О. Кузмина, Руски свет, 2015.
Да. Од оснивања првих заједница борба и креативност приликом преношења онога што им је предано, биле су карактеристике онога што данас зовемо Црква. Само препознавање Спаситеља , ако имамо на уму да се и Бог јавља на начин који не укида слободу онога коме се јавља да га и у потпуности негира. Обично ту могућност наводимо као главну карактеристку и врлину Дјевојке Марије, тј. као храброст да Богу каже „да“. А можемо заправо да кажемо и да је она, иако млада „критички мислила“, као и апостол Павле, и апостоли рибари и да их је критичко мишљење увело у способност да контекстуализују ситуацију у којој се налазе и упркос опасности којој се потенцијално предају пред собом створе концепт који даје смисао њиховој егзистенцији.
Вријеме и поднебље у коме живимо поставља питања критичког мишљења на начин да појединци покушавају да нам га представе као нешто страно хришћанској традицији. Недавно смо од једног угледног свештеника чули изјаву да, парафразираћу, у цркви нема простора за критичко мишљење. Тешко ми је да повјерујем да неко ко је др теологије не зна шта критичко мишљење значи, па ћу покушати себе да убиједим (мада ми то иде све теже) да се просто незграпно изразио желећи да нагласи послушност ауторитету која се у цркви увијек и поново актуализује као да смо уопште у стању да је заборавимо.
Али хајде да видимо одакле нам потреба да будемо послушни ауторитету, ако смо мислећа (критички) бића, тј. одакле нам потреба да функционишемо „по благослову“, кованици израубованој и злоупотребљаваној до мјере да је постала еквивалент нечему страшном, чијег укидања треба да се ужасавамо.
У таквом општеприхваћеном мисленом поретку није необично да се људи, који нису дио цркве питају „Зашто сте пристали на то?“, или се не питају већ закључују „Ја на то никада не би пристао“; несвјесни да пристају на многошта слично, или исто, сам ван тог нашег назовимо га „свештеног простора“.
Зашто смо пристали? Зато што нас је наше критичко мишљење довело до једног концепта који је ствари које су нас у одређеном моменту окруживале учинио смисленим. Каже Бекет (поново га цитирам), „особина ствари је да нам узвраћају ћутањем“. У том смислу концепт као посљедица промишљања нам је потребан да добијемо повратну информацију, комуницирамо са стварима и уклопимо их у своју реалност. Христос и његов празан гроб, по себи су добра подлога за мноштво концепата, како умјетничких тако и егзистенцијалних, а критички промишљен однос којим се Он одоноси према људској популацији још боља и још једноставнија или темељнија основа за прихватање концепта вјере, и увођење исте у личну реалност.
Наравно, концепти једне исте ствари, посебно апстрактних идеја као што су љубав и вјера, врло су различити, али и концепти много једноставнијих и конкретнијих ствари такође. То је зато јер ми, и најпростији, нисмо прости. Ми компликујемо. Било би добро да компликујемо у складу са слободом коју смо успјели да освојимо, али то је рјеђе случај. А, слобода, можда звучи парадоксално, дала би нам могућност да се боље разумијемо, па онда и да изграђујемо све оно што чини идеалан међуљудски однос.
Благослов (благо слово, блага ријеч, грч. eulogein, лат. benedicere) ријеч је која има и своје претхришћанско и хришћанско значење и у оба контекста заправо значи похвалу, предавање нечега доброг, дара по заслузи или, и мимо заслуге у хришћанском контексту. За хришћане тај дар добија специфичност увођењем Духа Светога у дар. Добити благослов од некога, значи добити тог истог Духа и потенцијалну вјеру којом ћеш моћи рећи гори „пређи одавде тамо“ (Мт. 17:20). Одузети благослов не значи ништа. Можда, просто „не волим те више“ што је саставни дио сазријевања и онога који „одузима“ и онога од кога је „одузет“.
Затворени, испрепадани умови који не воле слободу јер захтијева напор и подразумијева страдање, благослов су конципирали у складу са сопственим страхом у аутократску формулу, коју може да изговори само апсолутни ауторитет (некада су људе благосиљали рођени очеви, баке и дједови) од које су временом почеле да зависе егзистенције појединаца читавих породица и захваљујући којој сте пожељни или непожељни, православни или неправославни.
Од прије пар дана смо бомбардовани кованицом „руски свијет“. Тренутно конципирана управо од истог уплашеног ума и таква пренесена у јавност, у потпуној је колизији са оним шта би тај концепт у мом, (не претерано слободном, али који ради на томе) уму, могао да значи и шта је заправо, иако га никада нисам користила, значио. Од препознатљиве културе, византијског хришћанског насљеђа, концепт „руског свијета“, посебно ратом у Украјини, свео се у искључиво геополитичку кованицу са мутним моралистичким представама о добром традиционалисичком и конзервативном истоку и злом либералном западу. Тако смо од почетка рата (с правом или не) добили cancel руске културе широм Европе.
„Руски свијет“ су у мојој концепцији: Берђајев, Достојевски, Чехов, Булгаков, Флоренски, Соловјев, Хармс, Плињак; данас, Људмила Улицка, Алексеј Саповски, Водолазкин, онај лудак Пељевин, и многи којих ми се не да сада присјећати. Такође и слике сад већ прилично давног путовања; социјалистички хотел са проституткама у холу, црно бијелим телевизорима и погледом на Ломоносов. Бабушке из Радоњешке области које са ускршњим колачима трче за нашим аутобусом, московски метро који ти врло јасно и гласно каже „острожно!“ прије него што отвори врата и затвори врата, пољски WC-и и истински радосни монаси Оптине пустиње.
Не, мој „руски свијет“ није модерни цезаропапизам Путина и патријарха Кирила и мој „руски свијет“ не тражи да му се подворнички клањам и лошим руским језиком плетем бајке о демонском Западу.
Сигурна сам да код многих који су својој слободи дозволили да дише, постоји концепт „руског свијета“ сличан моме и само се бојим да га због овог новоконструисаног за потребе личних интереса, у потпуности не одбаце.
Дозволићу себи да слободно конципирам и закључим да то, просто, не би било благословено.
