Посета патријарха Порфирија Москви и његов сусрет са председником Путином и патријархом Кирилом привукли су пажњу свих православних верника у Србији и ширем региону. Уместо да буде догађај у духу братства између двеју цркава и народа, овај састанак је открио пукотину између вере и политике, између слободе савести и сервилности. Оно што смо том приликом чули није био позив на разумевање и сабрање, већ опис народа као непријатељске масе коју треба обуздати уз помоћ спољне подршке. То је суштински проблем, дубљи од дипломатског такта – то је питање зрелости.
Током сусрета у Кремљу, патријарх Порфирије је у присуству председника Русије и поглавара Руске цркве говорио о положају Српске православне цркве и српског народа, али на начин који је изазвао снажне реакције. Између осталог, описао је протесте у Србији као део „обојене револуције“, говорећи о страним утицајима који желе да преобликују српски идентитет. У истом тону је изразио захвалност Русији и Кини за подршку у вези са Косовом, Републиком Српском и Црном Гором, а читаво обраћање било је обојено тоном потчињености и очекивања заштите.
То обраћање, нажалост, није било сведочанство аутономије, већ симптом дубље кризе – кризе одговорности и зрелости институција које би требало да стоје у темељу духовне и државне самосталности. Аутокефалност српске цркве и независност државе нису дате једном заувек, већ се темеље на зрелости народа да те вредности понесе и носи. Без тог унутрашњег темеља, нема ни снаге за самосталност. Народ који очекује да му независност буде обезбеђена споља – од великих сила, од геополитике или светских покровитеља – показује да није сазрео ни за државу ни за цркву.
Када председник државе обилази светске центре моћи – било да је реч о Бриселу, Вашингтону, Москви или Пекингу – и тамо не говори у име свог народа, већ против њега – описујући га као претњу, а не као заједницу којој служи – он тиме не манипулише глобалним актерима, већ управо грађанима Србије. Такав чин је одрицање од ауторитета, али и од одговорности. Када тражи заштиту од оних којима је дужан да служи, не показује лидерство, већ страх, а тиме срамоти и себе и државу коју представља.
Иста логика важи и за поглавара Цркве. Ако патријарх пред страном силом и политичком влашћу оптужи сопствени народ за дестабилизацију, он тиме не сведочи веру, већ је подређује дневнополитичким наративима. Такав наступ не штити духовно јединство, већ урушава саму суштину пастирске мисије. Уместо да буде глас који лечи, он постаје инструмент у систему моћи који од народа тражи послушност, а не поверење.
У години у којој обележавамо 850 година од рођења Светог Саве – човека који је у најтежим условима створио аутокефалну српску цркву, и тиме темељно уобличио самосвојност нашег народа – овакви наступи политичких и црквених лидера делују као својеврсно самопоништавање наслеђа које су дужни да бране. Ауторитет Светог Саве који су наши архијереји вековима чували и преносили није се заснивао на ситним дневнополитичким маневрима, већ на духовној визији која их је нагонила да виде даље и дубље. Наша година јубилеја, уместо да буде време сабраности, претвара се у сведочанство о томе колико смо се удаљили од његовог узора. И ту није реч само о политичком или дипломатском пропусту. Реч је о губитку компаса – и у вери, и у одговорности, и у зрелости.
А без компаса – сваки корак, ма колико уверен, води све даље од пута, а ближе странпутици.
