Јежи Новосјелски, Тајна вечера, 1982.
„Дух дише где хоће“ (Јн 3,8) и доноси собом заједницу са Логосом. На другом месту Еванђеље каже: „Где је двоје или троје сабрано у име моје, тамо сам и ја међу њима“ (Мт 18,20). Као услов за своје присуство и обитавање са људима Христос тражи само ово – да буду сабрани „у име његово“. Не формално, наравно, већ суштински – са вером, тачније са искреним поверењем и преданошћу њему и његовим речима. Не тражи (и не жели) да тамо буде неко по обавези (пословној или каквој другој), не тражи специјалне одежде, не тражи церемоније, већ прост и срдачан сусрет верујућих „у име његово“. Данас ретко имамо прилику да опитујемо такав исконски вид сабрања.
Географско и временско ширење хришћанства довело је до појаве великих, многобројних заједница, стварања канонских структура, усложњавања богослужења и сл. Но, можда и не би био проблем ширење и омасовљење заједница да канонска структура није изобличена покушајем (који је нажалост успео) да свештена структура Цркве буде копија управне структуре световне власти. Ова девијација у Византији у петом веку радикално се испољава кроз процесију крунисања владара у којој учествује патријарх. Касније, на пример, кроз додељивање сакоса, који је дворска одећа, као богослужбеног одевног предмета који треба да носи епископ, символично, али и практично се ставља знак једнакости између црквене и државне службе. Од петог века (највероватније), почев од цара Лава I, имамо случај да цариградски патријарх Анатолије 457. г. учествује у крунисању цара на основу чега се касније традиционално овај чин понавља при постављењу сваког новог монарха.
Ова византијска традиција пренела се и на народе и државе који су примили хришћанство захваљујући византијском мисионарењу. Притом, устављени обред крунисања мењао је више пута форму, али је суштина остала иста – онај који има примат у Цркви суверено поставља оног који има првенство световне власти. Ова византијска пракса у основи се коси са раним, аутентичним предањем Цркве, са Еванђељем, са самим речима Христовим. Христове речи „подајте цару царево, а Богу Божије“ (Мт 22,21) врло јасно и недвосмислено указују на одвојеност Цркве и државе, не у смислу да оне треба да буду у сукобу или рату, али да обавезно буду одвојене, на мирној и достојанственој дистанци.
Уосталом, ни Стари Завет не нуди ништа другачије закључке – познато је да се Бог противи томе да Јевреји имају цара, али на њихово инсистирање „дозвољава“ ову промену друштвеног уређења. Уместо судија као праведних, мудрих, честитих појединаца који немају никакве претеране почасти за свој рад на уређењу јеврејског друштва, Јевреји ће се одлучити за култ цара само да би били „као други народи“. Тада, после краткотрајног процвата, почиње њихова вишевековна пропаст. Осим корупције, царску власт, као и у другим државама старог века, прати култ личности, тј. идолопоклонство будући да се царска личност без изузетка, у различитом степену додуше, доживљава као божанство или божанска еманација. То је неспојиво са јудејском, а касније и хришћанском вером.
Идеја да је световна власт од Бога дата не само да нема упориште у Писму, већ је сасвим несродна и са библијским и са догматским, тј. метафизичким принципима јудео-хришћанског откривења. Наиме, пирамидална хијерархија са субординацијом није начин постојања ни саме Свете Тројице, а није намењена ни људском друштву. Она се јавила у историји као последица пада, последица одступања од божанске љубави и потпуно је неусагласива са искуством заједнице у Христу. То што се током средњег века у великим империјалним центрима као што су Цариград или Москва, а и код других народа који су се угледали на ове „велике“ центре, заметнуо па усталио обичај да архиепископ и владар стоје руку под руку на некаквим битним церемонијама, док се око њих мота читава свита различитих поданика која њима треба да обезбеди осећање да су они нека (полу)божанства јесте све друго само не манифестација апостолске саборности.
У модерном времену, у либералнијим друштвима, углавном европским, дошло је скоро до потпуног одбацивања вере и Цркве само због овог несрећног стапања црквене и световне власти, због мешања оног што не може да се природно сједини. Тај револт лежао је у основи свих модерних револуција, а и дан данас изазива отпор код једног дела грађанства које радо говори да „верује у Бога, али не у Цркву“. Уосталом, само монаштво на измаку старог века настало је више као реакција на ову девијацију успостављања империјалне цркве, него као бег од тела и физичке стварности.
Прва сабрања јесу молитвени и пријатељски сусрети Христових следбеника. Њихова међусобна заједница предуслов је њиховог заједничког обраћања Богу – „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мт 5, 23-24). Заједнице су мање, присне, једноставне, срдачне – тога касније нестаје у мермерним храмовима у којима не стоје заједно племство и неповлашћен народ. Тога нема ни данас у Храму Светог Саве или другим „елитним“ храмовима где постоје ограде које деле народ Божији од свештеника и епископа који служе и саслужују. Неким епископима верни не могу ни да приђу. Какву улогу има заправо ограда на литургији која треба да буде најприснија могућа заједница верујућих и Господа!? Чини се да би поједини можда и струју укључили у решетке и гајтане којима ограђују људе у храму, само кад би били сигурни да ће им и то проћи као нешто што се подразумева.
Уместо субординације и хијерархије засноване на принципу египатске фараонске државе, клирици Цркве би требало да се угледају на заједницу Тајне вечере. Уместо на фараона или византијског цара, могли би да погледају једноставно на Христа. Последњих година, нажалост, утисак већине верујућих, па чак и оних који са стране посматрају дешавања у нашој Цркви, јесте да се унутар ње дешава један суноврат и одступање од еванђелских, човекољубивих и богољубивих вредности. Ако је тај утисак толико јасно експлициран, хиљаду пута исказан, не само последњих месеци, већ и раније, зашто се нико из тренутног врха црквеног клира не запита о узроцима такве критике? Да ли је могуће да су све негативне критике на рачун друштвеног деловања руководства Цркве неке рефлексије некаквих „страних плаћеника“ који „руше државу и Цркву“, како стално понавља црквени и државни врх.
Иако је власт она која је свакако плаћена од стране странаца (и која је гомилу природних ресурса и богатстава Србије распродала тим истим странцима), ова смешна и жалосна тврдња се неуморно репризира на много начина свакога дана. Уместо да се запитају о узроцима критике, поједини првојерарси све своје слободно време и труд улажу у најниже могуће, таблоидно, ботовско блаћење неистомишљеника, у проналажење непроверених трачева најниже врсте, којих би се и сокачаре можда постиделе, у недостојно и недостојанствено понирање и блато и кал егзистенције, баш у оно „дно дна“. Човек има у себи нажалост и ту тежњу ка греху, ка празнословљу и оговарању, али је чудно да за то нема покајања, да се то чак не држи ни у приватности, него се свештена лица и њихови сарадници хвале овим недостојним послом.
Где пребива Христос данас… Где су они који су „сабрани у име његово“… На основу онога што су саме речи Господње, знамо да је Он тамо вазда са онима који страдају, који недужни пате, али са онима који се радују смерном радошћу, који искрено верују, у тишини дају потребитима; на оним местима где влада дух радости, дух заједништва, где нестају поделе, ограде, себичност. Читајући блаженства, верујемо да и знамо да Бог и заједница верујућих није сигурно тамо где се други претвара у непријатеља који вреба, насилника, тиранина, идола… Саборност је дар – тај дар се не стиче опонашањем неке форме, већ искреном вером и делатним помагањем другоме. Парабола о милостивом Самарјанину ово недвосмислено показује.
Саборност се не уводи силом, она није једном утврђена институција коју одржава нека хијерархија, већ живи и непредвидиви богочовечански организам којим руководи Божија благодат и човекова слободна воља изражена као љубав. Саборност је стално на испиту, она вазда захтева труд и борбу, борбу за врлину, она није и не сме се схватити као посед јерархије, која је дели по личном нахођењу те може да каже, онако из хира и без доказа, јеси па ниси део саборног тела Цркве. Због тог погрешног схватања саборности Цркве, ми данас имамо преко стотину хришћанских деноминација уместо „једне свете саборне и апостолске Цркве“. Ипак, верујемо и знамо да упркос свој тој историји подела, аутентична саборност и даље живи – она је дар Духа и тамо где постоји несебична заједница у Христу.