Мишел Уелбек
Као и о другим својим делима, Мишел Уелбек и у новом роману „Серотонин“ (Booka, 2019, превод Владимир Д. Јанковић) представља свет у ком цивилизација (од)умире тихо, без драме, институције се распадају а међуљудски односи су непостојећа категорија. Европом управљају елите које реалне интересе људи претпостављају идеолошким пројекцијама о слободном тржишту и општој законодавној регулацији, а просечан припадник средње класе је, и поред свести о сопственом егзистенцијалном неуспеху, и даље у власти догми о индивидуалним слободама схваћеним у виду хедонизма и егоизма.
Роман својим суморним и растрзаним ходом представља живот човека сведеног на биолошко постојање, док је култура, лишена способности да осмисли људски живот на равни која би превладала такав облик постојања, лаж и још један представник света ког је – без могућности да га се ослободимо осим самоубиством – најбоље подстаћи, свако према својим могућностима, на самоуништење.
Крик због неправде које систем чини грађанима који би да живе послују у складу са здравим економским и моралним принципима, као и могућност и оправданост оружане побуне против таквог система, такође се у овом роману не показују као решење, јер ни за то више нема ни снаге, ни енергије, а у крајњој линији ни солидарности потребне за заједничку борбу и заједнички отпор. Спремност за жртву замењена је помиреношћу са смрћу, са њеном неминовношћу и коначношћу, смрћу која је, ипак и у основи – упркос свим културним и цивилизацијским дометима – победила.
„Серотонин“ не спада у боље Уелбекове романе, а његова стилска и структурална недотераност озбиљно доводи у питање репутацију издавача какав је „Фламарион“. Тема човека подвлашћеног медикаментима и сопственом хормоналном структуром, на пример, иако важна, знатно успешније је обрађена у – рецимо – роману „Дама из Санторинија“ Исидоре Бјелице, где је третирана у озбиљном односу према „Књизи о Јову“ и њеним исходом у закључку да су „људски критеријуми погрешни“. Тако и закључак романа, последња два пасуса у којима се коначно осмишљава патња главног јунака, а ваљда – требало би – и наша преовлађујућа читалачка досада, делују као наметнути, накнадно дописани, без органске везе са целином романа и без катарзичког дејства.
Ти пасуси су, ипак само по себи вредни и упућују на тежњу врхунске литературе да назначи нешто иза кринке овог видљивог и тужног света, обаћајући се човеку не као апстракцији него целовитом и смислотворном бићу. Љубав је ту наведена као доказ да у нама постоји нешто више од биолошког, да је она пре свега глас Божији и сведочанство о томе да Бог брине о сваком од нас, а Христов позив и Христова жртва су виђени као покушај да се људи призову свом истинском назначењу, да коначно отопле своја окамењена срца и заволе једни друге, такви какви су и такве какви су, па да ваљда заволе и Бога, одговарајући на његов позив. Ова књига би хтела да буде један од таквих знакова, о Божијој бризи о нама и нашој одговорности према њој, и само ако је тако схватимо – макар и као неуспела – остаје вредна читања.