Давида имао неку другу сврху. Ону симболичку.
Овај невероватни захтев који су студенти упутили митр. Давиду, он им је одмах испунио. И у томе је садржана субверзивна природа и порука овог чина. Наиме, митрополит нам показује да Власт није у могућности да испуни студентске захтеве већ месецима, док он на њих хитро одговара и испуњује их у часу!
Поврх тога, док су студентски захтеви упућени надлежним органима сасвим уобичајени, овај захтеј митр. Давиду је сасвим неуобичајен. Зашто је ово важно? Тиме, митр. Давид заправо упућује поруку државном врху – ако сам ја студентима могао одмах да испуним оно што од мене нико не очекује, па ваљда ви морате да испуните оно што од вас сви очекују!
Јасне су индиције да је ово заправо још једна суптилна и веома субверзивна порука коју је митрополит упутио властима, а у вези са испуњавањем студентских захтева. И ова порука је недвосмислена и јасна.
Даље, овде се не ради само о испуњењу захтева. Много више од тога – овде је реч о давању благослова. Наиме, у православној традицији давање благослова за неку радњу, па још од стране архијереја, има веома велику важност. Као што је познато, у Цркви ништа без благослова не бива. Овим симболичким чином давања благослова „студентима који су кренули према Нишу“, митр. Давид јасно и недвосмислено указује да благосиља њихов циљ и намеру – борбу за праведно друштво.
Владика је свакако могао поступити и друкчије, баш као и други епископи који су игнорисали ове догађаје, као и њихову важност. Међутим, његова правдољубивост није остала имуна на студенте и њихове захтеве. На један вешт, прикривен, али симболички снажан и недвосмислен начин – он је државним органима показао да се студентски захтеви морају испунити, и ставио до знања јавности да благосиља њихову борбу. Понављајући речи Апостола Павла, могу само да кажем: „такав нам архијереј требаше“ (Јев 7, 26).
Надамо се да није крај, јер имамо разлога да верујемо како ће се сигурно још неки епископи придружити величанственој седморици. У наредним недељама, надамо се да ће се још архијереја осмелити да благослове и подрже правдољубиву борбу студената, као што је то учинио митр. Давид.