Патријарх српски Порфирије, 22. априла 2025. године, састао се са руским председником Владимиром Путином и патријархом московским и све Русије Кирилом.
Председник Србије је 9. маја у Москви присуствовао паради поводом 80 година Победе у Великом отаџбинском рату. Тако је био само један од тројице европских лидера који су у руској престоници прославили победу над нацизмом.
Били су то добри дани за наш режим и његове апологете. Патријарх је добио прилику да изрази жељу Срба да буду у руском „окружењу“ (Иринеј: свету), да подсети на добре односе два народа и двеју цркава, али и да се пожали на зло обојене револуције која прети нашој земљи. Порфирије се захвалио на подршци Русије када су у питању Косово, Република Српска и Црна Гора. Заиста има(мо) на чему да буде(мо) захвалан(и).
И председник Републике је максимално искористио своју посету Москви. Осим што је држао целу нацију у неизвесности, па у последњем тренутку коначно потврдио своју посету Русији, успео је да од себе направи највећу жртву Великог отаџбинског рата – „Спреман сам да ми се небо сручи на главу“, пожалио се председник уз стандардно подсећање да је Србија једина земља у Европи која већ три и по године трпи притиске и не уводи санкције Русији.
За разлику од Порфиријеве посете Москви, на састанку председника Србије са Путином није речено ништа вредно пажње. Са наше стране „захвалност“ – а шта су нама Руси поручили?
Све што је патријарх српски успео да извуче од руског председника јесте један загонетан осмех, а председник је добио похвалу због „независног и сувереног курса Србије“, уз жалбу да трговински односи између две земље нису на оптималном нивоу.
Патријарх Кирил је пак два пута рекао да „српски народ и српска црква никада нису издали Русију“, па чак и да је „љубав према Русији уграђена у гене српског народа“. „Србија је увек остајала уз нас“ – рекао је он.
Руски свет, удружена борба против моралне декаденције која долази са Запада, заједничка историја и непоколебљиво пријатељство. Дивно заиста! Русофилија је одлична за рејтинг, знају то и српски председник и патријарх.
Након свеопштег фестивала напредњачког лажног суверенизма и још лажније русофилије, из Москве је стигло отрежњење. О природи русофилије српских власти необавештени су могли да сазнају 29. маја, када је руска Спољна обавештајна служба коначно изнела оно што је већ три и по године јавна тајна – Србија наоружава украјинску војску. Српско оружје убија Русе. Српске гранате падају по Доњецку. Република Србија профитира на крви православне браће. Србија, која је довољно суверена да њен председник одлети у Москву, није довољно суверена да одбије учешће у рату против Русије.
Страшне су речи написане у извештају руске службе:
„Српска војна индустрија покушава да пуца Русији у леђа“.
„Оне (српске гранате) имају једну очигледну сврху – да убијају и сакате руске војнике и цивилно становништво Русије“.
„… (предузећа српске војне индустрије) учествују у ланцу смрти који је организовала Србија која је пријатељ Русији“.
Директор СВР Сергеј Наришкин нас је још једном подсетио на улогу Русије у ослобођењу Србије од Турака и руску подршку Србима у оба светска рата, наводећи како су „српска одбрамбена предузећа“ (читај Република Србија и њен председник) „заборавила ко су им прави пријатељи, а ко непријатељи“.
Срушила се суверена политика српског председника, Порфиријеви снови о „руском окружењу (Иринеј: свету)“ пропадоше. Руси су неочекивано притекли у помоћ. Наришкин је поразио обојену револуцију у Србији, али не онако како су се надали српски патријарх и председник.
Сви они који су одлучили да престану да обмањују себе одавно препознају превртљиву, непринципијелну и издајничку политику српског председника. О велеиздаји Косова се могу написати томови. Поводом кризе у Републици Српској, као „подршку“ председнику Додику, режим у Београду преко Владана Петрова, судије Уставног суда, на опозиционом БН-у поручује да ће Срби у Српској морати да чине уступке „на које до пре пар година нису ни помишљали“. О „успесима“ у Црној Гори нећемо говорити.
Срби и те како имају на чему да се захваљују Русији. Москва је у много чему неупоредиво српскија од званичног Београда. Српски народ зна ко су му прави пријатељи, а ко непријатељи. Београд не зна, или ће пре бити да га није брига. Русима лепе речи, Западу српска наменска индустрија.
„Наша мала лађа, пловећи по узбурканом мору, увек мора бити везана за велики руски брод“, рекао је бачки у Москви цитирајући блаженопочившег патријарха Иринеја. Наша српска нада „више зависи од руске политике, него од српске“, рекао је истом приликом патријарх Порфирије. Није се тешко сложити са овим речима. Србија поузданијег ослонца од Русије нема, није имала, нити је извесно да ће га наћи. Зато је извештај СВР-а посебно важан, и захтева реакцију оних који се издају за чуваре српско-руског пријатељства.
Где ће наша „мала лађа“ завршити ако пуца на брод за који је везана? Каква је нада Срба, ако наше оружје пуца у исту?
Нико из Српске Православне Цркве није нашао за сходно да осуди допринос Србије у братоубилачком рату у Украјини. Шта значе речи српског патријарха у Москви док украјинска војска српским гранатама гађа руске градове? Обавезују ли нас пријатељске речи председника Путина и руског патријарха Кирила?
Судећи по досадашњем понашању врха СПЦ у кризним тренуцима, ни сада не очекујемо да ће неко смоћи храбрости да осуди још један злочин напредњачког режима. Нема те метафизике, софистике и згодно изабраних цитата из Јеванђеља којим се може оправдати ударац на брата. Када се на Литургији молимо за све који страдају на Косову, Сирији (српско оружје у рукама „умерене опозиције“ – односно исламиста), Палестини (српско оружје у рукама ИДФ-а), Украјини и Русији, обавезује ли нас ова молитва да макар дигнемо глас против оних који, у име свих нас, профитирају на том страдању? Не знам, рецитe ми ви.
Док се највећи, најпаметнији, најначитанији и најречитији у врху СПЦ јуначки боре против комуниста, српских усташа, обојене револуције, војвођанског сепаратизма и аутошовиниста, док у текстовима, подкастима и гостовањима објашњавају како је бело црно, а црно бело, и како патријарх српски Порфирије мудро брани сувереност Србије, српско оружје пуца на Русију.
Заглушујућа је тишина којом је српска јавност дочекала ову вест. Нимало чудно. Заиста није пријатно суочити се са оваквом чињеницом, а још је непријатније замерити се режиму. Ипак, ако речи патријарха српског и српских јерарха значе нешто, Српска Православна Црква би морала да осуди издају коју је починио напредњачки режим. Или ће тo препустити „рушитељима“ Цркве, нецрквенима и покваренима, усташама у настајању, да се извињаваjy Русији уместо њих?
